Nakon serije o Černobilju i sad Nolanovog najnovijeg filma o Openhajmeru, kao i trenutnih pretnji nuklearnim ratom zbog sukoba između Rusije i Ukrajine, „Čuvari formule“ dolaze kao još jedan etički alarm, neka vrsta moralnog gonga koji treba da probudi savest homo sapijensa i prekine put destrukcije i autodestrukcije kojim on danas ide. Neverovatno i paradoksalno je kako je u poslednja dva veka progres postao opšta mantra čovečanstva, a istovremeno nikad više ratova, uništavanja i krvoprolića. „Čuvari formule“, slično kao i roman „
Slučaj Vinča“, nude, čini mi se, i jedino moguće rešenje, a to su čovečnost, empatija i prijateljska ljubav, koja ne pravi razliku između nekog bliskog i nepoznatog kome je pomoć potrebna. Ratovi će nestati kad se svi na planeti budemo voleli kao ljudi. U „Čuvarima formule“ moralna dilema našeg glavnog naučnika koji pravi atomsku bombu jeste jedan od najsnažnijih slojeva. Ta dilema je toliko burna u njemu da se na kraju završava kopernikanskim obrtom – kaže u razgovru za Danas profesor
Goran Milašinović, pisac, direktor Pejsmejker centra Kliničkog centra Srbije, predsednik državne Komisije za saradnju sa Uneskom.
Scenario filma „Čuvari formule“, čija je svetska premijera najavljena 4. avgusta u Lokarnu, na jednom od najvećih evropskih filmskih festivala, nastao je po njegovom romanu „Slučaj Vinča“, što je povod za ovaj intervju u kome profesor Milašinović govori i o odnosu književnosti i filma, etici, veštačkoj inteligenciji...
Svetska premijera „Čuvara formule“ je 4. avgusta u Lokarnu. Regionalna premijera planira se 15. avgusta u Sarajevu. Zbog čega je predstavljanje filma u Beogradu nekako poslednje – tek u novembru?
Ne bih da govorim u ime gospodina Bjelogrlića, ali, koliko znam, postprodukcija je potpuno završena tek pre dve nedelje. Osim toga, kalendar velikih filmskih festivala je dominantno letnji, a ovaj u Lokarnu ima striktna pravila i ne dozvoljava nikakva ranija prikazivanja. Sarajevo film festival, koji je postao najveći regionalni filmski festival, ide odmah posle Lokarna. To što zvanična, velika beogradska premijera ide kasnije nema, dakle, nikakvo simboličko značenje nego je posledica okolnosti. Međutim, treba uzeti u obzir da Beograd bez Centra „Sava“ nema veliku i reprezentativnu bioskopsku salu, što je, takođe, ozbiljan problem za veliku premijeru. Trg Grande pjaca u Lokarnu prima osam hiljada gledalaca, a dvorana Doma sindikata, sadašnja MTS dvorana, ni dve. Filmski mizanscen i sve u vezi sa novim filmom zahtevaju sjaj, glamur i upečatljivu reklamu, u skladu sa investicijom. Osim što je umetnost, film je i skupa roba, koja zbog toga mora i da se dobro proda, a veliki festivali, poput ovog u Lokarnu, najbolja su preporuka. Književnost je brutalno drugačija. U poređenju sa filmom, atmosfera koja je prati skoro je manastirska. Kada na predstavljanje nove knjige dođe pedeset posetilaca, to se smatra „velikom“ posećenošću.
Šta se od „Rascepa“ objavljenih 2011. u Stubovima kulture, preko njihove verzije Lagune „Slučaj Vinča“ iz 2017. do scenarija ovog filma, čiji je naslov umesto „Lančane reakcije“ sad „Čuvari formule“, sačuvalo od Vaše početne priče o srpskim naučnicima ozračenim u Vinči pre 65 godina, njihovom lečenju u Francuskoj, prijateljstvima, humanosti i požrtvovanju? Filmska verzija ipak se bavi „intrigom“ o navodnom tajnom radu na domaćoj atomskoj bombi.
„Rascepi“ su bili rasprodati te 2015. kad smo se upoznali gospodin Bjelogrlić i ja, a Stubovi kulture prestali sa radom i nestali sa književne scene. Zbog toga sam dve godine kasnije napravio sa svojim novim izdavačem Lagunom dogovor za novo izdanje i tako je nastao „Slučaj Vinča“. Reč je o izmenjenoj verziji prethodnog romana, što je imalo veze sa planom za film, budući da neki slojevi iz „Rascepa“ nisu bili podesni za ekranizovanje. Dogodili su se bidirekcioni uticaj i inverzija: literatura je poslužila kao inspiracija za film, a onda je i film na neki način modifikovao književnost. Retko, ali ništa novo,
Žika Pavlović je neke svoje romane napisao nakon što je snimio film, čak i sa istim naslovom.
Koliko ste „uticali“ na scenario na kome je Bjelogrlić radio sa Vukom Ršumovićem i Ognjenom Sviličićem?
Ceo projekat filma bazirao se na Draganovoj, Vukovoj, mojoj i kasnije Ognjenovoj analogiji. Za sve nas kičma narativa bila je univerzalna vrednost empatije i humanosti koju su 1958. demonstrirali francuski građani, sa skoro dinamičkim i autoanalitičkim refleksom na današnje vreme: da li smo i dalje isti ljudi, ili je za poslednjih šezdeset godina humanost otišla u senku, a empatija potpuno iščezla. Međutim, problem je što sam događaj, u osnovi istinit, ima veliku melodramatsku opterećenost, emocije u njemu nužno natkriljuju narativ, a to je zamka za film, kao što je bila i za roman, koju je trebalo izbeći. Možda zvuči apsurdno, ali previše srceparajuće dobrote na filmu proizvodi monotoniju. U romanu, koji je, naravno, fikcija, ja sam upotrebio narativnu devijaciju ka diskretnoj i bestelesnoj ljubavnoj vezi između lekara u bolnici i pacijentkinje, a Dragan je izabrao način koji više odgovara filmu, praveći paralelni tok radnje o formuli za atomsku bombu, koja se, navodno, planirala tih godina u Jugoslaviji. Ovo je i osnovna razlika između romana i scenarija, budući da je u romanu bombi poklonjeno malo prostora. Mene kao pisca ta, u suštini politička, intriga nije mnogo zanimala… Rad na scenariju za ovaj film trajao je dugo, skoro šest godina, napravili smo šest ili sedam verzija, svaku smo svi zajedno prodiskutovali i dorađivali, često se nismo slagali, ali okosnicu scenarija, ipak, nismo menjali. Otpočetka sam želeo da se kada izađe iz bioskopa gledalac zapita mnogo više da li bih i ja danas poklonio deo svoje koštane srži, rizikujući sopstveno zdravlje, nekom nepoznatom, a ugroženom čoveku, od pitanja da li je Jugoslavija gradila atomsku bombu, ali videćemo šta će na gledaoce ostaviti najveći utisak. Od velike važnosti je bilo ušešće francuskih saradnika i kasnije glumaca, što je doprinelo autentičnosti, koja je, takođe, bila jedan od naših konsenzusa. Međutim, sudeći po prethodnim filmovima i serijama, Draganov filmski senzibilitet naklonjen je demistifikaciji domaćih političkih tema, istorijskim i društvenim realnim okolnostima koje su oduvek onemogućavale da pojedinac na ovim prostorima odlučuje sam o svojoj sudbini nego to za njega rade neke tajne, mračne, kafkijanske sile, što je, u stvari, naša priča o slobodi kao centralnoj životnoj inspiraciji.
Koliko Vam je u priči o Vinči pomoglo to što ste i lekar u sagledavanju naučne i etičke strane ove problematike?
Pomoglo je, naravno. Ko će bolje od lekara znati kako se oseća bolesnik u bolnici, o čemu misli tokom besanih noći kad se pogase svetla i na plafonu i po praznim bolničkim hodnicima krene ples aveti. Ko će bolje prepoznati očaj u očima čoveka suočenog sa beskompromisnom dijagnozom od lekara. Onaj neverbalni zov upomoć koji bolesnik upućuje svakom svojom gestom kada je u strahu za sopstveni život. Međutim, čini mi se da bi Vaše pitanje vredelo okrenuti za sto osamdeset stepeni i zapitati se da li lekaru pomaže ako je i pisac. Mislim da je odgovor i u ovom slučaju potvrdan. Da, lakše je dopreti do pacijentove duše kad si pisac, već naviknut na psihološko poniranje. Lakše je razumeti čoveka i postati mu prijateljem, što je često presudno uspeh lečenja. Pitao sam se često da li je Šlinku to što je pravnik pomoglo da u „Čitaču“ onako autentično opiše sudski proces i psihološka stanja glavne junakinje, ili mu je to što je pisac pomoglo da bude bolji sudija.
Šta za Vas kao pisca, koji je na književnoj sceni gotovo 35 godina, znači ovo filmsko iskustvo koje već producentski ima evropske okvire?
Sve se dogodilo slučajno. Da naš zajednički prijatelj Vlada Helmih nije preporučio moj roman Draganu Bjelogrliću, ovog filma nikada ne bi bilo. To je onaj „Sveti Petar književnosti“, koji određuje sudbinu svake napisane knjige. Neke osudi na mrak i tamu, a nekima pokloni svetlo. Tako će „Slučaj Vinča“ zahvaljujući filmu, verovatno, produžiti svoj životni vek i doći, možda, u ruke nekih čitalaca, u koje ne bi stigao nikada da nije bilo filma. Ne mogu da kažem da nisam ponosan, pogotovo zbog činjenice da je film zaintrigirao žiri jednog od najvećih filmskih festivala na svetu, ali siguran sam da sve to neće promeniti moj budući život. „Sakrij svoj život“, govorio je Epikur, iako to njemu i nije pošlo za rukom, budući da ga pominjemo, evo, već dve hiljade godina, ali to jeste moj
credo, tako se osećam najkomfornije. Kad se sva svetla pozornice, koja i nije prirodno mesto za pisca, pogase, vraćam se svom usamljenom gnezdu. Ima još nešto što bih voleo da istaknem. Ovaj film je potvrdio moju veru u „stvarnosnu“ prozu, za koju sam se opredelio od zbirke pripovedaka „
Lekari“ naovamo, bez obzira što je „leporeka“ književnost trenutno više cenjena, barem, kod domaćih kritičara na javnoj sceni, i ima već status „mejnstrima“. U „stvarnosnoj“ prozi granica između realiteta i fikcije je veoma fluidna, pa me neki optužuju kako u svojim knjigama opisujem konkretne osobe i živote iz svog realiteta, ali to je apsolutno netačno i potpuno izvan moje motivacije. Problem „leporeke“ književnosti i uopšte postmoderne umetnosti je kriptogenost, gubitak veze sa čitaocem, konzumentom kome se obraća, jer umetnost je uvek obraćanje i komunikacija. Zbog akcenta na probijanju orbite, izlasku iz duhovnih i umetničkih granica, zbog preteranog bavljenja stilom, ona je izgubila komunikaciju pa tako i uticaj na život i ljude. Ovo ne znači da treba zanemariti stil, on je imperativ jer je dobro pisanje dug koji pisac ima prema čitaocima. Ali goli stil, onaj bez sadržaja, apsolutno obezvređuje literaturu.
Koliko je „filmičan“ i Vaš poslednji roman „Muk“, koji se bavi teškim temama šverca i pomora ptica, zloupotrebe državne imovine, a u širem kontekstu i posledicama raspada nekadašnje SFRJ?
Za pisca su napisane knjige kao deca koja su se preselila na drugi kraj sveta. Nije baš da ništa ne znaš o njima, ali da kontrolišeš njihove živote, pogotovo svakodnevne, kao i sudbinu, nema šanse. „Muk“, možda, ima još veću filmičnost od „Slučaja Vinča“. Baziran je, takođe, na istinitom događaju, što filmski reditelji danas vole, a slojevi koje pominjete mogu lako da se transponuju u slike. Za razliku od pohvale vrlinama u „Slučaju Vinča“, ovde je reč o ljudskoj surovosti, kako prema prirodi i drugim živim bićima, tako i prema ljudima. Surovost uvek počinje sa površnošću, preterivanjem i nemarom. U „Muku“ gastrohedonizam i materijalizam neosetno prelaze granicu i pretvaraju se u patologiju, pohlepu i masakr. Zapanjujuće je koliko tanka crta deli u ljudima prirodnu sklonost ka uživanju od patologije. U mnoštvu negativnih likova, našlo se mesto i za autističnog dečaka, čija „drugačijost“ se ispostavila kao dobrota i omogućila da se masovni zločin prema pticama otkrije.
Prema statistikama UN, šverc retkih ptica po učestalosti i profitabilnosti odmah je iza trgovine drogom, duvanom i oružjem, a ispred trgovine ljudima. Procene su da trgovina divljim i egzotičnim životinjama u svetu dostiže vrednost od više desetina milijardi dolara. Koliko je Vaš roman, makar i medijski, skrenuo pažnju na ovu vrstu društvene patologije u Srbiji, koja se na listama UN nalazi u prvih pet država Evrope po krijumčarenju retkih ptica?
Naravno, to me je i rukovodilo. Međutim, većina će komentarisati, pa šta, koga zanimaju ptice! Mnogi ljudi nemaju nikakav osećaj prema pticama, pa čak i najlepšim, šumskim pevačicama. Ali o pticama je ovde samo posredno reč, a glavno je o čoveku, o njegovoj bezobzirnosti i tragičnoj destruktivnosti. Voleo bih da „Muk“ pobudi razmišljanje i našu kolektivnu savest, dobio sam neke pojedinačne pozitivne signale, ali nisam siguran da će se dogoditi neka velika promena. Književnost nema tu moć. Pri tome, masakr deset hiljada ptica pevačica dogodio se u Srbiji i ne samo da zbog toga niko nije odgovarao nego o tome danas niko ništa ne zna. Treba dodati i našu kolektivnu sklonost da se ne bavimo preventivnim temama, a ovde se radi baš o prevenciji.
Šta Vas je navelo da se bavite problemom zločina prema prirodi u vremenu kad se na globalnom planu relativizuje zločin protiv čovečnosti i redefiniše relativno bliska prošlost – Prvi i Drugi svetski rat?
Mislim da onaj ko je spreman na zločin prema prirodi i drugim živim bićima neće prezati ni od zločina prema ljudima, kada se pogode određene okolnosti. Život je privilegija i poklon svih živih bića, koji niko nema prava da drugom oduzme. A zbog čega smo, ipak, zločinci, često i nesvesni da činimo zločin, nije ni meni jasno. Da jeste, ne bih pisao roman o toj temi.
Sredinom jula Unesko je u Parizu organizovao Međunarodnu konferenciju o etici neurotehnologije na temu „Ka etičkom okviru u zaštiti i promociji ljudskih prava i osnovnih sloboda“. Istovremeno svedoci smo sve češće primene veštačke inteligencije čak i u književnosti i crkvenoj praksi. Šta mislite o svemu tome i koliko ta „naučna fantastika“ u našoj stvarnosti ugrožava integritet ljudske vrste?
Veštačka inteligencija je velika krađa intelektualne imovine. I nije inteligencija nego sposobnost računara da je imitira. Isto kao što se za pejsmejker kaže da je „pametna“ mašina, jer sam, automatski ubrzava ili usporava puls. Naravno, to je moguće samo ako ga neko programira, a taj neko je čovek. Tako i kada je reč o veštačkoj inteligenciji. Sva znanja koja su u tim mašinama neki čovek je prethodno smislio. Čak i ta zadivljujuća „sposobnost“ mašine da kombinuje informacije i „stvara“ sadržaj je nešto što je prethodno programirao čovek. I gde je tu zaštita prava? Ovih dana na sceni je velika peticija američkih pisaca da se njihovo autorstvo u računarima sa veštačkom inteligencijom plati, i ja se slažem sa tim. Naravno, imaćemo koristi od veštačke inteligencije, pogotovo kada je reč o nekreativnim i često dosadnim sadržajima, ali verovati da će mašine ili roboti zameniti ljudski um su čista glupost. Kako um može da bude zamenenjen od produkta uma? Zar to nije antiteza? A da će biti zloupotreba, u to ne treba sumnjati.
Integralnu verziju intervjua možete pročitati
ovde.
Autor: Jelena Tasić
Izvor: Danas