Gradimir Stojković: Svi smo mi ponekad Hajduk

Mnogi od nas su odrasli uz knjige „Hajduk u Beogradu“, „Hajduk protiv vetrenjača“, „Hajduk sa druge strane“ i uz avanture glavnog junaka, dečaka Gligorija Pecikoze, smejali se, učili i uz to osećali kao da je ceo svet naš. Zahvaljujući peru pisca Gradimira Stojkovića, mališani i danas mogu da uživaju uz Hajduka, samo što je sada Gligorija zamenio njegov sin Vasilije.

Pred najmlađim čitaocima je knjiga iz serijala o Hajduku u izdanju izdavačke kuće Laguna. Glavni lik nije Gligorije Pecikoza, već njegov sin Vasilije. Da li se sin ugledao na oca?

Vasilije je poseban lik. I jeste se i nije se ugledao na oca, što je normalno. Otac i sin se razumeju i vole, kao, uostalom, i ta čitava porodica Hajduka.

Kakve avanture ste pripremili za Vasilija?

Nema avantura! Vasilije živi svakodnevni, običan život beogradskog, ali i svih drugih klinaca. Ono što se događa sa celim svetom događa se i u Srbiji i postaje neka vrsta avanture. Naravno, neželjene.

Na početku knjige Vasilije razmišlja kome da posveti knjigu koju piše. Kome ste vi posvećivali sve knjige o Hajduku?

U svakoj knjizi serijala pročitajte prvo slovo u svakom poglavlju (varijanta akrostiha) i eto odgovora.

Toliko godina se družite sa Hajdukom. Šta mislite, kako je to biti Hajduk?

Za tih svih „toliko“ godina od početka života prve knjige prilepio mi se nadimak Hajduk. I nemam šta da mislim – mnogo njih mi čak i ne zna ime. Za njih sam Hajduk. A nisam. Časna reč. U suštini, ja sam samo Hajdukov književni tata.

Da li je svako od nas na neki način Hajduk?

Ovo pitanje prvo postavite sebi. Jeste li? Iz višedecenijskog iskustva pouzdano znam da se moji čitaoci identifikuju s njegovim likom. Ima tu i nečeg što sam primenjivao od prvog romana – ni u jednom slučaju nema opisa glavnog junaka. Vrlo svesno, vrlo namerno. Čitaocu je lako da se identifikuje s likom. Čak i devojčicama, verovali ili ne. Mnoge su mi govorile da su „hajdučice“.

Iako je knjiga namenjena najmlađima, sigurno i odrasli mogu da pronađu neku poruku?

Svakako. To i jeste jedan od razloga da serijal bude čitan neprestano. Najpre je „Hajduk u Beogradu“ pogurao mlade čitaoce da počnu da čitaju knjige. Tome ova knjiga i jeste bila, izme|u ostalog, namenjena. Kako vele bibliotekarke: „Deca traže da čitaju nešto kao 'Hajduk u Beogradu'.“ Lakše im je dati neku knjigu da nastave čitanje, mada ima pokatkad i onih koji vraćaju knjigu, govoreći da „to nije to“, pa uzimaju opet „Hajduka“. Roditelji su ih čitali i još čitaju, onda to daju svojoj deci. I kao i uvek, ove knjige idu iz ruke u ruku.

Kada pišete knjige za decu, čime se vodite?

Idejom. Sve ostalo je podređeno tome. Knjiga mora da bude čitana, zbog toga je i pišem. Verujem da sam znao šta mladi vole i traže, mada je to sada sve teže. Reklo bi se da se time još vodim.

Da li je kod nas dovoljno zastupljena literatura za decu?

Da. U vreme mog početka, kad sam bio „ozbiljan pisac“, knjiga namenjena deci bila je „voz druge klase“, kako je to govorio Mošo Odalović. Danas se mnogo toga izmenilo. Imamo mnogo pisaca za decu. Danas nije teško objaviti knjigu, pogotovu onu namenjenu deci. Skupi pisac pare, da izdavaču i – eto knjige. Ranije su „pisci“ harali po školama, dajući podobre rabate prosvetarima i utapali svoje „knjige“ deci. Danas to, čini mi se, jenjava. No da se razumemo, Srbija i srpski jezik imaju izuzetnu književnost namenjenu deci i mladima. Ko još, molim vas, može da se pohvali da ima Ršuma i Uroša Petrovića, vrhunske pisce? Ne bih da navodim još i ostale, da ne bih nekog izostavio, pa time i uvredio. Dvadesetak takvih sjajnih pisaca imamo i još se novi, kvalitetni javljaju.

U svetu tehnologije, interneta, igrica, kakav savet biste dali roditeljima, a i mališanima?

Ne volim da savetujem, jer rekao ovo ili ono – pogrešiću. Svakako. Internet je bio sjajna zamisao. Pretvorio se u zlu zamisao. Igrice su bile sjajna zamisao – pretvorile su se u pogubne. Tu mi ništa ne možemo, zar ne? Roditelji su „zaraženi“ zavisnošću, a nekmoli njihova deca. Učiti nekoga kako da „pravilno“ koristi savremenu tehnologiju uzaludan je posao. Pa ipak, uvaženi svete, u svemu treba imati mere. Svako svoju meru mora sam da skroji. Deca se moraju sačuvati, u ime dobrote. Zlo je jako i sve jače. Budite ostrva dobrote!

Pišete li nešto novo?

Kao i obično. Jedan novi rukopis je gotov, ponudiću ga izdavačima. Još jedan je pri kraju. Rekoh nedavno: „Žao mi je što neću moći da napišem sve što je u mojoj glavi. Vremena je sve manje.“

Razgovarala: Milena Krstajić
Izvor: Informer