„
Kratko pismo za dugi rastanak“ nastalo je pod utiskom
Handkeove američke turneje 1971. godine, tokom koje su mu društvo pravili prijatelj Alfred Kolerič i supruga Libgart Švarc. Itinerer prve polovine njihovog putovanja poklapa se sa rutom protagoniste Handkeovog romana. U pismu Koleriču od 2. septembra 1971, pisac objašnjava kako, inspirisan mestima koja je posetio, svog junaka šalje „na lokacije koje su mi nepoznate, u Donoru kraj Pitsburga, zatim u Indijanapolis [...]“. Prvo izdanje knjige bilo je opremljeno brošurom na kojoj se nalazila mapa SAD sa iscrtanim planom putovanja.
Na strukturu pripovedanja presudno je uticalo Handkeovo interesovanje za
bildungsroman, naročito za „Zelenog Hajnriha“ Gotfrida Kelera. U jednom razgovoru sa germanistom Manfredom Durcakom pisac je pomenuo da je još 1964. došao na ideju da se posveti pisanju jednog takvog romana. On 18. jula 1971. iz Grifena piše Alfredu Koleriču o svojoj lektiri: „[...] uveče čitam 'Zelenog Hajnriha'. Na odmoru sam čitao 'Vilhelma Majstera', ali sam se zaglavio negde u 'Godinama putovanja'.“ Handke svoju priču u intervjuu sa Helmutom Karazekom naziva „fikcija bildungsromana“. Osim toga, Handke u razgovoru sa Durcakom priznaje da je delimično bio inspirisan ličnim iskustvom: „Za mene je proleće 1971. bilo izuzetno važno. Obuzelo me je neverovatno osećanje zadovoljstva. To je bio čisto biografski element: taj period tokom 1971, kada je me je prvi put obuzelo osećanje ispunjenosti.“
U pismu od 21. jula 1971, pisac obaveštava izdavača Zigfrida Unzelda: „Provešću ovde [u Grifenu] još nekoliko nedelja i pripremati jednu dužu priču, zapravo kratki roman, koji ću verovatno početi da pišem u Kelnu sredinom avgusta.“ A u drugom pismu od 11. avgusta vidi se da je odluka doneta: „Planiram da počnem 15. avgusta.“ Handkeov rodni Grifen poslužio je kao inspiracija za mesto iz kog potiče junak „Kratkog pisma za dugi rastanak“. Traumatična iskustva naratora, koja od romana „
Golmanov strah od penala“ postaju obeležje Handkeovog pripovedanja, ovde se vraćaju kroz podsećanje na scene iz detinjstva. Ovaj krug zatvoriće se znatno kasnije u romanu „Moja godina u Ničijoj uvali“.
Handke je prvu verziju rukopisa napisao u avgustu i septembru 1971, u stanu Ute i Bernda Bomajera u Kelnu, gde je prethodno radio na „Hronici tekućih zbivanja“. U isto vreme, Libgart Švarc je u Jenersdorfu pratila snimanje filma „Golmanov strah od penala“. U avgustu 1971. Handke se poslednji put u životu sreo sa svojom majkom. U pismu od 11. avgusta, on je obaveštava o svojim planovima da napiše „debelu knjižurinu“. Njegove reči odnose se na nerealizovani projekat „Ins tiefe Österreich“. Knjiga je trebalo da predstavlja nastavak „Kratkog pisma“, koji bi opisivao povratak protagoniste: „Želeo sam da se moj junak vrati kući sa Zapada dugim zaobilaznim putem kroz Istočnu Evropu. Ali sve je ostalo u fragmentima“, objasnio je Handke u jednom intervjuu iz 1981.
U pismu od 2. avgusta 1971, on podnosi Koleriču izveštaj o napretku: „Da, vredno pišem. Jedno vreme sam se zadržao u Providensu, pa prešao u Njujork i Filadelfiju, a onda je sve to počelo da me nervira, pa sam junaka poslao na lokacije koje mi nisu poznate: u Donoru kraj Pitsburga, zatim u Indijanapolis, a trenutno se nalazi u Sent Luisu. [...] Završio sam nešto više od pola priče. Ovo nije nimalo lak posao. Radim po osam sati bez prestanka. I tako već osamnaest dana za redom. Do večeri potpuno otupim.“ U jednom intervjuu sa Kristijanom Linderom opisao je rad na knjizi kao „iscrpljujući“: „Dok sam pisao 'Kratko pismo', događalo mi se da, sasvim mehanički, izvučem list iz mašine, uvučem novi, napišem isto, izvučem, uvučem, napišem isto... I tako više puta. Kao kada stalno preskačete istu prepreku.“ Ovo, međutim, ne pominje prilikom susreta sa izdavačem Unzeldom, koji ga je 8. septembra posetio u Kelnu. Saopštava mu samo da knjiga „dobro napreduje.“ Unzeld ga narednog dana podseća: „Rekao si da ćeš nam rukopis poslati u oktobru. Planiramo da knjigu objavimo već na proleće 1972, ako tebi tako odgovara.“ Pisac u pismu od 14. septembra odgovara: „Verujem da ću roman završiti početkom oktobra, ako se ne dogodi nešto neplanirano.“ Ali već 27. septembra Handke ponosno objavljuje da je prva verzija završena: „Juče sam završio roman. Radiću na njemu naredne dve, tri nedelje i sredinom oktobra ću ga poslati u Frankfurt.“ Prva verzija je, dakle, nastala između 15. ili 16. avgusta i 26. septembra.
Handke 2. oktobra piše Koleriču: „Na sreću, pre nedelju dana sam završio svoju priču. Knjiga će imati dvestotinak strana i moram reći da sam veoma zadovoljan. I ti se pojavljuješ u njoj, ali, naravno, ne stvarno ti. Zove se 'Kratko pismo za dugi rastanak'.“ Unzeld je tražio da mu se tekst dostavi do 22. oktobra kako ne bi remetili zacrtani plan. Handke je knjigu poslao na vreme, 21. oktobra. Druga verzija teksta, koja se takođe čuva u arhivi Zurkampa, nastala je dakle između 26. septembra i 21. oktobra. Unzeld se 29. oktobra zahvaljuje i iznosi svoju ocenu: „Oduševljen sam. [...] Nekako imam utisak da će od 1972. ovo važiti za knjigu generacije [...]“ Handke Koleriča 1. novembra obaveštava da je Unzeld odmah pročitao rukopis i da će živeti kod Unzelda do 15. novembra, kada je trebalo da bude završena njegova kuća u Kronbergu.
Knjiga je objavljena u martu 1972. (sa početnim tiražom od 50.000 primeraka). Četiri godine kasnije, Herbert Veseli je po njoj snimio istoimeni film. Za razliku od svojih prethodnih dela, Handke „Kratko pismo“ opisuje kao „oproštaj od fetišizovanja detalja kao stilskog principa. Ipak, nisam siguran da se to može meriti. To nije bila moja namera. [...] 'Kratko pismo' je zamišljeno kao opis duboke eksploatacije individualnog, [...]
bespoštedne eksploatacije.“
Izvor: handkeonline.onb.ac.at
Prevod: Jelena Tanasković