Dva romana koje je napisala australijska autorka
Heder Moris brzo su postala bestseleri. „
Tetovažer iz Aušvica“ i „
Cilkin put“ predstavljaju putovanje u pakao nacističkih i sovjetskih koncentracionih logora i logora za istrebljenje, putovanje ljudi koji su, svako na svoj način, uspeli da prežive. Napisani za širu publiku i zasnovani na stvarnim činjenicama (uključujući i razgovore sa preživelim junacima), ovi romani su osvojili publiku. Saznajte u ovom intervjuu kako autorka upoznaje svoje likove i otkriva njihove tajne.
Kako ste saznali za Lalija Sokolova, upoznali ga i postali hroničarka njegovog života koju je oborio s nogu „šarmom starog lukavog lisca“ – kako ste napisali u napomeni autora?
Prijateljica sa kojom sam jednog dana izašla na kafu usputno mi je rekla: „Imam prijatelja kome je upravo umrla majka. Otac je tražio od njega da nađe nekoga ko nije Jevrejin, kome će ispričati svoju priču“. Zamolila me je da se nađem sa njim, iako nije znala o čemu želi da govori, i ja sam pristala. Mnogo meseci bio je u velikoj žalosti, jedva bi me pogledao i govorio je nepovezano, često nerazumljivo. Kada me je konačno bolje upoznao, postali smo prijatelji i postao je deo moje porodice. Očarao je svakoga koga je sreo i, naravno, zavoleli smo ga. Šalio bi se sa mojim mužem: „Možda je tebi žena, ali meni je devojka“. To se odnosilo na naše izlaske na kafu, u bioskop, na društvena događanja u jevrejskoj zajednici.
Kada ste prvi put sreli Sokolova licem u lice, nije li Vas oduševio njegov entuzijazam i što je toliko brzo pristao da pišete njegove memoare kada je saznao da „ne poznajete nijednog Jevrejina“ i „niste ni na koji način lično umešani“? Kako ste reagovali na njegovo pitanje: „Koliko brzo možete da pišete?“
Iskreno, ne bih rekla da je bio pun entuzijazma; bio je slomljen od žalosti i želeo je da umre kako bi bio sa Gitom. Mnogo meseci mi je o svemu govorio sterilnim tonom, faktografski i bez mnogo emocija. Tek kada me je upoznao, govorio je emotivno i nadahnuto o duboko ličnim užasima koje je video i doživeo. Priča koju sam od njega dobila u prvih šest meseci, iako fascinantna, nije ni nalik priči koju sam na kraju napisala. Uporno je govorio o mnogim temama. O svojim interakcijama sa Mengeleom, ljubavi prema Romima sa kojima je živeo, o intimnim trenucima sa Gitom. Od suštinske važnosti mu je bilo što nisam Jevrejka, da bih mogla da ispričam njegovu priču bez ličnog iskustva ili povezanosti sa Holokaustom. Kada smo se dovoljno sprijateljili, prestao je da pita koliko brzo mogu da pišem, bilo mu je drago da bude sa mnom, da sa mnom razgovara, da izlazimo, znajući da pišem najbrže što mogu. Pošto je često ponavljao „Jesam li ti već ispričao...“, pa bi ispričao nešto novo, shvatio je da će mu trebati vremena da se rastereti i u celosti ispriča svoju priču.
Tokom trogodišnje Lalijeve ispovesti jeste li istraživali temu Holokausta i logora Aušvica 1 i Aušvica 2 (Aušvic-Birkenau)?
Naravno. Kako lično, sa ograničenim istraživačkim znanjem, naročito na jezicima koje ne razumem, tako i uz pomoć profesionalnih istraživača u Nemačkoj i Poljskoj koji su činjenicama potkrepili Lalijevu priču koliko je to bilo moguće, a pronašli su i poslali nam pregršt dokumenata koji su bili u vezi sa Lalijem.
Kako ste se osećali kada ste posetili Aušvic-Birkenau u Poljskoj i videli svojim očima i osetili svojim čulima (čak i danas) nadrealnu atmosferu u ovim imperijama smrti? Da li ste posetili i Jad Vašem u Jerusalimu ili Muzej Holokausta u Vašingtonu? Kakav je Vaš utisak?
Prvi put sam otišla u Aušvic-Birkenau aprila 2018, tek pošto je knjiga objavljena. Bilo mi je važno da ne odem tamo dok pišem, jer sam želela da opišem to mesto Lalijevim rečima, onako kako ga je on video i kako ga se sećao kao čovek od 88 godina. Toga dana sam utrnula, teško mi je bilo da osetim bilo šta. Šetala sam ošamućena, znajući gde su pojedini delovi logora na osnovu Lalijevog opisa. Tek kada sam stala na mesto gde je Tetovažer obavljao svoj posao, emotivno sam klonula, znajući da stojim tačno na mestu gde je Lali stajao mnogo puta. Nisam mogla da uđem u kaznenu jedinicu u kojoj su ga tukli i ispitivali 6 nedelja. Nisam mogla da uđem u krematorijume u kojima su ubijeni njegovi roditelji. Posetila sam Jad Vašem u Jerusalimu – kakvo neverovatno mesto. Tamo su mi rekli da sa ponosom prodaju moju knjigu na engleskom i hebrejskom jeziku. Tamo je veoma lako osetiti organsku povezanost sa žrtvama i preživelima iz Holokausta. Tek treba da posetim Muzej Holokausta u Vašingtonu, ali sam već posetila muzeje u mnogim drugim gradovima, kao što su Njujork, Hjuston i mnogi drugi američki gradovi, zatim London, Kejptaun i Melburn i Sidnej. Neka svi oni večno stoje kao mesta saznanja i refleksije.
Prethodno pitanje smo postavili da bismo saznali da li ste ikada posumnjali u ono što Vam je ispričano, iz lične ili istorijske perspektive; ili ste imali puno poverenje u pamćenje i iskrenost naratora? Jeste li uzeli u obzir mogućnost da je lično sećanje, u skladu sa psihom sagovornika, neizostavno izvučeno iz istinite i dramatične istorije Holokausta? Jednostavan i jasan pripovedački stil, bez ukrasa i stilskih preterivanja, ponekad fragmentaran, ponekad fluidan, efektno otkriva sav užas onoga što opisujete. Da li je to rezultat susreta i razgovora sa Lalijem i načina na koji je kroz sećanje izneo svoje životno iskustvo na svetlost dana?
Divno je kada istorija i sećanje podruku, ali uvek postoje momenti kada se razilaze i nisu u skladu. Nisam napisala priču o Holokaustu, već priču iz Holokausta, Lalijevu priču. Rečeno mi je da na hebrejskom ne postoji reč za istoriju, da sve jevrejske priče neizostavno potiču iz sećanja onih koji su živeli u vreme o kojem govore. Upoznala sam mnoge preživele i svi mi oni kažu da su njihova iskustva različita od ostalih koje su tamo poznavali, kao i od onih koje su tek kasnije upoznali. Istraživači su angažovani da bi dokazali mnoge elemente Lalijeve priče, onoliko koliko je to bilo moguće. O mnogim drugim elementima nisam pisala zato što nisam pronašla potkrepljujuće dokaze, a smatrala sam da je ono što mi Lali govori od važnosti za istoriju. Nakon objavljivanja njegove priče kontaktirali su sa mnom iz različitih država da bi potvrdili priče o Laliju, ali i da bi ispričali neke nove koje potvrđuju značajne delove priče koju mi je Lali ispričao. Ispričati neku priču o Holokaustu kroz sećanje jedne osobe uzdiže priču do ličnog nivoa. Mnogo preživelih mi je reklo da je Lalijeva priča i njihova, i beskrajno su zahvalni što je ispričana. Sačinjeni su video-zapisi usmenih svedočanstava hiljada preživelih i svi govore isto. Odlučila sam da njegovu priču ispričam jednostavnim jezikom, koristeći reči i opise koje je Lali koristio i onako kako sam ih čula. Prvo sam priču napisala kao scenario, i Lali je pročitao mnogo verzija tog zapisa. Sarađivao je sa lokalnom filmskom produkcijom pokušavajući da od priče napravi film, pri čemu je uspeo da verifikuje sve delove priče. Nije mu bilo pravo što sam izostavila delove koje je on smatrao značajnim, ali već sam rekla, tada nismo uspeli da činjenično potvrdimo njegova sećanja.
U intervjuu iz novembra 2018. rekli ste za Njujork tajms: „Napisala sam priču iz Holokausta, a ne priču o Holokaustu. Napisala sam Lalijevu priču (...) Knjiga ne predstavlja akademski rad iz oblasti istorijske publicistike, to ću prepustiti akademicima i istoričarima“. Vaša knjiga je fikcija zasnovana na surovoj realnosti. Da li je na čitaocima da rastumače šta je u knjizi istina, a šta fikcija? Ili pažnju treba usmeriti na Lalijevo iskustvo, možda se zapitati kako biste vi reagovali u sličnoj situaciji? Da li je ovo jedan od ciljeva književnosti? Da pokrene introspekciju i preispitivanje lakoće sa kojom osuđujemo druge?
Pokušala sam da Lalijevu priču ispričam u formi memoara, ali sam shvatila da je preveliko ograničenje to što nema dijaloga ili Gite kao posebnog lika, tako da nisam mogla da ispričam Lalijevu priču onako kako ju je Lali ispričao meni. Samo jednom sam u knjizi napravila situaciju u kojoj su se Lali i Gita našli zajedno kada su saveznički avioni nadletali Birkenau. Svi drugi aspekti priče predstavljaju njegova lična sećanja i iskustva. U suštini, ovo je Lalijeva činjenično zasnovana priča napisana u obliku fikcije kako bi se dijalogom istakle Lalijeve i Gitine emocije. Dok sam slušala njegovu priču, mnogo puta sam se zapitala šta bih uradila na njegovom mestu. Insistiram na tome da ne osuđujem Lalija ili druge preživele i ne trpim osude drugih na račun preživelih i onoga što su činili, ili nisu činili, da bi preživeli Holokaust.
Skoro uvek bi se očekivala mračnija priča na ovako mračnu temu. Da li ste namerno odabrali da ljubav bude važan deo priče, ili je tako samo ispalo zbog Lalijevih sećanja?
Priča o devojci čiju ruku je Lali držao, odevenoj u rite i neobrijane glave, jeste priča koju je Lali želeo da ispričam. Njemu je bilo važno sve što ima veze sa pronalaženjem ljubavi svog života i vreme koje su proveli zajedno u logoru Birkenau.
Kada uzmemo u obzir sve implikacije i Vašu nameru da mu ostanete „verni“ u svojoj priči, šta je bilo najteže u interakciji sa Lalijem?
Kako je naš odnos prerastao u blisko prijateljstvo, tako mi je postajalo teže da ga slušam kako priča o svojoj prošlosti i povežem bol i traumu koju je preživeo sa divnim starcem koji je sedeo pored mene. Postojao je jedan period kada što je više želeo da govori, to sam manje želela da čujem. Njegov bol i trauma prelazili su na mene. Jedna prijateljica me je podsetila da nemam prava na njegov bol. Nisam smela da ispričam njegovu priču kao da se događa nekoj trećoj osobi, već sam morala da ostanem verna njegovoj priči i užasavajućim iskustvima kojima je bio svedok i u kojima je učestvovao. Pomagalo mi je što bi me ponekad zagrlio i uverio da je sada sa njime sve u redu; preživeo je i sada je ovde, razgovara sa mnom zahvalan što može da podeli svoju priču.
Kada Vam je Lali pričao o Cilki, jeste li pomislili kako je to Vaš budući roman?
Kada se otvorio i progovorio o Cilki, najhrabrijoj osobi koju je ikada sreo, Lali mi je jasno stavio do znanja da moram svetu ispričati i o njoj, čim ispričam njegovu priču. Obećala sam mu da ću dati sve od sebe.
Znamo da je Lali dugo oklevao da ispriča svoju priču iz straha da će ga osuđivati čak i njegov sopstveni narod. Mislite li da likove poput Lalija ili Cilke stigmatizuju zbog načina na koji su preživeli logor?
Glavni razlog zbog kojeg Lali nije govorio o prošlosti jeste zato što mu Gita nije dozvolila. Potisnula je svoju prošlost i nikada o njoj nije govorila, čak ni sinu. Lali je strepeo da bi osuda ili kritika upućena njemu mogla biti usmerena i na Gitu. Nikada ne bi dozvolio da se tako nešto desi dok je bila živa. Drago mi je što mogu da kažem da je pogrešio. Do sada svi ljudi koji sa razgovarali sa mnom smatraju ga samo čovekom koji je uradio šta je mogao da bi preživeo i da bi pomogao drugima, i svi preživeli koje sam upoznala, kao i njihove porodice, imaju isto mišljenje. Niko nema pravo da osuđuje preživele iz Holokausta zato što su preživeli.
Koliko su Vas inspirisala dela Aleksandra Solženjicina ili Varlama Šalamova?
To su dva izuzetno moćna pisca koji su sa svetom podelili užase zlokobne prošlosti u kojoj su živeli. Mada je moj stil bitno drugačiji, oni su me nadahnuli da ispričam istinu o preživelima onako kako je meni ispričana. To što se njihovi opisi zla podudaraju sa onim što je meni ispričano nije mi nikakva uteha.
Ima li u Lalijevim pričama još materijala za neke buduće romane? Na čemu trenutno radite?
Da. Završila sam prvo publicističko delo – „
Priče o nadi“. Kao i roman o
tri sestre koje su preživele Holokaust, o njihovom preživljavanju u logoru Birkenau i životu nakon rata. Neverovatno je što su poznavale Gitu, a sećaju se i kako im je Lali tetovirao brojeve.
Mislite li da Vaši romani, pisani za širu publiku, mogu da nateraju prosečnog čitaoca da se zainteresuje za pravu istoriju totalitarnih režima?
Znam da mogu. Mnogo mi je čitalaca pisalo da bi me obavestili kako sada podrobnije istražuju Holokaust i vreme gulaga. Potrebno im je da saznaju više; žele da saznaju više. Pišu mi kako žele da budu svesni, da bi i sami dali svoj doprinos kako se nikada ne bi zaboravilo i nikada ponovilo.
Da li ste očekivali izvanredan uspeh svojih knjiga? Kako su prihvaćene u raznim kulturama? Znate li koji prevod je bio najzapaženiji?
Ne, nisam. Namera mi je bila da knjigu izdam u sopstvenoj režiji i odštampam 100 primeraka za rodbinu i prijatelje. Međutim, knjiga je objavljena u više od 50 država na 47 jezika. Uspeh Lalijeve knjige za mene je bio potpuno neočekivan. Prodaja je neverovatna i dostigla je šest miliona na svetskom nivou. Provela sam mnogo vremena na Gugl prevodiocu gde sam prevodila brojne mejlove koji su stizali iz celog sveta. Govore mi da je „Tetovažer iz Aušvica“ odlično prihvaćen u mnogim zemljama – Rumuniji, Poljskoj, Ukrajini, Slovačkoj naravno, u Japanu, Brazilu, Južnoj Koreji i Južnoj Africi, i mnogim drugim.
Autor: Džovi Ene
Izvor: filme-carti.ro
Prevod: Borivoje Dožudić