I te kako ćete pominjati roman „Ovo niko ne pominje“

Patriši Lokvud pisanje predstavlja poziv, što je i precizirala u svojim svetim i prostačkim, lirskim i skarednim memoarima Priestdaddy iz 2017. godine. Još kao tinejdžerka je položila zavet književnosti i postala „osoba koja skoro nikada nije izlazila iz kuće“. Umetnost je postala njen izaslanik. Priznala je: „Ovo je tajna: kada na papiru naletim na sebe, šokiram se kako snažno delujem. Na papiru sam jaka, jer tamo ulivam svoju snagu.“

Lokvudova je sada tu snagu preusmerila na svoj prvi roman „Ovo niko ne pominje“, koji nesumnjivo dokazuje da ona i dalje ozbiljno shvata svoj književni poziv. Ovo je još jedan primamljivi, opčinjavajući roman u kome se smenjuju ironija i iskrenost, slast i muka.

Njena bezimena naratorka je zvezda društvenih mreža koja je stekla slavu viralnom objavom Mogu li psi da budu blizanci?. Ovo pitanje prouzrokuje diskusije širom sveta, pa je jedan čovek čak priupituje da li je to njen doprinos svetu.

Čak i sama naratorka priznaje da je teško pisati o nečemu što ona naziva „portal“ – naročito bez upliva „belačke kulture, matoraca u fazonu ja živim za mjuzu“ – ona upravo to i pokušava u prvoj polovini ovog romana. U drugoj polovini oslobađa se uticaja portala kada se stvarni život hitno ispreči na užasne, ali i iznenađujuće divne načine. Odatle će proisteći važne lekcije.

Lokvudova vešto prikazuje život proživljen prevashodno na internetu u „mećavi sastavljenoj od svega na svetu“, na „mestu velikog otapanja“ bljutave, zatupljujuće, zarazne kulture. Njena insajderska turneja pažljivo prikazuje „novi zajednički smisao za humor“ i „elastične i britke igre rečima“ koji se tako podmuklo pretapaju u žargon, dogmu i doktrinu. Ovaj prikaz uznemirujućeg sveta čiji će se centar urušiti je tour de force koji podseća na raskalašnu narkomansku kulturu Hajt-Ešberija šezdesetih godina prošlog veka, koju je Džoan Didion prikazala u svom kultnom eseju Slouching Towards Bethlehem.

Poput Didionove – i Nore Efron – Lokvudova majstorski niže opsežne, upečatljive objave koje neustrašivo pokušavaju da obuhvate čitave pokrete i periode: „Belci, politički obrazovani koliko i prosečan krompir – sirovi, bez truni ukusa i pristrasni prema Ircima – odjednom su osetili nezadrživu potrebu da puste glas protiv nepravde. Ovo se u proseku dešavalo jednom u četrdeset godina, obično nakon perioda kada etno-muzika ponovo postane popularna“, piše ona. Nažalost, većina njenog humora obiluje vulgarnostima da bismo mogli da citiramo.

Iako je roman napisan pre nego što su Trampove pristalice napale Kapitol, jezivo je kako su pravovremena zapažanja Lokvudove o mračnoj strani društvenih mreža. Ona se bavi brojnim problemima koje je u članku nakon opsade izneo kolumnista Njujork tajmsa i bivši glavni urednik BuzzFeeda, Ben Smit, koji nas podseća da „zlo može da iznikne iz loših šala i nihilističkog ponašanja zalivenog ohrabrivanjem na različitim platformama“ i da postoji „skoro neodoljiva potreba da se neprestano dobija više pažnje od što većeg broja ljudi“.

Lokvudova, kao majstor medija, ukazuje na to kako su kolektivna osećanja ironije i poruge postigla kontraefekat i kako je nešto što je trebalo da bude izvor povezivanja i jedinstvenosti postalo jezivi izvor razdora, podsmeha i još mnogo toga goreg. Ona piše o pripadnicima generacije „koja je došla i odmah zatim provodila većinu vremena u zbijanju neverovatno šovinističkih šala kako bi se posle smejali budalama koje pomisle da su bili ozbiljni. Samo posle nekog vremena stvarno i jesu bili ozbiljni, i nekako su na kraju postali nacisti“.

Čitaoci će se možda zapitati šta je Lokvudova htela da kaže. Neke neće opčiniti njen podrivački humor. Ali morate istrajati. Roman prelazi u potpuno drugu dimenziju kada naratorki majka pošalje poruku o strašnim problemima njene mlađe sestre tokom trudnoće.

Posledica ovog otrežnjujućeg poziva – naratorka postaje „žitelj grada nužde“. Ona prelazi u svet neonatalne intenzivne nege, gde je hitnost stvarna, i pita se: „Zašto se uopšte uključila na portal? Zato što je htela da bude biće čiste akcije i reakcije: želela je da oduševljava druge i da nju oduševljavaju.“

Umesto toga, ona pronalazi nešto mnogo dirljivije – neku vrstu priče o preobraćenju u kojoj iskrenost nadvladava ironiju. „Pravo je čudo kako ju je ovo istog časa potpuno izmestilo iz tokova svakodnevnog života... Želela je da zaustavlja ljude po ulici i govori im: ’Znate li vi za ovo? Treba da znate za ovo. Ovo niko ne pominje!’“

Lokvudova je potvrdila da je njen roman zasnovan na tužnom slučaju njene nećake, koja je prva osoba na svetu kojoj je još u materici dijagnostikovan Protejev sindrom, poremećaj koji se javlja jednom u milijardu slučajeva i od koga je bolovao Čovek-slon. To svedoči o tome da autorka spada među retke pisce koji umeju da balansiraju između doze meda i žuči, između posprdnih tvitova i iznenađujuće iskrenosti, a mi ne samo da ćemo poverovati u emocionalno otkrovenje njene junakinje već će nas ono i ganuti.

Naravno, ljudi će pričati o ovoj sirovoj knjizi i o pitanjima koja ona povlači, o tome šta znači biti ljudsko biće, šta je mozak i, najvažnije, šta je zaista bitno. „Šta smo imali pravo da očekujemo od života? Kakvi su bili uslovi ugovora?... Možemo li… možemo li da napišemo post o tome?“

Autor: Heler Mekalpin
Izvor: npr.org
Prevod: Đorđe Radusin