Igor Marojević: Alkoholizam bez mamurluka je što i satira bez gorčine

Nakon prošlogodišnjeg upečatljivog završetka svog „Beogradskog petoknjižja“ romanom „Tuđine“ (koje čine još romani „24 zida“, „Parter“ i „Prave Beograđanke“, i zbirka priča „Beograđanke“), Igor Marojević odlučio je da od alkohola kao motiva svih svojih proza, i beogradskih i etnofikcionalnih (romani „Žega“, „Šnit“ i „Majčina ruka“) napravi krupnu temu, sugerisanu naslovom njegove nove knjige objavljene u „Laguni“, čije će prvo potpisivanje autor obavljati na sajamskom štandu Lagune u nedelju 27. 10. od 12 do 12.30.


Foto: Matija Krstić

Prvo što, već na koricama novog autorovog dela, privlači pažnju jesu krajnje pohvalna mišljenja njegovih kolega o „Romanu o pijanstvima“. „Ovom knjigom Igor Marojević je prošao opasnu granicu do koje je svojim dosadašnjim pisanjem stizao, i nije stradao“, piše, između ostalog, Vladan Matijević.

Kako vidite preporuku svog kolege Matijevića?

Verovatno je roman napisan beskompromisnije od dosadašnjih, dinamičnije i sa manje okolišanja i obzira prema tabuu govora iz prvog lica o osetljivoj temi. Inače ne bi imalo smisla tretirati je.

Kako vidite razliku između svojih proza u kojima sporedno tretirate alkohol i „Romana o pijanstvima“?

U kontekstu tog pitanja, moja dosadašnja proza mi deluje nekako suvo, a „Roman o pijanstvima“ vlažno, ili bar podmazujuće. Možda je plural u naslovu ove knjige znakovit: osnovni osećaj je sličan, ali pijanstva su razna, i nepregledna…

O tome govori i činjenica da se radnja ne odvija samo u Beogradu, nego i u Gvadalahari, Ljubljani, i malim mestima u Srbiji, Crnoj Gori i Hrvatskoj gde čašica ume da povede međunacionalnim prepirkama?

Umeju u njih ljudi na Balkanu komotno da uđu i trezni. E sad, da se glavni junak nije našikao u Gvadalahari, ne bi imao konflikt sa meksičkom mafijom, niti bi u Ljubljani izveo performans poniženja kako bi došao do novca za hotel. Prebogata je, i maštovita baština priča uzrokovanih alkoholom, a „Roman o pijanstvima“ pokušaj je ambiciozne panorame takvih priča u određenim mestima na planeti u poslednjih desetak godina 21. veka. Naravno, sve je to povezano s glavnim junakom, inače bi prvi pojam iz naslova morao biti promenjen ili maknut.

I Barselona čini jednu od geografskih poluga ove vaše proze, mada u naglašeno političkom ambijentu koji zahvata dane posle referenduma za osamostaljivanje Katalonije. S obzirom na prikazane međunacionalne konflikte na Balkanu i u Barseloni, čini se da iako prividno govori o hedonizmu, ovaj roman ima prilično društveno-kritičku notu?

Mislim da srazmerno mali broj ljudi često poseže za čašicom iz pukog meraka, mnogi ne umeju da izdrže raskoš negativne stvarnosti pa kroz piće beže od mogućnosti sopstvenog uma. Ali kad ono postane lična navika, možda ima smisla neizgovoreno pitanje: da li je ljubav jača od ljubavi prema alkoholu?

Ne može se izbeći paralela između odvajanja Katalonije i raspada SFRJ, naročito što se i to, unutar barselonskih poglavlja, pominje u romanu?

Osnovna razlika je u „Ustavu“. Dok je onaj naš iz 1974. bio odveć fleksibilan, ali smo na to reagovali prekasno, što je jedan od odlučujućih momenata prilikom krvavog odvajanja ostalih republika, španski „Ustav“ definiše domicilnu državu kao nesporno teritorijalno nedeljivu, ali sa jakim autonomijama. Zanimljivo da su te autonomije definisane fleksibilno, što državi omogućuje da sa svakom autonomnom jedinicom postigne različit dogovor. Tako je taj „Ustav“ u isti mah liberalkapitalistički, jer podstiče na pregovore o ceni. Katalonija je nezadovoljna količinom autonomije i zato bi se pola njenih žitelja odvojilo, nek čitalac sam zaključuje koliko to ima veze sa raspadom SFRJ.

Šta je ono što „Roman o pijanstvima“ čini drugačijim u odnosu na prozu natopljenu alkoholom kakvu su pisali Bukovski ili Henri Miler?

Za razliku od ogromne većine proznih knjiga o alkoholizmu, „Roman o pijanstvima“ govori o liku koji i pored sklonosti kapljici završava sve svoje obaveze na vreme, a siže se odvija u digitalizovanom ambijentu i eri gde su i žene jednako sklone piću kao muškarci. Moj glavni junak nije postao alkoholičar u formativnom razdoblju za to, dakle između svoje dvadeset pete i trideset pete godine, već kasnije, jer mu se čini da će kao sveži povratnik sa Zapada lakše podneti šok kulture uz pomoć promiskuiteta i alkohola. Što se drugog tiče, u pojedinim fazama on ipak nastoji da se vrati trezvenjaštvu, a žene ne pomažu baš uvek i u svemu: posle dvogodišnje pauze on se vraća piću nakon ljubljenja sa glumicom koja je prethodno pila vino.

Koliko je bezbedna udaljenost sa koje čitalac posmatra svet sačinjen od alkoholnih isparenja, dima, vajfaja i razvrata?

Ne mislim da moj pripovedač eksplicitno propagira alkohol, kao ni da je ovo moralističko antialkoholičarska knjiga. Mada ne bih imao ništa protiv da pojedini čitaoci iz „Romana o pijanstvima“ izrone sa žudnjom da i sami što pre posegnu za čašicom, a pojedini sa žudnjom da to nikad više ne učine.

Filip David govori o impresivnoj jednostavnosti i autoironičnosti u „Romanu o pijanstvima“ i iznenađujućoj promeni vašeg stila?

Tema je dovoljno složena i teška a događaji se relativno brzo nižu. S obzirom na to, nije bilo potrebno stilski naročito komplikovati. Roman je pisan utrobno pri čemu su reči sprovodnik dinamike i višesmislenosti kako teme tako, nadam se, i postupka.

Koliko su vam za građu poslužila lična iskustva?

Nekom ko piše je najbolje za temu uzeti ono što dobro poznaje a prema čemu može i da ima distancu. Ako sam se i laćao alkohola, bilo je to nadasve za potrebe teme, koju promišljam već godinama, da bi se kasnije desilo spontano zapisivanje. A sigurno mogu da imam distancu prema dotičnoj temi.

Šta je najgore a šta najbolje u konzumaciji alkohola?

Možda je najgora neumerenost, kao i griža savesti uz mamurluk, koji pak ume i da bude saznajno plodan, samo ako je čovek u stanju da ga opiše tj. zapiše. Uz to, alkoholizam bez mamurluka je što i satira bez gorčine, bio bi to jednodimenzionalan i netačan doživljaj sveta. Konačno, čak i hronični alkoholičar svoje životne dileme može efikasno da rešava jedino trezan, pa makar i mamuran.

Piše: Vid Jeraj
Izvor: Danas