Reč je o prekretnici na kojoj se obreo poprilično svako koga poznajem sa trideset i kusur godina – ako je svećice duvao u Srbiji. Iluzije prestaju, budućnost više baš i nije pred tobom nego je već stigla, besmisao se ozvaničio i neće te spasti slatke sanje kalibra biće bolje sutra.
Higijena nesećanja prati grupu takvih ljudi, predstavnike još jedne izgubljene generacije – i to predstavnike koji su igrali po pravilima, a ispostavlja se kako te baš to vodi u situaciju da si ovome društvu višak; čini se da je svako ko je namerio da bude dostojanstven čovek ovde otpisan iz istog razloga kao na razgovoru za posao:
prekvalifikovan je. Otuda ovi ljudi žive na granici nihilizma i idealizma, na tananom prevoju gde se ta dva pogleda na život dodiruju. Rečju, i dalje su idealisti, ali su dovoljno realisti da bi delom bili nihilisti. I onda, takvi kakvi jesu, jedan po jedan dospevaju u gravitaciju dijabolične, a dovoljno moćne figure, čoveka koji nudi razne vrste rešenja, ali je cena dobrano faustovska – kaže sagovornik NM.
Govorite o glavnom negativcu Janku Žagaru. Utisak je da on ima sve najvažnije crte jednog srpskog kontroverznog biznismena. Osim možda natprosečne inteligencije?
Nešto kao lik iz dokumentarnog filma
Vidimo se u čitulji, s tim što ga nismo videli u čitulji. Žagarova prekvalifikovanost, izgleda, jedina nije beskorisna, naprotiv: dovoljno sposoban i opasan da se umeša u sve, dovoljno inteligentan da se na vreme izvuče, dovoljno strpljiv da čeka na pravi tren za svoje poteze, dovoljno zver da pregazi svakoga ko mu stane na put. Najopasnija vrsta sociopate – hiperinteligentni sociopata. Atipični čovek iz podzemlja, koji glavnog junaka obožava da ponižava u intelektualnim diskusijama. Međutim, iako na Lea gleda kao na paradigmatski primer idealističke budale, kao da tu postoji i neka bizarna sorta uvažavanja: Žagar u njemu takođe prepoznaje i rođenog psihologa, pronicljivog čitača ljudi koji ga – možda jedini – može istinski raskrinkati kao osobu. I otud hemija: je li samo reč o zveri koja se igra plenom pre nego što ga proždere ili je posredi privlačna sila opasnosti koju u Leu, iz narečenog razloga, Žagar ipak vidi?
Leo, vaš malterego, živi u zgradi sa babom-vračarom hipnotisanom TV ekranom; njen sin je bio kod žutih, pa preleteo u naprednjake. Tu su i čovek koji živi tuđe živote i uhodi i cinkari komšije, nabildovani patriota sa istetoviranom Gračanicom... Delić koji se u tu slagalicu ne uklapa je Leo, umetnik, idealista i samim tim darvinovski škart. Čini se da komšiluk predstavlja Srbiju u malom?
Uveren sam da zgrade jesu države u malo, ili mi se bar moja svakako čini takvom, pa sam i Lea nastanio u sličnu. Nemam baš te i takve komšije, ne, ali i u mojoj zgradi vidi se srž problema, jedna od osnovnih naopakih crta ovog društva: potpuno odsustvo svesti o kolektivitetu. Ono kad ljudi ne mogu da se dogovore ni oko najjednostavnije stvari, ono kad neko, recimo, gotovo smatra da treba izračunati tačan broj koraka svakog od stanara da bi se u skladu s tim plaćalo čišćenje stepenica i hodnika. Kad neko baca pikavce susedima na terasu 2017, tu nema diskusije o civilizovanosti.
Snažne emocije izaziva scena sa pogreba majke jednog od Leovih prijatelja – Koste. On beži sa sahrane, ne mogavši da izdrži pritisak sredine s kojom nema ništa zajedničko. Na tom mestu napisali ste da “postoji nešto duboko inverzno u ljudima kojima je zavičaj inostranstvo, a inostranstvo zavičaj”. U pesmama Ponos i Opajdarsko kolo bavite se sličnom tematikom. Slažete li se sa onom Konstantinovićevom naše je iskustvo palanačko, budući da i sami dolazite iz malog mesta?
Mnogo je strašniji problem palanački mentalitet, koji ne znači isto što i
mentalitet palanke, jer se javlja i kod ljudi rođenih u velegradu. Generalno me zanima lom u čoveku, jedan takav dešava se i u Kosti, koji posle nekoliko decenija provedenih u inostranstvu dolazi u zavičaj da sahrani majku i doživljava mersoovsku scenu pri sudaru s onom ružnom verzijom naših sprovoda, s konceptom natplakivanja: okupljeni ispod oka odmeravaju
ko bolje plače, gledaju ko će koga optužiti da manje žali i žrtvu pronalaze baš u Kosti, koji svoju tugu naprosto ne ume da izrazi na takav način. Sve to nema veze s tim što je čovek
video sveta, ima veze jedino s njim kao osobom; činjenica što ovakve sahrane nije video ni kao dete samo čini da bude stostruko nespremniji za taj deo
folklora.
Međutim, zavičajnost kao identitetski faktor prilično je širok pojam. Pokojni čika Miša Blam govorio je da je kontrabasista po nacionalnosti. Kostin sukob s rodbinom ima najviše veze s time: za njih je umetnik tek nekakav vetrenjak, osoba sa druge, daleke i veoma sumnjive planete.
Kostini roditelji ceo svoj radni vek proveli su kao gastarbajteri, što su očekivali i od svog sina, koji je pak živeo muziku i završio Berkli. Opisujući takve ljude, napisali ste da vam se čini da je potpuna poenta njihovog života – smrt?
Ne poenta, više nešto nalik... geografskoj destinaciji do koje treba stići sa što manje truckanja na putu. Podela koja postoji oduvek: ljudi više okrenuti duhovnom i ljudi koji razmišljaju vrlo pragmatično, utilitaristički. Najuspešniji s bilo koje od tih obala smatra najuspešnijeg s one druge – potpunim gubitnikom i promašenim čovekom. I tu nema baš mnogo prostora za razumevanje. Tirade pragmatičara sve su mi nesnosnije što sam stariji, posebno u ovoj zemlji, gde je pragmatizam najčešće sinonim za beskičmenjašenje. Može se, dakako, biti i bogat i prosvećen – ali nisam imao mnogo prilika da takve sretnem. Oko sebe vidim samo poniženu pamet na rubu egzistencije i razbahaćeni šljam, uz ono malo srednjeg, jedvakoprcajućeg sloja. Sve u svemu, ne verujem da je jedina svrha provući se kroz život sa što manje nevolja i jednostavno nestati. Otuda mi je ona čuvena
nek smo živi i zdravi sto godina uvek zvučala kao geslo kornjače s Galapagosa: zašto bih, dođavola, želeo da ponavljam jedan isti dan doveka, jednu istu rutinu, tek da se živi? Ne bih nikad menjao osetno kraći, a sadržajniji život za dug i dosadan. A u Srbiji taj
da smo živi i zdravi veseljnjikavi lelek ima i ozbiljnije posledice jer zapravo znači
ćuti, ne talasaj. Zato smo jedva živi i nimalo zdravi. Većina je zabila glavu u pesak.
Na jednom mestu u knjizi Leo veli da talenat nije dar već oblik obogaljenosti. Mislite li to zaista i smatrate li da je u nekim razvijenijim društvima situacija barem malo drukčija?
I jeste i nije. Leo u suštini ne govori ništa novo, to bi rekli svi daroviti ljudi otkad je sveta. Čak i kad su uspešni u onome čime se bave i mogu lepo žive od svog stvaralaštva, oni i dalje
štrče, i dalje pripadaju nepripadanju. Ne govorim o onima koji fabrikuju začudnost za potrebe poze, to je sasvim druga boljka. Govorim o ljudima koji u duši istinski nose nešto, bolje reći
nešto drugo, sa čime se mora živeti na poseban način, zato što te čini posebno neranjivim i posebno ranjivim, najčešće istovremeno. Stara priča: svaka vrsta darovitosti ima u sebi i nečega nebosežnog, i neko zrno samog pakla.
Što se pak situacije kod nas tiče, suština je ista, uz jedan dodatak: pored one neizbežne usamljenosti, umetnik ovde, kao i svaki misleći čovek, oseća i poniženost. Ti su ljudi posve na margini jer u uprostačenom društvu svako ko nije prostak biva prognan u ćošak da kleči na kukuruzu, za kaznu što je ometao
Učitelja dok je ovaj baljezgao svoju propoved. Međutim, sad ni to što su na margini nije dovoljno, sad se želi da budu istisnuti iz kompletne slike, da ih naprosto nema. Ne mislim, naravno, na fizičke likvidacije, nisu ta vremena – ili
nisu još – ali jedini državni projekat na kojem režim danonoćno radi jeste progon svih iole pismenih ljudi sa javnog radara u pravcu zadimljenih kafana ili državnih granica.
Kada kažete da se umetnik, osim što je usamljen, u našem društvu oseća i poniženo, na šta konkretno mislite?
To se u književnosti zove
suvišan čovek. Zupčanik bez kojeg mašina svejedno radi, zupčanik koji čak smeta mašini da radi. Šta će nam kultura, šta će nam umetnost? Lepo reče Ristovski: mrsomudi. To će reći, svi s kojima on trenutno ne mrsi, a mrsio je do juče, dok im se konci nisu smrsili. Da ne spominjem Manojlovića i sramotu sa ovogodišnjeg
Sterijinog pozorja. Kako prigodno, kolege iz
Andergraunda i danas žive paralelnu stvarnost. A to su samo neki od primera javnog unižavanja svega što ima ma i najudaljenije veze sa stvaralaštvom. Samo, uvaženi druže Rajo, grešite: Vi mrsite, ja bogme postim. Moj bend više nigde po Srbiji ne svira. Pa Vasil, pa Georgijev, pa Velikićeva nagrada... sve mi se, otuda, čini da ste se jedino
Vi i drugari omrsili. Nema veze, sve prođe. Osim sramote.
Jednom ste izjavili da izbegavate da sebe nazivate piscem jer vam to zvuči suviše pretenciozno. Da li se situacija u međuvremenu promenila?
Mislim da se situacija upravo objavljivanjem
Higijene nesećanja menja jer s trećim romanom pisac svakako jesi. Ostaje da se vidi jesi li i dobar pisac.
Pripovedanje je ono čime sam oduvek želeo da se bavim – i čime sam se sve vreme zapravo i bavio. Moje pesme u suštini takođe predstavljaju urimovane priče. Moje strahopoštovanje prema reči pisac, zbog čega sam zazirao da je sebi pripišem, nosi u sebi jednu grešku. Sećam se, kad sam mom dragom profesoru Miki Pantiću odneo svoj prvi rukopis da ga pročita, kazao sam, snebivajući se, da su to neka moja piskaranja. “Nemojte tako govoriti o svom pisanju – rekao mi je – jer šta će drugi reći ako je to vaš doživljaj“. Sve je nekako baš u tome: niko normalan ne umišlja da je zemljotresno dobar, ali ako si dao svoj maksimum, nema razloga za stidljivost. Ukoliko i sam bežiš od toga da upotrebiš reč pisac, a tako se zaista zove ono čime se baviš, bojim se da ozbiljno sugerišeš javnosti da te tako i ne doživi. Otud, okrenuh list. Biće posla. Valja najpre odvići javnost da me naziva muzičarem – što je divno, ali na moju žalost nije istinito jer ne sviram ni na jednom instrumentu niti pevam niti komponujem i posredi je samo dobronamerna želja da me ne nazovu reperom – jer je to u poslednje vreme podžanr narodnjaka, i jeste pogrdno. Moje su tople nade da će
Higijena nesećanja i Lagunino izmenjeno i dopunjeno reizdanje prve knjige
Malterega biti primljene kao dozreli literarni plodovi.
Kad bi došao dan da morate da izaberete između bavljenja muzikom i pisanja proze, šta biste odabrali?
Ne bih voleo da biram, ali kad bi se to desilo, nije nikakva tajna šta bih odabrao – kako rekoh, muzičar nikada nisam bio, ne zaista. Moje prirodno stanište oduvek je isto – pisanje.
Opišite stanje u našoj kulturi nazivom filma?
Prohujalo s vihorom.
Kad bi vam neko u budućnosti ponudio mesto ministra kulture, da li biste prihvatili?
U vezi s tim ima jedna vrlo bitna stvar koju najpre treba reći. Jedno od mojih objašnjenja kako smo otišli dođavola tiče se i činjenice što su se neki ljudi latili određenih dužnosti tek zato što su im bile ponuđene, misleći da se sva analiza i studija slučaja završava na tome: “Ponudili mi, pa valjda znaju kome nude, biralo se to, ih”. A dešava se da im je mesto ponuđeno samo zato što su podobni, ili u ime određenih zasluga, ili zato što su dobri ljudi ili dobri s nekim ljudima. Avaj, postoji samo jedan jedini legitiman razlog: moraju biti najbolji. Sve drugo je zamlaćivanje. Potrebno je samo malo notorne samokritičnosti – pa ako vas i zovu, a vi odbijete jer ako iste sekunde možete da nabrojite sto ili makar deset obrazovanijih i sposobnijih od sebe, budite sigurni da niste valjan izbor i predložite bolje. Ne postoji svemir u kojem bih ja bio najpozvaniji za mesto ministra kulture i, za razliku od onoga o pisanju, ovo nije ama baš nikakvo snebivanje nego jedna preočiglednost.
Vaš stav je jasan, ali na trenutak zamislite da ste vi taj najkompetentniji za mesto ministra kulture. Koji je vaš prvi potez?
Pa, uveren sam da je glavni zadatak kako vratiti ono
kul u reč
kultura, kako je omasoviti a ne pristati na kompromise. Ona se nipošto ne sme banalizovati samo da bi se svidela većini. Između dve krajnosti, da kultura prestane da bude ono što jeste da bi se svidela svakome, i trenutne situacije, gde je ona na margini marginine margine, mora postojati međuprostor za delanje. Kultura ne mora zanimati svakoga niti postoji društvo u kojem ona interesuje većinu, ali kod nas se svela na takvu ništavnost da samo zanimanje za kulturu zvuči kao da si neka sorta ludaka, ako ne i perverznjaka.
Na vašem poslednjem knjigoalbumu Napet šou većina pesama ima socijalnu tematiku, kao da ste u njima pokušali da pobrojite većinu anomalija u društvu?
Kad smo došli do tog naslova, bukvalno smo se držali koncepta koji ste sada pomenuli, pokušavajući da odgovorimo na pitanje šta je to što ovaj šou koji živimo čini napetim. Kad god to radim, međutim, ne ispuštam iz vida jednu stvar koju smatram veoma važnom: moraš da daš svoje meso da bi ta priča imala ikakvu težinu. Ako se ne čuje da to govori osoba, neko ko i samoga sebe stavlja pod lupu, ko je spreman da i sebe secira koliko i društvo, onda je sve samo prazna propoved koju izgovara android koji pati od umislice da je moralni apsolut.
Dati svoje meso, biti spreman da samog sebe pokidaš i vidiš čega sve ima unutra, posebno u ćoškovima, u mrakovima – samo takav zaslužuje da ga oslušnemo kad uperi prst u nešto drugo. Ne verujem autorima kod kojih ne vidim makar neku vrstu
striptiza duše. Ako želiš da rasecaš svet, najpre raspori sebe.”
Šta mislite o svrstavanju u smislu političke opredeljenosti?
Kad na takvu vrstu svrstavanja čovek zažmuri, on u stvari govori da ga ne interesuje sopstvena stvarnost. Kad kažem opredeljenost, ne mislim da treba fanatično i frenetično navijati za ovoga ili onoga kao da ti je iz oka ispao, treba vazda biti budan i kritički nastrojen, ali dosledan, bez preletanja koja se nikakvom abrakadabrom ne daju privesti smislu. Reći
to mene ne zanima u zemlji koja svakako umara ljude politikom, to je sasvim razumljiva pojava, ali nije dobra kad ode u krajnost, a otišla je. Na
to mene ne zanima imaš pravo jedino ako si spreman da ovog momenta spakuješ kofere i odeš iz zemlje.
Imate li osećaj da se nalazimo u stanju konstantne izborne kampanje i u nekoj vrsti nezvaničnog vanrednog stanja?
Nalazimo se, pre svega, u opsadnom stanju. To jeste jedna konstantna kampanja, ali kampanja bazirana na spinovanju i fabričkoj proizvodnji bajki. Bilo bi prihvatljivo (mada i dalje megalomanski neumesno) kad bi se tu nešto uistinu radilo. Ovako, beskraj šarene laže.
Na minulim predsedničkim izborima javno ste podržali bivšeg ombudsmana Sašu Jankovića. Zašto ste se odlučili na takav korak?
Podržao sam Jankovića objasnivši da je reč o građanskoj podršci, bez namere da se učlanjujem u stranke, partije, pokrete ili da svoje stvaralaštvo stavim u službu političke opcije. Podržao sam onoga za koga sam procenio da je van svake moje sumnje najbolji kandidat i čovek koji je poverenje još kako zavredeo onim što je činio na dužnosti
Zaštitnika građana. Osetio sam da ću najzad glasati ZA, a ne samo protiv. U iole normalnoj zemlji, što mi ni izdaleka nismo, nema ama baš ničega spornog u vezi s takvim stvarima – naprotiv, to se smatra odgovornim ponašanjem. Kod nas pak to ne može da prođe bez komentara da si potplaćen. Za šta mi se, što bi rekli u Alanu Fordu,
živo fućka. Sve što radim radim iz ubeđenja i nikako drugačije, a što bi se ovde mnogo ko prodao, i prodaje se, pa mu se iz tog ambisa pričinjava da smo svi takvi, tu ja ništa ne mogu. Osim da se grozim, nasmejem i strpljivo dočekam da i ovo prođe. Strpljivo. Ne i pasivno.
Da li ste zbog podrške Jankoviću imali problema sa nastupima?
Imamo ih i sad. Na primer, ne sviramo nigde u prečniku od 500 kilometara od Beograda. Ruku na srce, već smo mnogo puta svirali isti šou, pa je i to jedan od razloga zašto retko nastupamo: valja skuvati nešto novo. Ali ima slučajeva koji nesumnjivo imaju veze i sa ovim drugim. Recimo, u Republici Srpskoj otkazane su nam dve svirke, uz komentar da nam
baš i nije trebalo ono s politikom. U Kikindi je trebalo da sviramo prvog dana jednog trodnevnog festivala, ali otkazan je čitav taj prvi dan uz obrazloženje da nema budžeta (dok za ostala dva ima). Javnost o tome treba obaveštavati, ali ne u formi žalopojke jer ako mi iko kaže da na to nije bio spreman kad smo zaigrali ovu igru, ne verujem da govori pošteno. Sve to, što reče Jovo Bakić, treba prihvatiti ne s mirom već sa filozofskim mirom. I treba pamtiti. Jer, kad ovo prođe – a sve jednom prođe – time se valja svesrdno pozabaviti. Ovi ljudi uskraćuju neistomišljenicima jedno od osnovnih prava, pravo na rad. Obećavam da će moje javno delovanje, između ostalog, biti posvećeno i temi
znam šta ste radili onih godina.
Autor: Miloš D. Miljković
Izvor: novimagazin.rs