Intervju sa Beril Bejnbridž: Mrzim da sve bude očigledno

Beril Bejnbridž je autorka istorijskog romana „Mladi gospodin Džordži“ u kom na intrigantan način istražuje i hrani svoju maštu.

U poslednje vreme puno pažnje privlačе roman „Mladi gospodin Džordži“ i sva priznanja koja je osvojio. Prvo zapada za oko činjenica da je jedna tako velika priča stala na mali broj stranica.

Oduvek sam pisala kratke knjige. Pišem daleko više, ali izbacujem ono što smatram da je višak. Mislim da je Volter u pismu prijatelju rekao: „Žao mi je što je ovo pismo tako dugačko. Nisam imao vremena da ga skratim.“ Slažem se sa tim, mislim da treba pisati sažeto.

Kako ste se disciplinovali da pišete sažeto?

Ne znam, oduvek sam to radila. Za svaku stranicu u knjizi napišem barem dvanaest, pa razmišljam šta nije neophodno i to izbacujem. Ne znam zašto, tako sam radila od samog početka.

Da li imate savet za pisce koji su možda zaštitnički nastrojeni prema svom delu i ne usuđuju se da prave takve rezove?

Ja sam imala sreće. Kada sam počinjala, sedamdesetih godina, dobila sam veoma dobru uredničku obuku. Naravno, tada me je izbacivanje stranice užasavalo. Međutim, ako izdavač kaže ne, onda vam to nije potrebno. Posle nekog vremena naučite, pa tako i nastavite.

Rekli ste da ne posvećujete toliko pažnje istorijskim događajima koliko ljudima i njihovim životima, i mislim da ih to zapravo oživljava. Na primer, u romanu o Titaniku (Every Man for Himself), kako ste dokučili na koji način će se priča uklopiti u istorijski okvir?

Sve knjige koje sam ranije pisala govorile su o mom detinjstvu. Nijedna od njih nije izmišljena. Znala sam tačno šta radim jer su tu uvek bili majka, otac, brat, ja, tetke i stričevi, ali umetnički dočarani. Međutim, iskoristila sam sve što sam mogla, pa sam morala da pređem na nešto istorijsko. Kada sam se jednom dotakla istorije, odlučila sam da bi bilo sjajno da budem potpuno precizna, kao sa Titanikom – da znam svaki delić broda, ali da to ne bude baš očigledno. Zatim sam počela da stvaram likove.

Prvo obavite kompletno istraživanje, pa smišljate zaplet ili likove...

Tako je. Od romana Birthday Boys zasnivam ih isključivo na činjenicama, pa to diktira tok radnje. U poslednja četiri nisam zaista znala šta radim. Znam zaplet, nije u tome problem, ali nemam predstavu. Zato znam da su ostali romani bili dobri. Međutim, kod poslednja četiri ne mogu da shvatim odakle mi sve to i šta sam tačno radila.

Mnogo toga se odigrava van istorijskog konteksta koji ste izgradili. Odakle to dolazi?

Kada posmatrate lica na slikama i portretima, čija god da su, uvek ćete naći nešto slikarevo na njima. Liče na osobu koja ih je naslikala. Mislim da je potpuno isto i sa pisanjem. Zvuči čudno, ali pišete onako kakvi ste sami. Kakva god da vam je mašta... Ne verujem baš u maštu, mislim da je to zbir svega što vam se desilo od rođenja: razgovora, delova muzike koju slušate, svi oni detalji koje pamtite. Mislim da toga ima i u romanu o Titaniku, neko nađe malo snega na tlu ili na brodu. Sećam se da se upravo to desilo mom ocu: pronašao je sneg na palubi broda u Liverpulu. To nije mašta, već ono čega se pojedinac seća. Sve se nalazi u podsvesti, samo morate da prizovete iz sećanja.

Znam da ste pedantni kada je u pitanju istraživanje i da se trudite da sve bude precizno, ali kako ste naučili da oponašate jezik od pre 100 ili 150 godina?

Umnogome mi je pomogao Vebsterov rečnik. Oksfordov rečnik je odličan, ali nema datume za sve reči. Ukoliko nisam bila sigurna da li da upotrebim neku reč, potražila bih je. Moj otac je rođen 1889. godine, a njegov jezik se nije mnogo razlikovao od jezika njegovog oca, što nas vraća u 1850. godinu. Dokle god pazite da ne upotrebljavate savremene idiome, iznenadiće vas količina reči koje su se koristile još tada.

Iako se u romanima sa istorijskom tematikom ne oslanjate na svoja iskustva iz detinjstva, zbog njih ste ipak jezički potkovaniji, kao i zbog svog nasleđa i svojih predaka.

Neki američki kritičari su naveli da spisateljica nije dovoljno uverljiva sa likovima, da ih nije dovoljno opisala. Na primer, u romanu „Mladi gospodin Džordži“, pisala sam kao da sam sve vreme bila tamo. Ne možete takav roman da sagledavate retrospektivno. Ne mogu da kažem da me je veoma uznemirilo krvoproliće, jer kada se nalazite usred krvoprolića, ne primećujete tako nešto. Morate u potpunosti da se prepustite iskustvu i ja volim to da radim. Takođe su me kritikovali da roman mora da se pročita dva puta da bi imao smisla. To je zato što volim da podmećem nagoveštaje, mrzim da sve bude očigledno.

Zastrašujuće je koliko u Vašim knjigama ima tačnih podataka i koliko pažnje posvećujete detaljima. Možete li da me sprovedete kroz korake u svom istraživanju?

Naravno. Potrebno mi je dosta vremena, oko šest meseci čitanja. Prikupim sve stare knjige koje mogu da pronađem, uz pisma i još koješta. Čitaću i pisce poput Dikensa kako bih stekla uvid u ophođenje prema ljudima. Zatim to zaboravim. Napravim korak unazad i mnogo beležim. Zatim ostavim beleške i provedem mnogo vremena tražeći polovne knjige, jer iako mogu da uzmem knjige iz biblioteke, ne mogu po njima da šaram olovkom. Uništavam knjige okrećući stranice, moram da ih kupujem. Zatim pravim male mape. Zamišljati gde su oni (likovi iz „Mladog gospodara Džordžija“ tokom Krimskog rata) bili: kako je izgledao Sevastopolj i gde se nalazi Balaklava, bilo mi je izuzetno teško. I svi ti narodi: Turska i Konstantinopolj, sadašnji Istanbul, oduzeli su mi dosta vremena. Najteže sam pamtila vojne jedinice. U jednom trenutku je puk, zatim bataljon, pa brigada. Bilo je užasno. Dođete do trenutka kada očajavate i iznenada se sve razjasni. Zatim proverite još jednom da budete potpuno sigurni...

Kada počnem, obično mi treba oko četiri ili pet meseci da završim knjigu, a tada postanem potpuno opsednuta. Ne izlazim, viđam samo decu, ne javljam se na telefon, ne radim ništa drugo, posvećujem joj se danonoćno. Dremam tokom dana, pa zatim radim bez prestanka. Ne razumem ljude koji rade tri sata ujutru, a zatim imaju ceo dan na raspolaganju. Moram da radim 12 sati sa nekoliko dremki, a zatim još 12 sati noću.

Kako ste postali tako posvećeni? Šta to ima u pisanju?

Oduvek sam takva. Mislim da sam počela kada sam dobila decu, pa sam mogla da radim samo noću. Kako su odrastali, čekala sam sve kasnije i kasnije da se vrate kući, kuda god da su bili. A tu je i ushićenje zbog obavljenog posla.



Znam da ste ranije malo radili i u pozorištu. Da li Vam je to ikako pomoglo u osmišljavanju priče ili osmišljavanju scena?

Kao dete sam stalno pisala, i uvek sam imala mašte. Priključila sam se pozorištu sa 15 godina i to mi je pružilo potpuno drugačiju vrstu obrazovanja. Nikada nisam napisala pozorišnu dramu, nikada nisam gledala predstavu. Nije me to zanimalo. Majka me je nagovorila da idem u pozorište jer je bila veoma pronicljiva – shvatila je da akademski neću mnogo napredovati. Mogla sam da se bavim engleskim jezikom, ali uglavnom je to bilo to. Boravak u pozorištu je kao škola. Slali bi me u biblioteku da donesem različite knjige, morala sam da idem u galerije da gledam slike. Išli smo u druga pozorišta kada mi nismo imali predstave. Bila je to jako dobra obuka.

Uz to sam se nadala da su dijalozi koje sam naposletku počela da pišem neposredni i da nisu već viđeni. U veoma dobroj predstavi niko ništa ne objašnjava. Svako priča svoju priču na zanimljiv način. Mislim da dijalog zapravo usmerava na konkretne stvari ili ističe očigledne karakterne osobine. Tako da mi je pozorište zaista bilo od neizmerne pomoći.

Da li mislite da je pozorište uticalo na Vaša ranija dela koliko i na istorijske romane?

Mislim da sam se usavršila. U prvim romanima nije mi bilo baš zanimljivo da samo pišem šta mi se dešavalo u detinjstvu i dok sam odrastala, pa sam znala da uzimam novine i tamo pronađem zaplet. Ubacila bih taj zaplet u moj život i to bi već bilo zanimljivo. Neki rani radovi su bili delimično istorijski. U romanu The Young Adolf ideja je da mladi Hitler dolazi u Liverpul. Zatim sam napisala jedan prema istinitoj priči o ubici iz 19. veka, koji je bio učitelj i sveštenik. Nikada nisam moje knjige, naročito prve, nazivala istorijskim, jer su poticale iz moje sadašnjosti. Nisu bile izmišljene.

Pomenuli ste da ste mnogo pisali u detinjstvu. Da li ste uvek gajili spisateljske ambicije?

Odrasla sam u Liverpulu. Tada su roditelji želeli da moj brat i ja budemo obrazovani i da se uzdignemo. Nismo izlazili napolje da se igramo, jer smo mogli da sretnemo „ne baš fine ljude“, kako bi moja majka govorila. Nismo imali televizor. Imali smo radio, a tada je postojalo nešto što se zvalo odabrani program, sa veoma intelektualnim sadržajem i u našoj kući je služio da nadjača viku i loše raspoloženje mog oca. Pojačavali smo radio da ga komšije ne bi čule. To je bio jedan od uticaja. Mnoge devojčice koje sam poznavala su pisale, ali ne i dečaci. Sve smo pisale priče i mnogo toga drugog. Pisala sam uprkos svom okruženju, ali bih to menjala s vremena na vreme. Međutim, tada sam imala 10, 11, 12 godina. Pisala bih o onome što se dešava kod kuće i maskirala to koliko god mogu. Bila je to vrsta terapije koja me je održavala stabilnom. I nisam pisala malo, može se reći da sam pisala knjige od 120 do 140 stranica.

Da li mislite da je teže osmisliti likove koji su živeli sredinom 18. veka od onih koji žive sada?

Ne, jer sve vreme idem unazad. Sada bi mi bilo veoma teško da pišem o savremenoj osobi jer ja nisam savremena. Moja deca su odrasla, ali mislim da ne bih mogla da pišem o njihovim životima jer nemamo zajednički jezik. Mnogo mi je prijatnije u prošlosti.

Šta se dešava između Vašeg perioda istraživanja i četiri ili pet meseci koje provedete pišući knjigu?

Užasan osećaj nelagode: da vreme protiče. Uvek kažem da sam na pola puta, čak i kad nisam počela. Paničim, jer početak nikada nije bajan. Nikada ne mogu da završim stranicu ukoliko prvi pasus nije savršen. Desi se tu i tamo da napišete uvodni pasus – a on nikako da bude savršen. To u meni budi užasnu paniku.

Deca mi uvek govore da znaju kada se spremam da počnem da pišem, jer ne slušam nijednu njihovu reč. Pričaju sa mnom, i ja im normalno odgovaram, ali nisam prisutna duhom.

Kada privodite istraživanje kraju, da li se naziru obrisi romana? Da li počnu da iskrsavaju likovi?

Kod romana „Mladi gospodin Džordži“ desilo se da sam sa prijateljima boravila na ostrvu blizu Portsmuta. U tamošnjem muzeju je bio neverovatan crno-beli portret devojke. Na poleđini fotografije bilo je objašnjenje: tri puta se udavala, imala je 24 godine – nije navedeno da li joj je muž umro, a u pitanju je hiljadu osamsto i neka godina. Na kraju je pobegla na more i umrla od tifusa u 27. godini života. Kupila sam jednu razglednicu s tim motivom: to je Mirtl. To je jedan način da pronađete junaka knjige.

Međutim, svaki put kada završim knjigu, zaboravim kako da napišem sledeću. Ne mogu da se setim kako sam to uradila. Počnem da paničim, mislim da sam upotrebila sve reči i pitam se kako da krenem iz početka. Tek kada se ponovo pripremim i počnem da razmišljam na pravi način, prisetim se kako se to radi.

Da li se uloga bake podudara sa spisateljskim poslom? Da li imate manje vremena za pisanje nego ranije?

Unučad mi oduzimaju veoma mnogo vremena, ali su predivni. Imam ih šestoro, po dvoje od svakog deteta. Dogovorite se ako ćete da ih čuvate da vam ne oduzimaju tri noći nedeljno. Mada, vredi.

Izvor: writersdigest.com
Prevod: Đorđe Radusin
Foto: Brendan King