Nova knjiga Džesi Barton, autorke međunarodnog bestelera „Tajna devet soba“, divno je napisana priča o davno izgubljenom remek-delu. „Muza“ ostavlja neizbrisiv utisak, napetost samo raste, i čitalac će se naći u društvu jakih ženskih likova i živopisnih opisa atmosfere Londona iz šezdesetih kao i ruralne Španije na ivici građanskih nemira.
Ako ste se poput nas zapitali kako je Džesi Barton došla do ove zanimljive priče, onda imate sreće, jer smo se sastali sa njom kako bismo dobili odgovore na najčešće postavljana pitanja onih koji su pročitali knjigu. Upitali smo je zašto se odlučila da napiše ovaj roman, da li je neka konkretna slika inspirisala onu u knjizi, da li je neki element priče zasnovan na stvarnim događajima i mnogo više. U nastavku pročitajte šta je inspirisalo Džesi Barton da napiše ovaj intrigantni i očaravajući roman.
Zašto ste odlučili da napišete „Muzu“?
Znala sam da želim da pišem o umetnosti i kreativnosti – šta znači imati muzu, ili biti jedna. Želela sam da istražim odnos između privatnog stvaraoca i javnog umetnika. Želela sam da pišem o ženama, o običnim ljudima koji žive u doba društvenih nemira. Takođe sam želela da istražim odnos Engleske prema bivšim kolonijama. Dakle, ne previše.
Na koji način ste hteli da nasleđe Odel Trinidađanke doprinese romanu?
Odel je uvek bila Trinidađanka. To očigledno nije bio svestan izbor. Dakle, objektivno me je interesovalo kako je to što ste belac i Englez utiče na život na Karibima za one koji su rođeni pod britanskom vladavinom i koji su došli na obale Britanije nakon što su te zemlje zvanično dobile nezavisnost. Možda je ključni aspekt Odelinog identiteta delom proizašao iz toga. Bilo je pola organsko, pola namerno. Kako „doprinosi“ romanu – to je na čitaocima da odluče. Ali može se reči da je Odelina imigracija komentar na odnos tuđin/domaći, na potragu za mestom gde pripadamo i kako su „istoriju“ živeli obični ljudi pod neobičnim okolnostima.
Da li postoji konkretna slika ili umetnik koji je inspirisao slike u knjizi?
Često ne želim to da kažem zato što se nadam da će čitaoci u svom umu videti ove slike, bez pomoći sa strane. Ali ako već moram, rekla bih da mi se lično sviđaju Belini, Brojgel, Kalo, rani Miro i Dali... radite sa tim šta želite! Privlače me boja, narativ i simbolizam u umetnosti. Volim da dešifrujem zagonetke, volim da se kupam u nijansama crvene, plave, zlatne. Volim pejzaže koji često nemaju smisao perspektive.
Ako biste morali da navedete jednu ličnu praksu koja neguje kreativnost, šta bi to bilo?
To je zanimljivo pitanje sa kojim se stalno borim. Kako ostati kreativan? Da li biti pod stalnim pritiskom ili biti opušten? Mislim da moju kreativnost ne neguje samo jedna stvar, rekla bih da mi to što sam otvorena, radoznala, zahtevna i skromna dozvoljava da nastavim da radim i da pronalazim nove puteve kroz moj rad. Mislim da je to balans – potrebna vam je neka tenzija ili nepovoljna okolnost prema kojoj možete da se odredite. Takođe morate da se osećate slobodno i samouvereno u koracima koje pravite. Smatram da fizičke vežbe i dobra ishrana stvarno pomažu da se telo i um povežu. I san.
Ko je čija muza u ovom romanu?
Odel koristi Kvik kao muzu, ali je muza i sama sebi. Mislim da je imati muzu isto kao razgovarati sa sopstvenom psihom. Oliva misli da je Ajzak njena muza, ali samo prenosi odgovornosti, jer sva kreativnost dolazi od nje. Odel inspiriše Kvik – i tako se točak okreće. Umetnici uvek pozajmljuju iz života drugih ljudi; žanju ih za sopstvenu upotrebu. To može biti opasna igra!
Da li je neki element ovog romana zasnovan na stvarnim događajima?
Što se tiče priče o otkrivenoj slici ‒ da. Nesporazumi u vezi sa umetničkim delima se dešavaju. Slučaj Džudit Lejster i Fransa Halsa u Holandiji iz sedamnaestog veka, na primer – ko bi pomislio da žena može da naslika onakve slike! Takođe, desila se i jedna krupna priča tokom šezdesetih godina– čovek po imenu Volter Kin prodavao je slike svoje žene Margaret kao svoje i od toga zaradio milione. Često je to stvar polova. Istorijski žene nisu smatrane sposobnim za „velika“ umetnička dela, da svetu proslede univerzalne poruke. Muškarci jesu. Dakle, postoji razlog da se nesvesna pristrasnost i pogrešna raspodela autoriteta odvija i na kulturnom polju, podjednako kao u politici i ekonomiji. Što se tiče dešavanja u španskom selu, onda da; brojna sela i gradovi su bili duboko podeljeni što se tiče lojalnosti, dešavala su se nelegalna ubistva, a životi porodica uništeni su zauvek.
Žene raznih porekla, etničkih pripadnosti i kultura igraju centralnu ulogu u ovoj knjizi. Zašto ste baš njih odabrali?
Tako ja vidim život. Da, ja sam belkinja, ali ne vidim samo bele žene. To je samo način na koji se priča odvija, odražavajući moja interesovanja i ono što smatram da je važno.
Možete li da objasnite vašu specifičnu strukturu narativa?
Jedan od najvećih romana koje sam ikada pročitala je „The Go-Between“ L. P. Hartli. Glas starijeg naratora je omaž toj knjizi. Zabavno je pisati starog naratora koji se osvrće na prošlost, zato što gazite u prilično autoritativnim, reflektivnim cipelama. Nela u „Tajni devet soba“, mom prvom romanu, bio je nezrela i neuka, i stvari su je saletale. Ali u ovoj knjizi sam stvarno mogla da izložim priču i kažem: „Evo šta se desilo. Ovako je bilo.“ To uzbuđuje. Takođe – u smislu priče unutar priče – kada Odel prepisuje priču Kvikove – i to je zabavno, takođe, igrati se sa samom prirodom pripovedanja, pretvaranja života u fikciju, u još jednu priču za pričanje.
Izvor: blog.whsmith.co.uk
Prevod: Miloš Vulikić