Drago mi je što Vas vidim, Elif. Želeo bih da započnem razgovor upravo temom kako sačuvati zdrav razum u doba podela. To je naziv Vaše nove knjige u kojoj opisujete doba zarazne anksioznosti u kome živimo, ali i kako da istovremeno negujemo deo sebe koji se nada i veruje u nešto bolje. Možete li nam reći nešto o začetku ove knjige, koju ste, koliko sam shvatio, napisali za vreme izolacije?
Tako je. Knjiga je umnogome proizvod izolacije tokom pandemije i pomalo podseća na manifest, jer daje odgovore na pitanja koja sam se pitala i sa kojima sam se suočavala. Međutim, možda bi trebalo da počnem sa malom anegdotom. Kada su nam dozvolili da izlazimo i šetamo, po londonskim parkovima sam nailazila na plakate na kojima je samo bilo postavljeno pitanje: „Kada sve ovo prođe, šta biste želeli da bude drugačije?“, a ljudi su dopisivali svoje odgovore. Neko je napisao: „Kada sve ovo prođe, želim da me čuju“. Na neki način, to je bio početak ovog manifesta. Kako je moguće da u doba društvenih mreža i digitalnih tehnologija, kada bi trebalo da se svačiji glas čuje, većina nas stiče utisak da glasa nema – da nas niko ne čuje. To mi je bila polazna tačka. Drugo, suočavamo se sa mnogo negativnih emocija, od anksioznosti, straha i nesigurnosti, do besa i frustracije, pa mislim da je potrebno da uvidimo značaj tih negativnih osećanja, a ne da ih guramo pod tepih i pretvaramo se da ne postoje. Trebalo bi da prepoznamo i slavimo ova osećanja, da shvatimo odakle proističu i nadamo se da ćemo ih pretočiti u nešto pozitivno i konstruktivnije, kako za nas tako i za naše zajednice.
U neverovatnom zaključku svoje knjige govorite da nemamo mnogo vremena ni prostora za greške, jer gubimo planetu, naš jedini dom. Isto tako navodite da posle pandemije stvari neće biti kao što su bile, a ne bi ni trebalo da budu, jer ono što nazivamo početak obično biva kraj, a kraj je mesto odakle počinjemo. Zanimljivo, ovakav kraj nas zapravo dovodi do Vaše nove knjige koja ima direktne veze sa okolinom. Želeo bih da nam kažete nešto više o kraju knjige „Kako sačuvati zdrav razum u doba podela“, a to može da posluži kao uvod za Vašu novu knjigu, za koju ste mi rekli da ste je upravo završili.
Ovo je umnogome „međuprostor“, kako ja to zovem, u smislu da stari svet više ne postoji i stari svetski poredak je nestao, ali novi svet još nije formiran. A mi se nalazimo između ove dve važne faze, kada ima mnogo neizvesnosti. Ovo je veoma strašan period jer nam tlo pod nogama više nije čvrsto. Međutim, to je i važan period za rekonstrukciju, za obnovu naših zajednica i naših uverenja. Za mene pandemija ne predstavlja samo krizu zdravlja, zdravstva i ekonomije, već i krizu uverenja. Moramo da preoblikujemo naše najosnovnije vrednosti, dešavanja, prioritete. Da li je cilj zarađivanje više novca i profit? Ili je cilj život koji je dobar za okolinu i za buduće generacije? Da bismo to postigli, moramo sve da preoblikujemo. Ovo je trenutak obnove, raskršće, i mislim da moramo to da prihvatimo, a ne da se vraćamo u vreme pre pandemije. Okolina ima važnu ulogu u toj raspravi, ne možemo je razdvojiti od pandemije. Moja najvažnija poenta je da se pred nama nalaze ogromni globalni izazovi, bila to potencijalno nova pandemija ili ekološka katastrofa. U ovom trenutku naša planeta gori. Postoje i pretnje u vidu sajber terorizma ili ekonomske krize, koja nam je pokazala da je sve međusobno povezano. Pred nama su međunarodni izazovi, što znači da na njih ne možemo da odgovorimo tribalizmom, nacionalizmom ili izolacionizmom. Ovo je važan trenutak za međunarodnu solidarnost, međunarodno bratstvo i naročito za interdisciplinarne studije širom sveta. Za mene je to veoma važno, što me na neki način dovodi do mog novog romana koji se zove „The Island of Missing Trees“. To je roman koji se bavi brojnim temama koje su mi značajne, kao što su amnezija, pamćenje, porodične i kolektivne traume; pričanje o prošlosti bez posledica; pronalaženje načina za nastavak sa životom, ali i razumevanje značaja prošlosti i razumevanje okoline. Kada govorimo o građanskom ratu ili bilo kom problemu na svetu gde postoji etničko nasilje ili politički sukob, ne pate samo ljudska bića. Pate drveće i biljke, naša ekologija takođe pati. Stoga moramo da prestanemo da razmišljamo kako smo mi, ljudska bića, odvojeni od okoline. Mislim da je veoma važno da napredujemo. Po mom mišljenju, klima i nejednakost od sada moraju da budu glavna tema svih naših rasprava.
Možete li nam navesti jedan ili dva projekta koja još niste ostvarili?
Za mene je pitanje autocenzure veoma, veoma važno, kao i cenzura. Pritom ne mislim samo na spoljnu cenzuru, već i na cenzuru unutar nas; moramo biti svesni nje i unutrašnjih ograničenja koja sebi postavljamo kao umetnici. U tom smislu, svesna sam da je teško preispitivati političke tabue, ali sam kao feministkinja isto tako svesna koliko je teško pisati o seksualnosti i pričati o polnoj diskriminaciji. Ovo su teme koje su ponekad vrlo teške, ali uopšteno, jedna stvar koju sam u više navrata želela da ostvarim jeste saradnja sa drugim umetnicima. Kao spisateljica shvatam da uvek postoje ideje, pošto ih je ljudski mozak prepun, ali dok ne sednete za sto i ne počnete da pišete, ne znate šta zaista želite da postignete. Na neki način, pripovedanje me navodi. Mislim da postoje dva različita načina pisanja romana. Kod prvog pisac želi da kontroliše sve, i u tom slučaju zna kako će se roman završiti ili šta će svaki lik uraditi na sledeće tri strane ili u sledeća tri poglavlja. Drugi je intuitivno pisanje, kao da ste pomalo pijani. Ne znate tačno šta želite da uradite, ali imate instinkt. Ja radim na drugi način. Volim kada me priče iznenade i pokušavam da što manje manipulišem tekstom, želim da me navode likovi i tok pripovedanja.
Autor: Hans Ulrih Obrist
Izvor:
youtube.com
Prevod: Đorđe Radusin