Intervju sa Madlin Miler, autorkom romana „Kirka“

Najnoviji, nagrađivani roman „Kirka“, autorke Madlin Miler priča priču o veštici koja je nekada bila ljubavnica lukavog Odiseja. Srž romana je, uprkos tome, ženska čežnja za samootkrivenjem, svrhom i, na kraju, osnaživanjem. U ovom ekskluzivnom intervjuu, Madlin Miler govori o nastanku svog romana.

Madlin Miler, imao sam priliku da vas intervjušem kada ste objavili svoj prvi roman,  „Ahilov pev“, pa me zanima koliko se postupak pisanja „Kirke“ razlikovao od prethodnog. Da li ste se susreli sa nekim izazovima prilikom istraživanja „Kirke“?

Za mene su „Kirka“ i „Ahilov pev“ veoma različiti. „Ahilovim pevom“ sam otkrila priču koja je bila skrivena. „Kirkom“ sam pratila izvor, uklanjajući Odisejev glas i, umesto toga, davajući Kirki priliku da govori.

Najveći izazov u „Kirki“ bilo je da zamislim kako bogovi razmišljaju. Kirka je besmrtno biće, svedok protoka vremena, vekova i milenijuma. Želela sam da se to odrazi na njen govor i doživljaj vremena. Mogla sam da žongliram i sa mnogo više likova, pošto je njena porodica ogromna. Želela sam da svakom dam život, ali nisam želela da čitaoci budu zatprani informacijama, tako da sam morala dosta da razmišljam i balansiram.

Šta vas je prvo privuklo kod Kirke i šta vas je to fasciniralo dok ste pisali njenu priču? Kirka je verovatno prva veštica u zapadnoj literaturi, a mislim da je to ono što vas je očaralo.

Zbog Kirke se u „Odiseji“ muškarci plaše ženske moći – strah ih je da će se, ako žene imaju moć, muškarci pretvoriti u svinje. Reč „veštica“ je i danas upućena ženama koje imaju moć, ženama kojih se društvo plaši. Uvek me zanimaju ljudi koje drugi ućutkuju!

Kirka me je posebno privukla zbog njenih misterija i složenosti. Kirka je nimfa, najniža od najnižih u božanskom smislu. U drevnoj mitologiji, nimfe su bile zalagači ili plen: bile su primoravane na udaju, napadane, silovane. Nisu upravljale svojim životima. Ipak, kad vidimo Kirku u „Odiseji“, ona je neizmerno moćna, može da uništava, ali i da čini dobra dela. Promenila se i izmislila svoju sopstvenu moć - čarobnjaštvo. Želela sam da otkrijem kako se izborila za sebe u svetu koji je tako neprijateljski nastrojen prema njenoj nezavisnosti.

I naravno, postoji veliko pitanje na koje Homer ne odgovara: zašto ljude pretvara u svinje? Često je na ovo pitanje odgovarano sleganjem ramenima – „pa, znate žene“. Osim što je seksistički, to je takođe i zaista dosadan odgovor. Ljudi rade stvari iz nekog razloga, a ja sam želela da razumem kako je ona došla do nečega tako ekstremnog.

„Kirka“ je priča o pametnoj ženi koja pokušava da otkrije svoju snagu i ulogu u svetu. Uz to, ona mora da se bori sa prilično napornom porodicom. Ona ima nestalan odnos sa ocem Helijem, majkom Perseidom i braćom i sestrama Pasifajom, Ejetom i Persom iz Kolhide. Kako biste opisali njenu porodičnu dinamiku i šta biste posebno rekli o njenoj vezi sa Helijem?

Jedna od stvari koje volim kod Homera jeste to koliko su stvarne i relevantne njegove priče. Da, postoje šestoglava čudovišta i bogovi, ali je „Odiseja“ priča o iscrpljenom ratnom veteranu koji očajnički želi da se vrati kući svojoj porodici i svom životu. Kirka nastavlja sličnu odiseju – rođena je u užasnoj, nasilnoj porodici i mora da pronađe način da ih napusti i nađe novi dom.

Grčki bogovi su u velikoj meri bili dostojni prezira; zaljubljeni u sebe, sitničavi, ljutiti, narcisoidni. Htela sam da zamislim kako bi izgledala takva porodica, kako bi se osećali njeni članovi. Helije je grozan otac, pa ona mora da smisli kako da se odvoji od njega i odbrani od njegovog besa.

Zevs na kraju proteruje Kirku na napušteno ostrvo. Tamo se susreće sa Minotaurom, Dedalom i njegovim sinom Ikarom i, naravno, Odisejem. Šta vas je nateralo da ispričate priču o Kirkinom susretu sa tim različitim mitološkim likovima? Da li ste imali nekog omiljenog među ovim likovima koje ste istraživali, dok ste pisali „Kirku“?

Kirka ima zapanjujuće mnogo rodbine. U drevnoj literaturi ona je tetka Minotauru i Medeji, i Prometejeva rođaka. Tako da sam od početka znala da ta tri mita želim da istražim.

Uživala sam u svim sporednim likovima koji su se pojavili, ali Dedal mi je bio omiljen, najviše zbog toga što me je iznenadio. Očekivala sam da će on biti sporedan lik, ali kao što sam napisala, on je neprestano rastao, a njegove i Kirkine interakcije postale su sve značajnije. Ona u njemu pronalazi srodnu dušu jer oboje vole da rade i stvaraju.

Uživala sam što sam ponovo mogla da se unesem u lik Odiseja, ovog puta kao starijeg i umornijeg čoveka. Danas je voljena i proslavljena figura, ali ranije, ljudi nisu znali šta da osećaju prema njemu. Htela sam da opišem njegovu sklonost nasilju, njegove greške i ponos, kao i njegovu hrabrost i inteligenciju.

Najviše od svega mi se dopalo da se bavim ženama iz priče: Kirkinom sestrom Pasifajom, Arijadnom, Penelopom, Medejom i drugim likovima. Htela sam da imaju isto telo i vitalnost koju su muški junaci imali milenijumima unazad.

Kirka se u vašem romanu susreće sa svojom nećakinjom Medejom i ona prepoznaje neke svoje karakterne crte u njoj. Po čemu su, po vašem mišljenju, ove dve žene slične? U čemu se razlikuju?

Obe su inteligentne, odlučne žene koje su pretrpele traumu i teror kao deca. Homer opisuje Ejeta, Kirkinog brata i Medejinog oca, kao nekoga ko ima um „sklon uništenju“. Htela sam da zamislim kako bi bilo odrastati u tom okruženju.

Ali su one i različite. Kirkina bol učinila ju je saosećajnijom za patnje drugih. Medeja je saznala da mora pazi na sebe jer niko drugi to neće. Obe imaju vrlo realne reakcije na zlostavljanje koje su doživele. Medeja je i mnogo mlađa od Kirke, pa su me upravo njena mladost i neiskustvo najviše pokrenuli.

Kirka je takođe prilično zainteresovan za Penelopu, zar ne? Dosta je o njoj saznala od Odiseja.

Penelopa je za mene bila jedan od stubova romana i mislim da je prirodno što je Kirka želela da se zbliži sa njom. Ne samo zbog njene veze sa Odisejem, već i zbog toga kako je on doživljava: kao umetnika sjajnog uma, oštrog posmatrača ljudske prirode. Ali isto tako sam htela da istaknem neke njene crte koje su ostale neprimećene: samohrano roditeljstvo, snažnu volju i samodisciplinu, činjenicu da je preživela. U tom smislu ona i Kirka imaju mnogo toga zajedničkog.

Primetio sam brojne reference na zanate, uključujući tkanje, stolariju i obradu metala. Mnogi od tih odlomaka bili su posebno zanimljivi.  Šta biste rekli da je Kirkina prava veština, pored čarobnjaštva? Možda sposobnost prilagođavanja i istrajanja?

Da. Transformacija je najveći Kirkin dar. Većina bogova stagnira; nikada ne moraju da se promene, i zato nikada ne uče, rastu ili se menjaju. Kirka radi sve te stvari, a ima i jaku volju. Ona je takođe umetnica, a i sama umetnost je transformativna. Umetnik sirovinama daje lepotu i smisao. To značenje ima sposobnost da promeni sve one koji to dožive.

Posle uspeha „Ahilovog peva“ i „Kirke“, nestrpljiv sam da saznam ko je još privukao vašu pažnju.  Da li čitaoci mogu da očekuju novi roman, koji se odnosi na drevni svet, u nekom trenutku u bliskoj budućnosti? I dalje se nadam da ćete pisati o Didoni ili Persefoni.

I Didona i Persefona su odlične teme; to su bogate priče. Priznajem da razmišljam o „Enejidi“. Ali trenutno, priča koja me najviše zanima jeste Šekspirova „Bura“. A tu se ima i klasike – Vergilije i Ovidije su svuda u „Buri“.
 
Autor: Džejms Blejk Viner
Izvor: ancient.eu
Prevod: Lidija Janjić