Šta je dovelo do toga da svoj istraživački rad usmerite na istoriju čovečanstva?
Rođen sam i odrastao u Jerusalimu, a ako uzmemo u obzir neizbežni istorijski kontekst svakodnevice u tom gradu, čini mi se da nije nimalo čudno što se kod mene razvilo interesovanje za korene ljudskog ponašanja i istorijsko poreklo religioznosti, etničkih podela i različitosti, kao i za trajni uticaj istorijskih faktora na prosperitet čovečanstva.
Tokom akademske karijere bavio sam se proučavanjem porekla nejednakosti u bogatstvu nacija, a zanimanje za tu temu odvelo me je u smeru oblasti ekonomskog rasta. Međutim, moj istraživački rad u tom polju kosio se sa preovlađujućim trendovima poznih osamdesetih i ranih devedesetih. Umesto da se bavim konceptom konvergencije, koji se zasniva na pretpostavci da početni uslovi ne igraju presudnu ulogu na duge staze, odlučio sam da istraživanje usmerim na razumevanje korena nejednakosti između nacija i uloge početnih uslova u određivanju sudbine nacija.
Moje višegodišnje bavljenje uzrocima ogromnih nejednakosti u bogatstvu nacija na kraju je rezultiralo Ujedinjujućom teorijom ekonomskog rasta. Razvio sam je podstaknut ubeđenjem da obuhvatno razumevanje globalne nejednakosti ne bi bilo moguće bez teorije koja bi identifikovala najvažnije pokretačke sile koje stoje iza celokupnog procesa razvoja i objašnjavala da su centralnu ulogu u nastanku aktuelnog dispariteta u životnom standardu odigrali istorijski i preistorijski faktori.
Tokom ovog procesa kod mene se razvila posebna naklonost prema matematičkim poljima dinamičkih sistema i teorije bifurkacije, koja podvlači značaj početnih uslova u utvrđivanju dugoročne pozicije kompleksnih sistema. Ova važna matematička oruđa omogućila su mi da razvijem Ujedinjujuću teoriju rasta i usput proniknem u najdublje tajne procesa razvoja.
O čemu zapravo govori Vaša najnovija knjiga?
Knjiga se bavi evolucijom ljudskih društava od trenutka kada se pre skoro trista hiljada godina u Africi pojavio
homo sapiens. Ona daje odgovore na dva najvažnija pitanja u vezi sa tim putovanjem:
Pitanje rasta – šta je dovelo do dramatične transformacije životnog standarda u poslednjih dvesta godina, posle trista hiljada godina gotovo potpune stagnacije? Zašto se, tokom poslednjih dvesta godina, prihod po glavi stanovnika povećao četrnaest puta, a životni vek udvostručio posle trista hiljada godina minimalnog napretka u tim kategorijama?
Pitanje nejednakosti – šta je uzrok ogromne nejednakosti u životnom standardu između različitih zemalja i regiona, i zašto se ovaj jaz drastično produbio tokom poslednjih dvesta godina?
Knjiga nudi potpuno novo objašnjenje porekla bogatstva i globalne nejednakosti. Ona ukazuje na to da razloge za nejednakost u bogatstvu nacija treba tražiti u istorijskim i preistorijskim silama koje su bile na delu pre više stotina, hiljada, pa čak i pre više desetina hiljada godina.
Kako smo se izvukli iz maltuzijanske „zamke siromaštva“? Šta o tome kaže Vaša knjiga?
Od pojave homo sapijensa i nastanka prvih oruđa za obradu kamena, tehnološki napredak je podsticao rast, ali i adaptaciju ljudi na stalne promene u sredinama u kojima su živeli. Sa druge strane, rast i adaptacija populacije doprineli su povećanju broja izumitelja i uticali na povećanje potražnje za inovacijama, dalje stimulišući stvaranje i usvajanje novih tehnologija. Pa ipak, tokom najvećeg dela istorije ljudskog roda, životni standard, jedan od centralnih aspekata čovekovog života, uglavnom je stagnirao. Inovacije bi stimulisale prosperitet tokom nekoliko generacija, ali na kraju je rast populacije uvek vraćao životne uslove na nivo preživljavanja.
Točkovi promene okretali su se milenijumima sve većom brzinom, sve dok u jednom trenutku nismo stigli do prelomne tačke u kojoj je započeo vrtoglavi tehnološki napredak industrijske revolucije. Sve veća potražnja za kvalifikovanim i obrazovanim radnicima, sposobnim da se prilagođavaju stalnim promenama u tehnološkom okruženju, podstakla je roditelje da ulažu u obrazovanje dece, ali i da ih, upravo iz tog razloga, manje rađaju. Stopa fertiliteta je počela da se smanjuje, a životni standard je konačno mogao da se popravi jer više nije bilo kontraefekta u vidu rasta populacije. Tako je počeo dugi period prosperiteta, koji traje već dva veka.
Zaključili ste da je, umesto predviđene komunističke revolucije, industrijalizacija dovela do masovnog obrazovanja. Zašto Marks nije bio u pravu?
Marks je tvrdio da će intenziviranje konkurencije među kapitalistima rezultirati smanjenjem profita, što bi ih navelo da još više eksploatišu radničku klasu. Smatrao je da bi klasna borba stoga bila neizbežna, jer bi društvo tada nužno stiglo do tačke u kojoj „proleteri ne bi imali ništa da izgube osim lanaca“.
Ispostavilo se, međutim, da nije bio u pravu. Transformacija proizvodnog procesa tokom industrijske revolucije učinila je obrazovanje ključnim faktorom u podizanju industrijske produktivnosti i održavanju profitnih stopa. Obrazovanje i stručnost radne snage postajali su sve važniji za klasu kapitalista, jer su shvatili da je obrazovanje presudno za ostvarivanje profita. To ih je navelo da se glasno zalažu za što širu dostupnost obrazovanja. Tako je dakle, umesto komunističke, industrijalizacija izazvala revoluciju masovnog obrazovanja.
Zašto je industrijalizacija u poslednja dva veka, pored zapanjujućeg rasta, za posledicu imala i veliku globalnu nejednakost?
Kada su, zahvaljujući industrijalizaciji, društva konačno počela da napreduju, taj zadivljujući uzlet prosperiteta se u nekim delovima sveta odigrao znatno ranije nego u drugim, što je pokrenulo drugu veliku transformaciju: pojavu ogromne nejednakosti između društava. Institucionalne, kulturne, geografske i socijalne karakteristike, koje su različitim društvima svojstvene od davnih vremena, gurnule su ta društva na odvojene istorijske trajektorije, uticale na vreme njihovog izlaska iz epohe stagnacije i doprinele jazu u bogatstvu nacija.
Kako ste se zainteresovali za problem nejednakosti? Kako nejednakost u distribuciji bogatstva utiče na rast?
Moje dugoročno interesovanje za nejednakost i moja zabrinutost zbog tog problema s jedne strane temelje se na ličnom moralnom ubeđenju, a sa druge na svesti da nejednakost može imati negativan efekat na ekonomski prosperitet. Nejednakost u bogatstvu za posledice može imati smanjenu ekonomsku efikasnost, gubitak društvene kohezije i pad produktivnosti.
Mnogi Vašu knjigu porede sa bestselerom „Sapijens“ Juvala Noe Hararija. Po čemu se dve knjige razlikuju?
„Putovanje čovečanstva“ sastoji se iz dva dela. Prvi deo se bavi napredovanjem čovečanstva, kao celine, od trenutka kada se pre trista hiljada godina u Africi pojavio prvi homo sapijens. U tom delu postoje izvesne paralele sa „Sapijensom“, ali se moja u osnovi potpuno razlikuje od te knjige u konceptualnom i naučnom smislu. U njenom temelju nalazi se Ujedinjujuća teorija rasta, osmišljena da identifikuje točkove promene koji su upravljali putovanjem čovečanstva kroz celu njegovu istoriju. Svaki od gradivnih elemenata ove teorije zasnovan je na dokazima i rigoroznoj empirijskoj analizi. Za razliku od toga, mnoga objašnjenja najvažnijih istorijskih tranzicija u „Sapijensu“ su spekulativne prirode, a rezultati Ujedinjujuće teorije su pokazali i da je osnovna premisa „Sapijensa“ – da je posle poljoprivredne revolucije čovečanstvo napredovalo postepeno – pogrešna. Osim toga, „Putovanje čovečanstva“ u prvi plan stavlja demografske sile koje su ključne za razumevanje maltuzijanske zamke, jer su karakteristične za 99,9% ljudske istorije i odgovorne za konačni prelazak iz stanja stagnacije u fazu ekonomskog rasta. Taj faktor se, međutim, u „Sapijensu“ uopšte ne pominje.
Drugi deo „Putovanja čovečanstva“ bavi se poreklom nejednakosti između država. On baca svetlo na ulogu koju su institucije, kultura, geografija i raznovrsnost populacije imali u kreiranju nejednakosti u bogatstvu nacija u poslednjih dvesta godina. Govori i kakav će biti značaj rodne ravnopravnosti, tolerancije i diverziteta za prosperitet čovečanstva u budućnosti, kao i ulozi koju istorija svake zemlje igra u kreiranju strategija koje bi mogle da ublaže nejednakost između društava. Reč je o veoma važnoj analizi, koju takođe nećete pronaći u „Sapijensu“.
Vaša knjiga uliva nadu u bolje sutra. U uvodnom poglavlju pišete: „(...) mada velike sile u osnovi putovanja čovečanstva neumorno i dalje delaju, obrazovanje, tolerancija i veća jednakost polova jesu rešenje za napredak naše vrste decenijama i vekovima koji dolaze.“ A negde pred kraj i ovo: „Ali istorija nam pokazuje da su takvi događaji, odista krajnje uznemiravajući i užasni, imali ograničen uticaj na dugoročan razvoj. Neumorno napredovanje čovečanstva do sada je bilo nezaustavljivo.“ Kako se sve ovo uklapa sa ruskom invazijom na Ukrajinu, koja, po mišljenju mnogih, menja pravila igre?
Trenutna kriza je samo ojačala moju veru u čovečanstvo. Sasvim je očigledno da je posle ruskog napada na Ukrajinu ljudima širom planete postalo jasno da su njihove slobode u opasnosti, i da će, ukoliko se oni koji cene slobodu ne ujedine, totalitarizam odneti pobedu i naneti ozbiljan udarac napretku čovečanstva. Evropa je na vest o napadu reagovala jedinstveno, kao i duboko polarizovane Sjedinjene Države, što je bilo pomalo neočekivano, ali me je navelo da zaključim da nas ova užasna epizoda najverovatnije neće skrenuti sa puta napretka. Čovečanstvo će iz ove krize izaći još jače, a broj totalitarnih režima u svetu će nastaviti da se smanjuje.
Autor: Klaus F. Cimerman
Izvor: glabor.org
Prevod: Jelena Tanasković