Intervju sa Terijem Pračetom i Stivenom Baksterom, preuzet sa sajta Goodreads iz 2012. godine

Teri Pračet je pisao romane koji spadaju u fantaziju, a Stiven Bakster je autor naučne fantastike. Njih dvojica možda dolaze iz različitih žanrova, ali su odličan par kada je u pitanju širina njihove mašte. Pored nekih samostalnih romana poput „Dobrih predskazanja“, Pračet je napisao 39 knjiga u serijalu o Disksvetu, fantastičnom univerzumu naseljenom bizarnim stanovnicima i prepunom satiričnih zapleta. Nije reč o takmičenju, ali Bakster je napisao više od 40 knjiga, a njegov serijal „Xeelee“ počinje od Velikog praska, a završava se nekoliko milijardi godina u budućnosti. Pračetov i Baksterov zajednički projekat „The Long Earth“ („Duga Zemlja“) je veoma obiman, što i nije iznenađenje. U ovom naučnofantastičnom romanu, odmetnuti naučnik napravio je uređaj koji omogućava svakom da „zakorači“ u paralelne verzije naše planete. Broj paralelnih svetova je nepoznat i masovno otimanje oko zemljišta počinje smanjenjem broja ljudi koji odlaze „istočno“ ili „zapadno“ od našeg sveta, „Datum Zemlje“. U tom haosu nestaju deca, menjaju se granice zemalja i „prirodni šetač“ Džošua Valijente – koji može da se kreće između svetova bez tehnologije – kreće na putovanje nepoznate dužine u nedokučivu „Dugu Zemlju“.



Pračet i Bakster su u ovom intervjuu iz juna 2012. godine govorili o budućnosti naučne fantastike i „veoma realnoj“ mogućnosti da stupimo u kontakt sa vanzemaljcima.

Naučnofantastična osnova priče u „Dugoj Zemlji“ utiče na celokupnu svetsku populaciju. Možete li nam ukratko objasniti koncept kvantnih svetova?

Bakster: Izvoli, Teri!

Pračet: (smeh) Ti si onaj koji poznaje kvantnost. Ja sam onaj koji zna izmaštane svetove.

Bakster: Ideja kvantnih svetova je ono što je Teri započeo stvarajući osnove poglavlja. To je sam početak „Duge Zemlje“. Nešto poput sna starog zapada, beskrajnost, jer drugi svetovi su poput našeg samo bez ljudi i pružaju se u beskonačnost jedan za drugim. Reč je o proširenju granica i kako to utiče na čovečanstvo.

Naša planeta se bori da podnese populaciju koja neprestano raste, pa perspektiva neograničenog prostora deluje privlačno.

Pračet: Još od kad smo izašli iz pećina, sve se vrtelo oko oskudice – borba sa drugima jer nije bilo dovoljno nečega. Ako ne dobijemo kvantni svet, to bi moglo da se ponovi. Ovi likovi se nalaze u beskrajnim svetovima i svega ima dovoljno za sve. Svako može imati svet za sebe i jedan za ženu i još dva za decu.

Bakster: Daje vam izbor. Želite li da živite u gradu? Ako želite, zašto je to tako? Postoje stvari koje vam grad pruža, ali mu je potrebna određena koncentracija ljudi kako bi funkcionisao. To što ne postoji ograničenost resursa otvara mnoge mogućnosti. Tokom većeg dela istorije, suočimo se sa tim, mi ljudi smo živeli poput nomada, raštrkani na ogromnoj površini. Na neki način, ovo je povratak u prošlost.

Teri, kada ste započeli rad na ovoj knjizi i kako je došlo da saradnje sa Stivenom?

Pračet: Nakon što sam „Boju magije“ 1983. godine poslao izdavačima, pitao sam se šta sledeće da radim. Započeo sam proširenu priču o kvantnim svetovima i imao naznaku ideje da je pretvorim u roman. Jednom sam se vozio pored paba u Bristolu u Engleskoj i video kako konja uvlače unutra i pomislio: „Zašto se to dešava?“ Započeo sam priču o čoveku koji je pronašao način da pređe u drugi svet i sa sobom je poveo nešto poput Nojeve barke, smeštajući unutra svinje i slično. Kad ti se jave takve ideje onda se i poigraš njima, smestiš ih u pravac kojim želiš da ideš.

Ali „Boja magije“ je ubrzo postala veoma popularna i pomislio sam da ova priča o drugim svetovima više deluje kao naučna fantastika, a ne fantazija. S obzirom na to da mi je sa fantazijom dobro krenulo, odlučio sam da napišem još jednu takvu knjigu. Tako da je zapravo nacrt onoga što će kasnije postati „Duga Zemlja“ ležao u kredencu u mojoj kancelariji poprilično dugo.

Stiv i ja se veoma dugo znamo jer svaki put kada idete na neki skup posvećen naučnoj fantastici, suđeno vam je da se sretnete. Uvek sam mislio da je on najbolji tvrdokorni predvodnik naučnofantastičnog talasa kog imamo u Velikoj Britaniji. Sedeli bismo na zabavi i pitao sam ga da li bi hteo da pogleda ovu ideju i to je, u suštini, to.

Bakster: Mislim da se znamo dvadesetak godina. U početku smo se samo igrali sa tom idejom saradnje na „Dugoj Zemlji“. Nekako smo se u tome zaneli.



Šta su prednosti, a šta mane zajedničkog pisanja romana?

Bakster: Bio je to zanimljiv sudar stilova. Imali smo nekoliko veoma zanimljivih momenata – bilo je tu histerije i izliva besa.

Pračet: Mislim da smo obojica zapali najpre svako u svoju histeriju, a onda smo pregurali i jednu zajedničku.

Bakster: Teri obično krene sa likovima i pusti ih da sami razviju svoju priču. S druge strane, ja dolazim iz tvrdokorne naučne fantastike gde sam naviknut da razrađujem vremenske okvire i mape i pokušavam da definišem svet koji ćemo konceptualno istraživati.

Pračet: Ma, pojavio se sa nekakvim tabelarnim prikazima!

Bakster: I mapama. Teri je bio užasnut.

Pračet: Prvo sam bio impresioniran, a zatim užasnut. Mislim da je dvaput tokom zajedničkog rada – posebno kada smo radili na poslednjem rukopisu – neko od nas dvojice rekao: „Odradio si odličan posao sa tim delom“, a drugi bi uzvratio: „Čekaj, ti si ga napisao“. Zapravo smo čistili jedan za drugim, lepili stvari jedne za druge na pravim mestima, održavajući sve vreme isto raspoloženje.

Kada bi uređaj za šetanje između svetova sutra bio otkriven, da li biste ga koristili?

Bakster: Dobro sam o svemu tome promislio i koristio bih ga, ali bih bio veoma pažljiv gde ću preći s obzirom na divljinu susednih svetova. Nisu sabljozube mačke ono što će vas nužno ubiti, već komarci iz močvara. Mogli biste završiti usred džungle ili ledenog doba. Mislim da smo izgubili iz vida koliko se naš svet promenio, a posebno Engleska, da budem iskren. Za nama je 6000 godina raznih oblika obrađivanja, šume su posečene 2000 godina pre Hrista i tako dalje. Mislim da bih samo na brzinu bacio pogled i pobegao – sa vodičem!

Pračet: Zakoračiš, ali držiš jedan prst na dugmetu.

Bakster: Da, kako bi se vratio.



A kada biste vi razvili takvu tehnologiju, da li biste je slobodno podelili sa svetom kao što je u romanu to uradio lik Vilis Lindzi?

Pračet: Ne bih odmah. Neka na tome ostane, u mom slučaju.

Bakster: To je dobro pitanje, zar ne? Pretpostavljam da živimo u vremenu gde ljudi veruju da imaju slobodan pristup stvarima. Osnovno je da sve podelite sa svetom. To je neodgovorno kao što smo prikazali u prvih nekoliko poglavlja. Želite da izbegnete te vrste problema, dugoročne implikacije i ekonomski uticaj. S druge strane, alternativa je da tehnologiju kontroliše neka korporacija, a to je ono što je Lindzi želeo da izbegne u knjizi. Na kraju, svakako će procureti.

Čitateljka Gudridsa Kenja Lokhart pita Terija Pračeta: „Pisali ste i sa Stivenom Baksterom i Nilom Gejmenom. Šta mislite ko bi pobedio u njihovom dvoboju?“

Pračet: Koja oružja bi koristili?

Recimo mačeve?

Pračet: Pretpostavljam Stiv. Dovoljno je zdepast, lake građe i verovatno jači od Nila.

Bakster: I da je Nil sada ovde, rekao bih mu to u lice!

Čitateljka Hejli Vajdner pita u kom pravcu „savremena naučna fantastika ide u pogledu stila i tema“.

Bakster: Ovo je dobro vreme za naučnu fantastiku; deluje mi da se celokupan žanr vraća, poput stim panka. Ponekad ljudi kažu da živimo u budućnosti i da je prošlo vreme naučne fantastike, ali ja mislim da se to nikad neće desiti jer naučna fantastika zapravo nije o budućnosti. Ona govori o promeni i brigama današnjice.

Pračet: Mene brine to što se budućnost ne dešava dovoljno brzo. Želim da uđem u svoju radnu sobu ujutru i kažem: „Daj mi ono na čemu radim trenutno i pozovi Dejva.“ A prijatni ženski glas – morao bi to biti ženski glas – bi rekao: „Ono na čemu radite: spremno. Na kog Dejva tačno mislite? Pretpostavljam da je reč o Dejvu Bazbiju jer ste bili u njegovoj blizini triput tokom prethodne nedelje.“ Verujem da sva neophodna tehnologija za ovako nešto postoji, ali nikako neko da je poveže.

Bakster: Još jedan pogled na to je nauka u odnosu na tehnologiju. Univerzum u kakvom živimo danas je drugačiji u odnosu na onaj kada smo mi bili deca... hiljade planeta je otkriveno van Sunčevog sistema.

Pračet: Verujem da postoji toliko mogućnosti za planete poput Zemlje u svemiru da je gotovo nezamislivo da ne postoji neki oblik života na njima.

Bakster: Planete van Sunčevog sistema zaista deluju obećavajuće i ima ih na milijarde. To je ispunjenje jednog starog sna.

Pračet: Jedina loša stvar je što bismo mogli uništiti sami sebe pre nego što stignemo do tamo. Istrošili smo sve resurse.

Bakster: Pitao sam jednom Artura Klarka da li je razočaran što je 2001. godina stigla, a mi i dalje nemamo baze na Mesecu i svemirske brodove koji idu na Jupiter. Rekao je: „Ne, nimalo“. Navijao je za to, ali nikada nije mogao ni da zamisli da ćemo postići ovoliko koliko jesmo. Posebno je bio oduševljen satelitima koje smo poslali na Jupiter i Saturn. U filmu su 2001. poslali letilicu sa ljudima na Jupiter, ali je Artur rekao da je i slanje robota sasvim dobro.



Veliki paradoks je da u tolikom svemiru sigurno postoji inteligentan život, ali i dalje nismo u mogućnosti da pronađemo bilo kakav dokaz za to.

Bakster: Da, Fermi paradoks. Ako postoje, zašto nisu ovde? Zašto nas nisu posetili?

Pračet: Mislim da treba da se ukrcamo na veliki svemirski brod i krenemo u potragu.

Bakster: Pretpostavljam da bismo tako nešto uradili da imamo mogućnosti. Da je naša civilizacija 10 hiljada godina starija. S druge strane, mi smo vidljivi vanzemaljcima. Potrebna je ogromna antena, ali naša radijacija se može detektovati sa Alfa Kentaura (sistem zvezda udaljen 4,37 svetlosnih godina od Sunca). Zanimljiv je to paradoks. Reći ću ti zašto, Teri. Gledam to ovako: Tamo su negde, ali možda mnogo drugačiji nego što mislimo. Možda smo mi jedinstveniji nego što verujemo. Čak i da poseduju tehnologiju, možda je njihova potpuno drugačija od naše.

Čitateljka Arunjiva pita: „Da treba da budete upamćeni po jednoj knjizi, koja bi to bila? I zašto?“

Bakster: „Vremeplov“ H. Dž. Velsa.

Pračet: Mislim da si možda omašio poentu.

Bakster: (smeh) O, ok. Onda verovatno moja knjiga „Evolution“ („Evolucija“). Govori o usponu primata iz vremena dinosaurusa, preko današnjice do budućnosti. Jeste naučna fantastika, ali veoma obimna. Koristi se u školama, posebno u Americi kao suprotnost biblijskoj priči. Bio je to tehnički izazov napisati priču takvog obima. Mislim da pomera formu romana najdalje moguće.

Pračet: Što se mene tiče, ne bi to bila knjiga o Disksvetu već „Nation“ („Nacija“). Mislim da mi se nikada pre nije desilo da me knjiga uhvati i natera da je napišem. Dok sam radio na njoj, imao sam utisak kao da pružam ruku da uzmem čekić i tamo je zaista čekić. Sve se samo gomilalo i vuklo me kroz sebe. Verujem da je to najbolja knjiga koju sam ikada napisao.

Majkl Ekonomi, član Gudridsa, pita: „Kada bi Teri preminuo, da li bi želeo da se serijal o Diskvsetu nastavi? Postoje li autori za koje misli da bi to mogli da urade?“

Pračet: Znam da bi moja kćerka to mogla jer imamo isti način razmišljanja i pisanja. Što se drugih tiče, ne znam. Tokom karijere video sam dosta ljudi koji su nazivani sledećim Terijem Pračetom i neki od njih su potpuno nestali jer je užasna stvar težiti da budeš poput nekog. Ali ako bi moja kćerka želela da nastavi, smatrao bih to porodičnim nasledstvom.

Opišite jedan standardni dan kada pišete. Imate li neke neobične navike?

Bakster: Živim u veoma znatiželjnom domaćinstvu, ali ono ima svoju rutinu. Držim se rada od 9 do 5, od ponedeljka do petka – to su radni dani kada svi znaju da sam u radnoj sobi i ne treba da me uznemiravaju. Volim da su mi večeri i vikendi slobodni. A onda u ponedeljak ponovo na posao.

Pračet: I kod mene je slična situacija. Pisao sam misleći da nikada neću biti uspešan. Mislio sam ako uspem da zaradim bar nešto novca od naučne fantastike, to će biti dobro. Nikada nisam pomislio da ću ovoliko zaraditi od pisanja. Zabavno je i stalno se pitam kada će prestati. Nastavljate sa radom jer je to vaš posao, ali posle nekog vremena shvatite da je lepo ponekad uzeti odmor i popričati sa svojom suprugom. Sada se trudim da sebi priuštim slobodne vikende.

Koji pisci, knjige ili ideje su uticali na vas?

Bakster: Broj jedan za mene je Artur Klark. Veoma sam se zainteresovao za naučnu fantastiku tokom školovanja. Moja škola je imala veliku biblioteku sa starim izdanjima. Jednostavno sam ih proždirao. Klark je bio taj koji me oduševio. Išao sam u katoličku školu, ali to se na mene nije primilo. Ono na šta nisam bio spreman je velika priča o svemiru koju mi je podario Klark.

Pračet: Autor koji me je najviše promenio je G. K. Česterton, sada upamćen samo po pričama o Ocu Braunu. Napisao je mnoge bolje knjige, mislim. Upoznao me je sa paradoksom. Bio je odličan u debatama. Njegova upotreba proze bila je apsolutno uzvišena. Napisao je neke od najboljih knjiga ikada napisanih na engleskom jeziku.

Šta trenutno čitate?

Bakster: Na polovini sam „Fire in the stone“ naučnika Nikolasa Rudika. Reč je o istoriji praistorijske naučne fantastike.

Pračet: Nedavno sam ponovo čitao „The Evolution Man“ Roja Luisa. Svako malo ga neki mali izdavač iznova štampa i zatim opet nestane. Dopao mu se svakom ko ga je pročitao. To je najzabavnija naučnofantastična knjiga koja je ikada, ikada postojala. Da biste to vizualizovali, zamislite početak „2001: Odiseje u svemiru“ i one majmune. Sad samo zamislite da ti majmuni govore poput viktorijanskih ljudi. Zaista ima sjajnih rečenica. Voleo bih da je više ljudi pročita.

Izvor: goodreads.com
Prevod: Dragan Matković
Foto Stiven Bakster:  Szymon Sokół / CC BY-SA 3.0 / Wikimedia commons
Foto Teri Pračet: Luigi Novi / CC BY 3.0 / Wikimedia commons