Novi roman Trejsi Ševalije „Poslednji begunac“ biće u prodaji od 22. marta, u svim Laguninim klubovima čitalaca i knjižarama Delfi kao i na sajtovima www.laguna.rs i www.delfi.rs.
Trejsi Ševalije nije samo stvorila bogati, izmišljeni svet oko holandskog slikara Johanesa Vermera („Devojka sa bisernom minđušom“) i engleskog umetnika Vilijema Blejka („Plameni sjaj“) već je smestila neke likove koji su plod njene mašte u realne događaje datog vremena.
U njenom najnovijem romanu „Poslednji begunac“, oči su uprte u Ohajo 1850. godine i Podzemnu železnicu. To je prva njena knjiga čija se radnja ne dešava u Evropi, i prati sudbinu mlade kvekerke, devojke po imenu Onor Brajt, koja posle dolaska u Ameriku iz Engleske sakriva odbegle robove. Autorka i iseljenik (živi već 25 godina u Londonu) razgovara sa Florensom Kejnom o pravljenju prekrivača, o tome kako je biti autsajder, i o korišćenju svih pet čula.
Kako ste došli na ideju o „Poslednjem beguncu“?
To je zanimljiva priča. Što više danas razmišljam o tome mislim da su moja tinejdžerska interesovanja oslikana u toj knjizi. Zanimali su me Vermer i jednorozi, pa sam i napisala „Damu i jednoroga“. Zanimao me je i Blejk, pa otuda „Plameni sjaj“. Odrasla sam odlazeći u kampove kvekera, i kao tinejdžer išla na njihova okupljanja. I dalje idem, iako zvanično nisam kveker. Veoma poštujem lične vrednosti i vrline. Deluje mi sasvim prirodno da o tome pišem. Takođe sam želela da pišem i o Podzemnoj železnici. Zatim sam saznala da je tamo radilo dosta kvekera.
Studirali ste na koledžu Oberlin koji se nalazi blizu mestu odvijanja radnje u romanu. Dok ste studirali da li ste znali za njegovu istoriju vezanu za pokret protiv ropstva?
Znala sam. Oberlin je veoma ponosan na svoju istoriju. Kada je koledž osnovan 1833. godine, Afroamerikanke su bile prihvaćene kao studentkinje. To je bilo nešto što nijedan drugi koledž u državi nije uradio. I uvek je bio glavno mesto. Znala sam da je tamo postojala stanica Podzemne železnice zato što postoje dve skulpture, jedna u studentskom gradu i jedna u gradu, koje predstavljaju ovu prugu kako se uzdiže iz zemlje. Tada ih nisam zapazila niti sam pomislila da ću za trideset godina pisati o njima.
Vaša heroina Onor Brajt se oseća kao riba na suvom kad dođe u Ameriku. Da li ste se i vi osećali slično kada ste preselili u Englesku?
To što sam svoju junakinju odvela u Sjedinjene Države na neki čudan način mi je omogućilo da istražim sopstveno iskustvo o tome kako je biti Amerikanka ovde, bar u početku. Kada se čovek preseli u drugu zemlju, oseća da je u raskoraku sa društvom u kojem živi. Ne može lako da razume kulturološke reference ljudi iz zemlje u koju je došao. Pa čak i način na koji izgovaraju neke reči, npr. oregano umesto origano. Sećam se da kada bih ih nešto pitala i izgovorila na moj način, oni su me u čudu gledali. Kao da ustuknu zbog neprijatne situacije. Bile su potrebne godine da se to raščisti. Biti autsajder ponekad umara. S druge strane, to je od mene napravilo baš ovakvog pisca, i ja to tako da prihvatam. Onor se na kraju knjige oslobađa svog prošlog života koji je vezuje za Englesku, i počinje da gleda u budućnost. Sjedinjene Države su u to vreme bile pune ljudi koji su došli sa različitih strana, tako da Onor nije bila jedina i sama u tome. Jedna od prednosti Sjedinjenih Država je u tome, ili je barem bila, što udomljuje mnogo različitih ljudi iz različitih zemalja, koji brzo počnu da se osećaju kao da tu i pripadaju.
Da li ste ikada razmišljali o pisanju romana koji nije zasnovan na istorijskim činjenicama?
Naravno da jesam. Ne znam šta ću sledeće napisati, ali imam osećaj da to neće biti potpuno istorijsko delo. Mislim da je u ovomt renutku prerano da o tome govorim. Verovatno neće biti okrenut ka savremenim temama, ali će svakako biti u vezi sa njima. Poigravala sam nedavno idejom spajanja različitih pripovesti kao što je to učinila Elizabet Straut u svojoj knjizi Olive Kitteridge (Oliva Kiteridž).
Onor ima dara za šivenje. Da li ste znali nešto o pravljenju pokrivača pre nego što ste stvorili njen lik?
Nisam. Išla sam na časove. Posle toga sam se priključila grupi, i još idem svakog ponedeljka. Baš sam prošle nedelje završila veliki pokrivač. Sve sam ručno radila, zato što tako radi i moja junakinja. Morate znati kako pravilno da držite iglu i prst mora da vam bude u odgovarajućem položaju da se ne ubodete i da ne bude krvi po tkanini. Onor uvek prvo pripremi svoje igle pre nego što počne da radi. Ja to takođe radim, to sam naučila od žena sa kursa. To su neki detalji koje ne znate pre nego što ih sami iskusite. Mnogi misle da su ljudi koji prave prekrivače čudni. Ja uopšte ne mislim tako. Mislim da su dosta drugačiji i da su veoma važni za naše živote. Kada vidite veoma star prekrivač, osećate izvesnu bliskost sa ženom koja ga je napravila.
Izvor: Goodreads