Istina o romanu „Na putu“ Džeka Keruaka

Ako ste ljubitelj američke fikcije, verovatno već znate priču o nastanku romana „Na putu“ – kako je u aprilu 1951. roman prosto izleteo iz Džeka Keruaka, u gotovo čarobnom sanjarskom zanosu koji je trajao pune tri nedelje; o danonoćnom pisanju bez pauze na papiru dugačkom preko 36 metara u potkrovlju u Čelziju. Iako je najverovatnije bio pod uticajem benzedrina – mada je tvrdio da nije koristio ništa jače od kafe – Keruak je napisao roman onoliko brzo koliko brzo je mogao da ga smisli, i tako obeležio čitavu jednu generaciju i pomogao da ljubav američke nacije prema putovanjima postane još jača. Malo je događaja u istoriji književnosti koji su sa tolikom snagom zarobili maštu javnosti.

Kao neko ko je povremeno čitao Keruakova dela, toliko sam i sam znao o romanu „Na putu“, kada sam počeo istraživanje građe za svoju knjigu „Process: The Writing lives of Great Authors“, 2013. („Stvaralački proces velikih autora“). Te godine mi je dozvoljen pristup „Berg“ kolekciji u Gradskoj biblioteci u Njujorku, u kojoj se čuvaju najznačajnije arhive na engleskom jeziku, uključujući i one koje se tiču Keruaka.  

Na dnu tihog hodnika na trećem spratu ove impozantne zgrade na Petoj Aveniji, pozvonio bih i čekao da me uvedu unutra. Kada bih ušao, pokazao bih propusnicu, predao svoje stvari i obavestio bibliotekara koje dokumente želim da pregledam. Jednom prilikom, tražio sam određene Keruakove dnevnike, a onda sam seo i čekao u najtišoj prostoriji u Njujorku. Nekoliko minuta kasnije, ispred mene je spuštena fascikla. Bio sam zaprepašćen, jer sam u rukama držao rukom ispisanu prvu verziju romana „Na putu“ koju je Keruak napisao godinu dana pre čuvene verzije na svitku.
 
Nastavio sam da ispitujem, ne samo ovu verziju romana „Na putu“, već nekoliko njih. Prema evidenciji Ajsaka Gevica, kustosa „Berg“ kolekcije, postoji bar šest „proto-verzija“ Keruakovog čuvenog romana, koje je napisao u toku tri godine koje su prethodile očigledno spontanom sastavljanju romana na jednom svitku papira.

Dakle, ovo je istinita priča o romanu „Na putu“: dok je još uvek radio na prvom romanu „The Town and the City“ 1947. godine, Keruak je odlučio da će njegov sledeći roman biti o američkim drumovima. U godinama koje su usledile, proputovao je Ameriku nekoliko puta, upravo zbog ovog projekta. Prvo eksplicitno pominjanje romana „Na putu“ je iz avgusta 1948. kada je Keruak u svom dnevniku spomenuo roman pod tim imenom: „Imam na umu još jedan roman -  'Na putu' – o njemu stalno razmišljam: dva mladića koja stopiraju do Kalifornije u potrazi za nečim što neće pronaći, i dok na putu gube i sebe, vraćaju se nazad nadajući se nečem novom.“ 



Prva verzija je bila gotova nekoliko meseci kasnije; glavni lik, Rej Smit, očigledno zasnovan na Keruaku krenuo je na put sličan onom na koji je autor otišao neposredno pre nego što je roman „Na putu“ objavljen. (Rej Smit je, takođe, ime junaka iz Keruakovog romana „Darma lutalice“.) U prvobitnoj verziji, Keruakov saputnik više podseća na njegovog prijatelja, pripadnika bit generacije Lušena Kara, nego na Nila Kesidija koji je na kraju poslužio kao uzor za lik Dina Morijartija.

Keruak se 1949. zaputio na još jedno putovanje preko čitave zemlje, ali je ovog puta vodio dnevnik u kojem je zapisivao ideje za roman – delovi iz ovog dnevnika su u neznatno izmenjenom obliku preneti na rukopis na svitku. U ovom periodu je osmislio i zaplet i do novembra 1949. imao je gotov nacrt za roman.

Priča je polako dobijala obličje. Ali u ranijim verzijama romana „Na putu“ primetno je da se autor mučio da pronađe stil i atmosferu koja je u skladu sa romanom koji je želeo da napiše. Tek će kasnije odustati od formalnog, sentimentalnog pripovedanja i naraciju prebaciti sa trećeg u prvo lice. Ove probne verzije su se od objavljenog romana dosta razlikovale prvenstveno po stilu, po konvencionalnijoj formi i čisto istorijskom kontekstu kojim je pokušavao da dočara Ameriku. Verzija koju je 1950. kucao na mašini, počinje istorijskim prikazom američkog Zapada: „koje se čovečanstvu predstavlja prvi i poslednji put svojim grandioznim ravnicama, planinama i pustinjama preko velike reke, kontinent na kom su Sjedinjene Države proteže se između dva okeana, od Istoka do Zapada, od jedne strane sveta do druge, a otkrili su ga i naselili prvi borbeni doseljenici“.  U nastavku nabraja puteve koji presecaju čitav kontinent – Ruta 6, Ruta 50, Ruta 66, Ruta 40, i tako redom – pre nego što je u priču uveo likove i elemente zapleta. Ideje su bile tu, ali  forma je bila nezgrapna.

„Već godinama lupam glavu i  mučim se sa idejama za roman „Na putu“...“ napisao je  prilično frustrirani Keruak u svom dnevniku 18. februara 1950. Negde u ovo vreme, počinje da zaista eksperimentiše sa formom. U jednoj od verzija iz oktobra 1950, ovoga puta u rukopisu, Keruak je strukturu priče zamislio kao novine koje je nazvao „The American Times“. U uvodnom članku pod nazivom „Na putu: noć 27. septembra“,  mladi junak nalik Keruaku kreće na put po Americi iz svog rodnog grada Lovela, u Masačustetsu (što je i Keruakov rodni grad). Početkom 1951. napisao je poslednju verziju romana pre one konačne na svitku – ova verzija je napisana na francuskom, Keruakovom maternjem jeziku, koji je govorio kod kuće sa roditeljima koji su bili francusko-kanadskog porekla. Sve ove verzije imaju malo toga zajedničkog sa konačnom verzijom romana, ali je na osnovu njih jasno da je Keruak tragao za prepoznatljivim izrazom.

Foto. emdot
 

Ključan događaj koji je uticao na Keruaka da pronađe svoj izraz, desio se u decembru 1950. kada je dobio dugačko, grozničavo pismo od Nila Kesidija u kom  opisuje terevenku koja je trajala čitav jedan vikend u Denveru. Keruak je bio ošamućen impulsivnim, slobodnim stilom kojim je pismo bilo napisano i to je iskoristio da razvije nov pristup pisanju, poznatiji kao „spontana proza“. Keruak je kasnije za časopis „The Paris Review“ izjavio da je to pismo bilo „najbolje napisan tekst koji je ikada video“, i izazvalo je „bljesak“ koji je bio potreban njegovom pisanju. (Iako se dugo smatralo da je pismo izgubljeno – Alen Ginsberg je tvrdio da ga je jedan pesnik izgubio negde u okolini San Franciska – Kasidijevo „Pismo Džoan Anderson“(„Joan Anderson Letter“) je ponovo pronađeno u jednoj gomili pošte „za čitanje“ 2012, a aukcijska kuća „Christie's“ ga je stavila na aukciju 2016. Prodato je za 380.000 dolara).

Do proleća 1951. Keruak je ustanovio sopstveni stil pisanja i nagomilao stotine stranica beležaka za roman, u kojima preispituje svrhu ove knjige i kako se ona odnosi na pripadnike bit generacije, udahnuo je život likovima i zapisao anegdote. Nešto od toga dospelo je direktno u verziju na svitku, a odatle u objavljenu verziju. Verzija iz 1950, na primer, počinje pasusom koji će kasnije biti zaključni deo objavljenog romana „Na putu“. Verzija na 13 strana iz iste godine, pod naslovom „Flower that Blows in the Night“, sadrži jednu od klasičnih scena iz romana „Na putu“, u kojoj Sel Paradajz i Din Morijarti odlaze u jedan klub u San Francisku da slušaju džez.

Kada je u aprilu 1951. seo da zapiše rukopis na svitak, pored mašine za kucanje Keruak je na stolu imao spisak uputstava koje je  za sebe pripremio – događaje, opise i teme koje su mu služile kao podsetnici tokom nekoliko nedelja koje su usledile: „Priča o Nilu i Halu“, „Idiot od devojke – atomska bomba, Turska, kutija soli, plava svetla“, „Nil i ja u dvorištu... čoveka Krajslera“, i tako dalje.

A onda je napisao više od 120.000 reči za tri nedelje. Bio je to fantastičan performans, za koji se ne može reći da nije bio uvežban i može se mnogo bolje razumeti ako se posmatra kao kulminacija rada koji je trajao najmanje tri godine. Trebalo je da prođe još šest obeshrabrujućih godina i nekoliko revizija pre nego što je roman objavljen – ukupno 10 godina od zamisli do objavljivanja. Uprkos tome što ovaj roman u istoriji književnosti važi za čudesan podvig maštovitosti i izdržljivosti, mukotrpan proces koji je Džek Keruak prošao dok je napisao roman „Na putu“ predstavlja najslobodnije tumačenje pojma „spontanost“.  

Autor: Sara Stodola
Izvor: mentalfloss.com
Prevod: Maja Horvat