Od ilegalnog izučavanja Biblije do francuskih salona iz doba Revolucije, od čitalačkih klubova crnačkih žena u posleratnom periodu do Oprinog književnog kluba, žene su se okupljale da razgovaraju o književnosti i bore protiv svoje potčinjenosti vekovima.
Dve žene čitaju, oko 1903. Fotografija preuzeta sa Wikimedia Commons
„Koja je poenta književnog kluba ako ne jedete kolače i ne pijete vino?“ Književne klubove danas povezujemo sa ženama koje pijuckaju pino griđo dok razgonetaju knjige Džilijen Flin jer neke od grupa imaju penale (porez?) na vino ako zaostajete sa čitanjem. Druge grupe odmah prelaze na stvar time što mesečne sastanke održavaju u barovima. Čak su i neki od proizvođača brendiranih alkoholnih pića odgovorili na ovaj trend. Proizvođač vina
Sater Houm je napravio 2012. godine sopstveni „književni klub“ u saradnji sa
Harper Kolins izdavačem, u očekivanju da će profitirati od bogatih književnih krugova.
Piće je možda česta tema književnih klubova, ali istorijski gledano, glavna osobina ovih klubova nije bilo vino, već žene. Mada i muškarci i te kako učestvuju u književnim klubovima, žene su u njima dominantna demografska grupa. Prema anketi književnog vebsajta
BookBrowse, koja se sastoji od 15 godina istraživanja statistike članstva književnih klubova, 93 odsto učesnika književnih klubova su žene.
Književni klubovi su stari preko pet vekova. Dame su se okupljale da diskutuju o književnosti i drugim dnevnim temama barem od 1630. kada je jedna žena isterana iz svoje kolonije zbog popularnosti okupljanja u njenoj organizaciji a posle crkvenih propovedi. Kasnije su se žene preselile u dekadentne pariske domove da raspravljaju o Robespjeru dok se zahuktavala Francuska revolucija. Takođe, žene će formirati književne klubove da bi se izborile sa poslovnom i obrazovnom diskriminacijom u 19. veku, koja je neretko bila motivisana i rasizmom. Ali bez obzira na mesto sastanka ili na temu razgovora, žene su se tokom istorije okretale književnim klubovima kao prostoru za čitanje, učenje i glasno izražavanje svog mišljenja ‒ čak i kada bi samo htele da se požale na razmaženost Ejmi Marč iz „Malih žena“.
Neki od ranijih „književnih klubova“ prosto su bile grupe za izučavanje Biblije, i malo koja od njih je poznatija od grupe Ane Hačinson. Ona i njen suprug Vilijam su 1634. sa decom stigli u Masačusets Bej koloniju, gde je Ana ubrzo postala nezamenljiva lokalnim ženama, budući da je bila babica. Ali Hačinsonova je takođe dobro poznavala Knjigu Levitsku, pa je krenula da u svom domu okuplja dame sa kojima bi raspravljala o propovedima sveštenika. Ovo nije bilo neuobičajeno ‒ puritanke u Americi i Engleskoj su to radile i ranije ‒ ali grupa koja se okupila oko Hačinsonove je postala neverovatno popularna. Pridruživali su joj se i muškarci. Ali rasprave se nisu dopale crkvenim vođama zbog prevelike slobode u razmišljanju. Bojeći se teološkog raskola (i žene-vođe), izveli su Hačinsonovu na sud i proterali je.
„Preciozne mlade dame“ Pariza
U međuvremenu, sa druge strane okeana, književni klubovi su nicali velikom brzinom. Saloni su spojili inteligentne političke rasprave sa sočnim tračevima, zbog čega su postali stvar mode u Francuskoj od 1610. sve do doba džeza, kada je Gertruda Stajn okupila svoju famoznu, poštovanja vrednu grupu. Iako su salone često posećivali i muskarci i žene više klase, mogli ste računati na to da će žena iz visokog društva biti domaćica večeri. Smatra se da je Ketrin de Vivon, znana i kao markiza od Rambujea, osnovala jedan od prvih velikih književnih salona u Parizu oko 1620. godine, nakon što joj dosadilo tračarenje na francuskom dvoru. U njenoj glasovitoj „Plavoj sobi“ je podučavala mlade plemiće umetnosti razgovora i očigledno, ohrabrivala dame da rade to isto. „Žene će odlučivati o stvarima koji se tiču manira, jezika, ukusa i hobija ‒ mnoštvo oplemenjujućih razonoda koje uključuju čitanje, razgovor, pozorište i umetnost, igre i ples“, Benedeta Kraveri piše o markizinoj ulozi u studiji „Age of Conversation“: „Žene iz visokog društva su preuzele na sebe odgovornost da obrazuju muškarce.“
Za ovaj salon nisu bili neobični flert i frivolnosti, što je Molijer parodirao u svojoj predstavi „Smešne precioze“. Ali se tradicija nastavila i u 18. veku sa uticajnim ličnostima poput madam Dupin, koja je održavala prisne odnose sa filozofom Žanom Žakom Rusoom, i madam Roland, čiji je salon često posećivao Maksimilijan Robespjer... pre nego što su oboje završili na giljotini tokom Francuske revolucije.
Revolucija je dramatično promenila francuske salone, ali oni nisu prestali da postoje. Oni su se prosto premestili i preobrazili kako bi uključili različite klase u svoj rad, sve dok postepeno nisu izgubili značaj.
Posleratne akcije
U kasnom 18. i 19. veku, književni klubovi su postali utočište za američke žene koje su se osetile nedovoljno intelektualno stimulisanim. Pisac Hana Mater Kroker je hvalila svoj bostonski književni klub iz 1870. zbog „oplemenjivanja uma u najkorisnijim granama nauke.“ Ali niko nije bio više uskraćen u obrazovanju toga vremena nego crnkinje i književna udruženja su nicala 1820. i 1830.godina kao izvor pomoći za njih. Ove grupe su privlačile članove kratkim reklamama u publikacijama poput „Dnevnika Slobode“, prvog lista koji je bio u vlasništvu Afroamerikanca i koji je bio objavljivan u SAD.
„Društvo mladih dama je osnovano u Linu, u Masačusetsu. Okupljaju se jednom nedeljno da bi pomogle svojoj zajednici čitajući knjige prilagođene moralnom i književnom razvoju“, piše na jednom proglasu udruđenja. Ženska književna asocijacija Filadelfije je privukla najviše pažnje time što je na jedan od sastanaka dovela abolicionistu Vilijama Lojda Garisona 1832, nakon što je asocijacija poslala svoj manifest njegovim novinama „Oslobodilac“. Garison je izveštavao da je asocijacija održavala sastanke utorkom „radi međusobnog samousavršavanja u moralnim i književnim aktivnostima“. Skoro svi članovi bi napisali esej na svakom od okupljanja. Ove pojedinačne eseje bi onda sakupljala i ocenjivala celokupna grupa. Pošto su eseji bili nepotpisani, članovi grupe su mogli da budu kritični i iskreni koliko su to hteli.
Slične grupe su se raširile na Boston, u Providensu, u Njujorku, i na druge severnoistočne američke gradove. Ali su više uspeha postigle počev od 1890, kada je Američki građanski rat već postao davna uspomena.
Džejn Kaningam Kroli je bila član Njujorške novinske asocijacije. Naravno, zbog toga ju je razbesnelo što joj nije dozvoljeno da prisustvuje jednom banketu samo zato što je bila žena. Ali umesto da bes iskali na izbacivaču, stvorila je profesionalni klub za dame kojima je dojadila poslovna diskriminacija. Klub se zvao
Sorosis (po voću koje se sastoji od mnoštvo cvetova) i odmah nakon što se pojavio 1868, drugi klubovi su počeli da ga imitiraju. Ove ženske grupe nisu bile prosto sredstvo za izbacivanje frustracija ‒ nudile su predavanja, književne diskusije i školarine na ženskim fakultetima. Nekoliko njih se održalo sve do 2016. Ako se ikad zadesite u Ipsilantiju u Mičigenu, treba da posetite ovaj 138 godina star privatni ženski klub.
Knjiga meseca, dostavljena u vaše poštansko sanduče
Hari Šerman se smatra osnivačem koncepta „knjige meseca“, s obzirom na to da je prvi pokrenuo servis pretplate i isporuke knjiga na kućnu adresu 1926. godine. Taj je servis poneo njegovo ime i još uvek postoji. Ova revolucionarna metoda raznošenja knjiga je bila odlična vest za domaćice, ali su i žene bile uključene u ovaj posao. Reformator i aktivista Doroti Kenfild Fišer je prisustvovala prvom sastanku urednika kao jedan od kritičara koji je preporučivao knjige i asocijacija je rado prihvatala ženske pisce. Njen prvi izbor je bila knjiga „Loli Vilouz“ Silvije Taunsend Vorner i 1936, od nepoznate južnjakinje su napravili književnog diva izabravši knjigu „Prohujalo s vihorom“.
Sestrinstvo drugog talasa
Niko nije morao da donosi knjige sa ušima na sastanke u cilju podizanja svesti, koje su feministkinje započele šezdesetih i sedamdesetih godina, ali ove knjige jesu umnogome podsećale na književne klubove. Vredi se podsetiti pamfleta Ženske oslobodilačke unije iz Čikaga, koja nudi smernice za osnivanje grupa: „Grupe kojima je svrha podizanje svesti se sastoje od nevelikog broja žena (obično ne više od 12) koje se neobavezno sastaju jednom nedeljno u kućama članica ili u ženskim centrima. Pozovite prijateljice da dovedu svoje prijateljice, ne morate da poznajete sve članove grupe. Sestrinstvo nas zbližava!“
Pamflet bi takođe svake nedelje nabrojao listu mogućih tema za razgovor, poput: „Šta ženstvenost predstavlja za vas?“. Žene bi dobile uputstva kako da idu okolo u krugovima, jedna po jedna, čime bi svaka žena dobila svoju reč. Ovaj način rada neodoljivo podseća na grupe za književne diskusije, gde bi učesnici došli naoružani pitanjima o motivaciji likova. Ali atmosfera CR grupa je takođe omogućila uslove za razvoj književnih klubova. Članica jednog književnog kluba prisetila se da su: „CR grupe dozvolile ženama da bezbrižno okupljaju. Inače je bilo veoma teško za mene da ostavim muža i decu uveče same kod kuće“.
Opra Vinfri je već deceniju dominirala tok šou scenom kada je ponovo nadmudrila rivale „Oprinim književnim klubom“. Septembra 1996. je pozvala gledaoce da zajedno sa njom pročitaju jednu knjigu i da isprate razgovor sa autorkom koji je usledio nekoliko nedelja kasnije. Njen izbor knjiga (čak deset knjiga godišnje na vrhuncu kluba) su ponovo štampane sa posebnom banderolom „Opra Vinfri književnog kluba“, što je bio mamac za gledaoce njene emisije, većinom žene. Njena potvrda kvaliteta knjige je bila dovoljna da zaboravljene klasike dogura do vrha najprodavanijih knjiga („Ana Karenjina", 2004.) i da pokrene prodaju milion primeraka do tada skoro nepoznatih knjiga.
Negovana proza
Vremenom su književni klubovi postali mesta za ležerna okupljanja na kojima su žene mogle da uživaju u vinu, siru, slatkišima, čak i u uslugama spa centara.
Njujork Tajms je 2012. zabeležio trend održavanja sastanaka književnih klubova u dnevnim spa centrima, koji bi ugostili klub i često i autora knjige uz specijalne promotivne cene. Čini se da je većina ovih mesta od tada odustala od ovakvih promocija. Ali jedan čitalački spa centar je opstao u Vasou, u državi Viskonsin, gde se izgleda još uvek veruje u isceliteljsku moć čitanja.
Autor: Kristin Hant
Izvor: broadly.vice.com
Slike preuzete sa Wikimedia Commons