Ivana Dimić: Mir u duši, ljubav u srcu – sve je što nam treba

I ja sam nekad udarala kao muva po tegli. Bila nervozna i nestrpljiva u mladosti. Sve htela sad i odmah. Strpljenje je nešto što se savladava kao fenomen umeća življenja. Kutuzov u Tolstojevom „Ratu i miru“ kaže Bolkonskom: „Sve dođe na vreme onome ko zna da čeka“, odnosno „vreme i strpljenje su moji ratnici vitezovi“.

Ovako, u svemu nesvakidašnja Ivana Cici Dimić, svedoči kako njeni zemaljski dani teku i u njima pronalazi radost stvaranja i druženja. Nesvakidašnja direktorka Drame nacionalnog teatra, upravnica Ateljea 212 i pomoćnik ministra kulture, s (takođe nesvakidašnjom) radošću otišla je u ranu penziju da se, konačno, posveti onome što najviše voli – pisanju. Doduše, stizala je i do tada da stvori mnoge kratke priče, eseje, drame i dramatizacije, prevodi sa engleskog i francuskog jezika. Roman „Iz mrtvog ugla“ novi je naslov u njenoj biografiji, mešavina prozne i dramske forme sa elementima fantastike.

Ipak, sve kreće od kratke priče?

To je forma u kojoj se sve dešava. Nisam imala nameru ni da „Arzamas“ bude roman, ali je moja opsesivna tema trajala. Kad skupiš sav materijal, pretvara se u tu formu zato što pripovedaš o jednoj centralnoj temi. Ovo je, takođe, roman. Samo nije asocijativan već njegova priča teče pravolinijski. I veoma je jednostavna: reč je o nepostojećoj porodici, a iz preegzistencije pripoveda je nerođeno dete. S druge strane, pojavljuju se đavo i njegova ekipa. Dolaze u goste da napadnu porodicu koja uspeva da savlada đavola i natera ga u beg. Ovo je srž romana koji se zove „Iz mrtvog ugla“, jer iz ugla nestvarnosti najbolje se vidi – stvarnost.

A đavo u knjizi kaže: „Danas je svaka šuša moj saveznik“...

Sve što kaže odnosi se na stvarnost. Đavo sve režira. Ratove, zemljotrese, ubistva, svet u kome svi lažu i kradu. Mi živimo apokaliptičnu stvarnost. Malo antraks, malo virus, sve je đavolje delo. Ipak, jači smo kad se držimo zajedno. Ljubav uvek pobeđuje. U „Arzamasu“ sam htela da kažem da je ljubav jača od smrti, ovde da je jača od zla.

Vaša tri lika (Ilija, Drina i Blizanac) zapravo su Vaša tri alter ega?

Želela sam da pokažem da su literatura i realnost jednako vredne stvarnosti. Kao u Ešerovim grafikama, gde se sve iz pretače i pretvara u nešto drugo, likovi iz literature ulaze u realnost i iz realnosti uranjaju i literaturu. Književnost se, u stvari, slavi i ja sam napisala direktnu odu književnosti. Neko sam ko je voli, ko u toj stvarnosti živi, kome je književnost jednako važna realnost kao ova u kojoj pričamo. Živim u oba sveta i volim ih podjednako. Pišem ono što se mene tiče. Pisac to radi – opisuje svoje utiske i doživljaje. Onda obaviš neku transformaciju jer si dužan ako se nađeš u prostoru književnosti da svoj sentiment izdigneš iznad sebe i doživljaj sveta smestiš u predeo literature. Što bi Borhes rekao u „republiku književnost“. Ili, kako kaže Pikaso, dijamant je grafitna olovka koja se deljala do savršenstva. Nijedna reč ne sme da bude višak.

Da li su zato kratke priče Vaša omiljena forma?

Ima i velikih pisaca „skribomana“, kao što je Balzak ili Pekić. Dostojevskog genijalnim ne čini priča kako je student ubio babu sekirom, već lavina reči kojom se koristi da te odvede do svemira – do nekog otkrovenja, ulazeći u dubinu tvog čitalačkog bića. Razotkriva te samog sebi. Ali, u suštini su i kod njega „štedljive“ reči. Metod je isti, svako stvaranje u književnosti je poezis. Ne smatra se džabe da je poezija najsavršeniji oblik književnosti. U najmanji mogući kalup sabije i mudrost, i misao, i emociju, i muziku reči.

Koliko su majka i detinjstvo (kojima se često vraćate u svojim delima) važni u formiranju ličnosti?

Majka te rodila, ona ti „drma“ vertikalu. Od najelementarnijeg značaja je za svakog čoveka. Svejedno kakav je tvoj odnos sa njom. U trenutku kad bez nje ostaneš, odleće ti krov nad glavom. Kad upoznam čoveka, znam da li ta osoba ima ili nema roditelje. Vidim nešto na licu iz čega čitam da je taj čovek bez krova nad glavom. A u detinjstvu stvaraš koren svog bića, emocija i karaktera. Taj formativni period je važan jer u njemu nastaješ kao ličnost. Lično, pišem samo kad me nešto jako potresa i znači mi, kad me se najsuštastvenije tiče. Tih sto pedeset strana romana „Iz mrtvog ugla“ pisala sam šest godina. Takav je moj habitus.

Iza Vas je veliki opus, kad ste (uz druge obaveze) sve stigli?

Sve od šest do devet ujutru! Onda sam morala da krećem na posao. Pa i sad, iako sam u penziji, pišem u istom periodu jer mi mozak najbolje u to vreme radi.

Kad govorimo o snazi i tumačenju reči, podjednako su važne u prevođenju. Posebno je interesantno kad pisac prevodi drugog pisca?

Danilo Kiš je prevodio i prepevavao poeziju. Ja sam prevodila drame kada je trebalo za pozorište. I u tom poslu oštriš osećaj za jezik. Nažalost, sada ima sa engleskog toliko katastrofalnih prevoda da je to neverovatno! Mnogo je nakazno odštampanih knjiga, bez elementarnog znanja jezika. Prevođenje je kreativan i stručan posao. Ne samo da moraš da znaš jezik s kojeg prevodiš već i odlično poznaješ sopstveni. Naš problem je opšta nepismenost. Dok čitaš knjigu, prepoznaješ očajan prevod: kao da je pisac odjednom oglupavio u jednom pasusu. Prevodilac, jednostavno, nije razumeo šta je on hteo da kaže. To se dešava jer izdavači neće da plate stručne prevodioce nego priučene, bez ikakvih kvalifikacija – uz Gugl translejter. Pa tako, na primer, jedan lik Tomasa Mana postaje Taglio umesto Tađo, jer prevodilac nema pojma o čemu govori.

U jednom periodu bili ste na različitim funkcijama – direktor Drame Narodnog pozorišta, upravnik Ateljea 212, pomoćnik ministra kulture... Šta Vam je ovo iskustvo donelo?

Bilo mi je zanimljivo da otkrijem da sam sposobna i za neke menadžerske stvari u koje sam „gurnuta“. A ja sam štreber. Sve sam to radila izbezumljeno, pod konac, u strahu da nešto ne pogrešim jer nije moja oblast. S druge strane, veoma mi je zanimljiv bio i taj fenomen vlasti. Napisala sam jednu priču o tome, Pada fasada. Vlast možeš da analiziraš samo ako te ne obuzima. Mene je jedino interesovala književnost i bilo mi je interesantno da sve to posmatram. Nisam mogla sebi da dođem šta ljudi rade! Čovek se za tri dana promeni i postane neko drugi.



Koliko je zanimljivo iz pozicije „vlasti“ posmatrati kako se ljudi oko nje menjaju?

Bilo ih je bar pedeset koji su postali odmah sa mnom najbolji prijatelji. A onda, kad bih otišla s funkcije, više me nikad ne bi pozvali! E, onda bih ja ponovo negde „iskočila“, pa bi mi se tih pedeset ljudi ponovo javilo. Kao kod Nušića. Ne bih verovala da se to meni nije desilo. Na rez. Inače, ima jedan dobar primer iz pozorišta kad smo radili „Borisa Godunova“ s Pecom Ejdusom u glavnoj ulozi. Peca dolazi na scenu, a boljari stoje. On ulazi kao car, a njemu reditelj Zoran Ratković kaže: „Nemoj ti da igraš vlast, oni će da igraju tvoju moć!“ To je tačno: iz tuđih pogleda i postupaka vidi se kolika je moć vlasti.

Kaže se da vlast erotizira?

To je normalno, vlast je sama po sebi strahovito zavodljiva. Glumci imaju slavu, bogataši pare, a vlast i slavu, i pare i – moć. Zato je vlast iznad svega. Kada su se 90-ih pojavile razne stranke, glumci su odjednom primetili kako su na bilbordima političari. I onda su se upisivali u sve moguće stranke, da bi i oni bili na bilbordima. Jer oni to vole. Možda nije za svakog tačno, ali je za većinu očigledno. Volim glumce, ali kao što sam u romanu napisala, oni su nesnosni i neodoljivi. Njihova sujeta je dečja u odnosu na lekare, pisce i druge profesije koje su daleko taštije od glumačke. Njihova je sujeta bezazlena, za razliku od mnogih koji su sa sobom ne na „vi“ nego na „on“.

Malo je ljudi koji su sa toliko radosti dočekali penziju kao Vi?

Moram da kažem da postoji razlika između zanimanja i da penzija ne predstavlja svakom isto. Onome ko je naučnik, istraživač, ko je radio u laboratoriji teško pada, jer ne može da nastavi da se bavi svojim poslom. Ili hirurgu, na primer, kome je to strast. Meni penzija samo dobro donosi: ne moram da idem na posao, mogu da sedim kod kuće i čitam „Homersko pitanje“ Albina Leskija. Mogu da raspolažem svojim vremenom, a i inače, malo mi treba. Skromno živim i uvek mi je dovoljno. Uostalom, nije bogat onaj ko ima malo para, nego kome malo treba. Vreme je postalo najveći luksuz. U penziji ne moraš da pratiš ovo ludačko ubrzanje. Ne moraš ništa, niti da trčim bilo gde. Gledam u drveće, idem u šetnju, volim svoje prijatelje, susrete s ljudima. Za mene je starost vrhunac iskustvenog dolaženja do spoznaje – mir u duši i ljubav u srcu, sve je što nam treba. Ostalo su spoljne okolnosti.

Autor: Vukica Strugar
Izvor: Novosti