Iz Bretanje s ljubavlju: Slučajevi komesara Dipena kao obnova kriminalističkog romana

Zašto ljudi, bez obzira na epohu ili podneblje u kom žive, s nesmanjenim žarom i interesovanjem vole detektivske priče? Tražimo li kroz takve narative potvrdu da je, makar u svetu fikcije, sve ipak razrešivo i uvek postoji mogućnost uspostavljanja reda? Ili naprosto osećamo neophodnost kognitivnog treninga kroz traganje za odgovorima na izazove civilizacije u ubrzanju?



Frankofoni pseudonim autora Žan-Lika Banaleka (zapravo Nemca) zavarava još i manje od samog stila, manira i odličnog poznavanja opisivanog podneblja. Negde između slavnih prethodnika: Megrea, Ričardija i, naravno, nezaobilaznog Poaroa, smestio se Žorž Dipen. Pomalo mrzovoljan, tipični osobenjak čije metode uprkos negodovanju kolega (jer ih, uz svojeglavo intuitivno držanje svog sistema, često isključi iz procesa istrage) ostvaruju već nadaleko poznate uspehe. Rođeni Parižanin, tri godine pre početka prve epizode ovog romanesknog serijala „Smrt u Pont Avenu“, po kazni je premešten u Bretanju, tačnije, ribarski gradić Konkarno. Obližnji Pont Aven, u istom departmanu (Finister), proslavila je slikarska kolonija s kraja 19. veka, učinivši ga atraktivnim turističkim odredištem. Umetničko nasleđe Gogena i njegovih saboraca našlo se u središtu novog slučaja kada jednog julskog jutra, nadomak početka letnje sezone, hotelijera iz čuvene i duge loze vlasnika „Sentrala“ (nekadašnjeg okupljališta spomenutih slikara), starog Pjer-Luja Peneka, pronalaze brutalno ubijenog.

Dipenovi zadaci, prema matrici postavljenoj uvodnom knjigom serijala, nikad ne traju duže od četiri dana, ali za to vreme pokrivaju doslovno svaki trenutak između jutra i mraka. Zatvarajući se u ćutanje, komesar sumnja, promišlja, prati tragove, ali i aktivno osluškuje i upija atmosferu svakog od mesta zločina, u prilog čemu su sjajno dočarani bretonski karakter, tradicija, osobenosti kulture i navike meštana. Junak se suprotstavlja pritiscima lokalnog rukovodstva, ali i najbližih kolega (Kadeg i Rival), kojima svejedno daje posebna zaduženja; postoje naznake njegovih loših iskustava sa ženama u prošlosti, ali i otvorenosti za novo (kustoskinja Mari Morgan Kasel). U pozadini svega je misterija slavne porodice, iznutra podeljene sukobima koje uzrokuju neispunjena očekivanja, nametnuta disciplina, teret nasleđa. Stvari aktivno komplikuju ostali žitelji mesta, svako sa sopstvenim koristoljubljem u prvom planu kružeći oko centra, hotela. I svi oni Dipenu prećutkuju glavni mogući motiv, šifru čije je razrešenje neprolazna, univerzalna – pohlepa.

U drugoj knjizi „Smrt na obali Bretanje“ vreme rešavanja zadatka se ubrzava, možda usled pritiska (najavljeni dolazak majke iz Pariza, koji bi Dipen najradije izbegao, baš kao što eskivira izvor druge, stalne presije: prefekta i njegovo požurivanje), a verovatnije usled zakonitosti same teritorije zločina i istrage. Neraspoložen, naročito kada mu ritual ispijanja druge uzastopne kafe u „Amiralu“ prekine poziv na nov zadatak, ovoga puta odlazi do obližnjeg arhipelaga Glenan. Iako se užasava vode (ne samo) Atlantika, ubrzo ga obuzima atmosfera ostrva, praktično polumitske zatvorene zajednice, usled čega istraga u jednom trenutku zaista zadobija vid romaneskne situacije kakvu bi kreirala Agata Kristi. Otkrivena su tri leša, pa naizgled obična pomorska nezgoda njihovom identifikacijom počinje da poprima daleko zlokobnije, zagonetnije obrise. Jedna od žrtava je bogati preduzetnik, drugi je slavni jedriličar sa lošom reputacijom kod većine sugrađana, a treći uticajni investitor. Zamršenu istoriju u sredini gde se svi poznaju upotpunjava okruženje sa uobičajenim „hobijimaô izranjanja blaga iz davno potopljenih olupina... Kao što se vidi, mogući motivi i počinioci zločina sa svakim sledećim otkrićem postaju brojniji i zamršeniji, a za srce potrage Dipen bira gostionicu „Četiri vetra“ (ovakvo ime nama iz Srbije neminovno šalje asocijaciju na drugi, znatno manje prefinjen drumski lokal!), koju vodi enigmatična udovica Solen Nuz. Kao i uvek, izvor informacija mu je pouzdana sekretarica Nolven, ujedno vodič kroz lokalnu kulturu i mentor za uspelo uklapanje, a svoje značajne epizode ponavlja i tandem njegovih kolega.

Međutim, osim živopisnih sporednih ličnosti i, zaista, Dipenu i čitaocu podjednako neočekivanih raspleta, Banalekove romane toliko upečatljivim čini način predočavanja prostora, kulture, naravi ostrvljana. Iako se beznadežno muči sa izgovorom komplikovanih bretonskih imena i definitivno mu mnogo štošta nije baš po volji, komesar sve više postaje deo novog sveta. Može se s mnogo prava reći da je ovaj serijal veliko ljubavno pismo pisca upućeno Bretanji, puno pažljivo istraženih, neposredno doživljenih i uz mnogo duha predstavljenih karakteristika tog podneblja. U kombinaciji sa protagonistom koji je ljubitelj pingvina, delfina i odreska, a gnuša se smartfona, insistirajući na (haotičnom) beleženju olovkom, sama sredina zbivanja postaje drugi glavni junak. Time serijal odskače iz inače odlično ispunjenog i ispoštovanog obrasca kriminalističkog žanra, uklapajući jedne uz druge elemente istorije, predanja/folklora i popularne kulture.

U prilog naglašeno kulturološkom aspektu, svaki pojedinačni roman otvara drugačija, daljom radnjom kontekstualizovana lokalna izreka, što Banaleka čini nekom vrstom kulturnog promotera regije. Zanimljivo je i to da, počev od drugog nastavka, pričom sve više dominiraju ženski likovi, osvetoljubivi, preduzimljivi, u izvesnoj i to ne maloj meri – preteći.

Treći deo, pod naslovom „Ubistva u Beloj zemlji“, počinje in medias res i dovodi čitaoca najbliže glavnom liku do tada. Tragajući za izvorom sumnjivih radnji na koje mu je ukazala prijateljica Lilu Breval, velika nada istraživačkog novinarstva, Dipen postaje meta napada u tzv. Beloj zemlji, poluostrvskoj oblasti čuvenoj po sistemima za prirodno izdvajanje soli (otuda ime) iz morske vode. Neprijatnu situaciju u kojoj biva izbavljen, ali i predmet ispitivanja koleginice Silven Roz, autoritativne lokalne istražiteljke, pogoršavaju Liluin brzi nestanak i, nažalost, nasilna smrt. „Unapređen“ u ravnopravnog, „gostujućeg“ vođu slučaja, rame uz rame sa Rozovom, Dipen se bori da savlada nelagodu gubitka potpune radne autonomije, ponovno manevriše u nepoznatoj sredini, ali i uklopi uvek zgusnuto vreme za nedavno obnovljenu vezu na daljinu sa prestoničkom lekarkom Kler.

I ovoga puta autor vešto barata brzopoteznim, zamršenim zagonetkama čija mreža uključuje čitav niz živopisnih lokalaca, poneki neophodan „ventil“ u vidu apsurdnih detalja (kengur Skipi koji hara auto-putem), spoj komesarovih neobičnosti i hedonističko-estetskih opservacija o prirodi, pejzažima i kulturnoj baštini Bretanje, sa neočekivanim raspletima i epiloškom dozom nepretencioznog, sasvim realistički utemeljenog optimizma.

Ono što pozitivno iznenađuje svakako su čitavi deskriptivni pasaži posvećeni bretonskim područjima, bojama mora, nijansama vode, svitanja i zalazaka sunca, kulinarskih egzibicija i sezonskih svečanosti. Interesantno je piščevo (barem dosadašnje), već spomenuto opredeljenje da za negativce uglavnom bira ambiciozne, na bilo koji način društveno moćne žene; s druge strane, neobična osećajnost naizgled ne tako društvenog Dipena produbljuje njegove odnose sa Nolven i inspektorima-pomoćnicima, dok već poznata netrpeljivost prema autoritetu prefekta ili bilo kog nametnutog nadređenog uvek nosi obeležja ironije i humora. Sa svakim novim delom, posmatramo tešnje uklapanje Dipena u zajednicu, običaje, ritam tamošnjeg života i načine razmišljanja. Istovremeno, kao što je već primećeno, u poziciji ravnopravnog drugog glavnog lika, onog sveokružujućeg i sveprožimajućeg, sve sigurnije se ustoličava Bretanja: misteriozna, ponosita, nepokolebljivo borbena. Njeno prisustvo kao prostornog i kulturološkog uporišta unosi neophodnu notu poetičnosti unutar prilično surovih priča o ljudskim slabostima koje izazivaju velike nesreće.

I, naravno, uvek se može postaviti pitanje slično onom s početka teksta – treba li nam zaista još jedan (književni, igrani) detektivski serijal, pored toliko postojećih, čak specijalizovanih kanala, edicija, franšiza? Odgovor bi glasio: da, dokle god se radi o svežim pristupima nalik Banalekovom, koji u prvi plan stavlja neke do sada zanemarivane strane (kao što je deskripcija koja nije u službi pukog registrovanja tragova na mestu zločina, već približava ambijent radnje ili, još bolje, njegovo dejstvo na učesnike u priči), a nasuprot tome uspešno izbegava žanrovske zamke (poput predvidljivosti, suvoparnog i hladnog pripovedanja). Time se pokazuje da ovakvo čitanje ne mora nužno biti samo „mentalna gimnastika“ i da je šablon i te kako moguće u nedogled razbijati, ali isto tako i – razvijati.
 
Autor: Isidora Đolović