Roman
Džonatana Litela „
Eumenide“ me vreba već dvanaest godina. Ponuđeno mi je da ga prevedem još kada se pojavio u Francuskoj, ali sam to odbila prestrašena njegovim obimom. Čituckala sam kritike, dobila čak i knjigu o tom romanu, ali sam roman uspešno zaobilazila u velikom luku sve do ove godine. I onda sam ga, ni manje ni više, ponela na odmor, na more…
Prvo sam bila očarana. Onda sam se nervirala. Psovala sam autora, urednika, zašto je nisu skratili, dokle više krv, blato i govna… Onda je Maks Aue prešao u Berlin, i ja sam promenila raspoloženje prema knjizi. Kad sam je završila uz mnogo strpljenja, morala sam da priznam, i objektivno i subjektivno, da je Litel uspešno obavio gigantski posao: tako se piše istorijski roman. Nema detalja a ni ugla iz kojeg nije obradio projekat „konačnog uništenja“ i objasnio motive i povode za nacističku osvajačku strategiju. Fascinantan je njegov poduhvat problematizacije zla i poimanja morala i dužnosti u kontekstu izvršavanja velikog patriotskog projekta. Nije u pitanju nikakva apologija nemačkih ambicija niti stajanje na nečiju stranu. Maks Aue, glavni junak, neprestano se preispituje i teži pravdi, koliko god to paradoksalno zvučalo u tim okolnostima.
I kako mi, očigledno, nije bilo dosta ove teme, već su mi se apetiti povećali, dohvatila sam se studije
Džonatana Dimblbija „
Barbarosa“ koja govori o napadu Vermahta na Sovjetski Savez (dakle vratila sam se na trenutak u kome počinje priča Maksa Auea). Ne samo da mi je ova knjiga pomogla da bolje razumem neke činjenice koje je Litel prepleo s fikcijom nego me je i ubedila da je danas domen publicistike daleko uzbudljiviji, savremeniji i privlačniji za čitanje od većeg dela savremene beletristike. Angloamerikanci su dostigli savršenstvo u sažimanju znanja i činjenica i čitalac iskreno uživa u knjigama koje govore o istoriji, neuronauci ili matematici.
U prilog ovoj tvrdnji ide i lični detalj: kad god mi prijatelji traže da im preporučim duhovitu knjigu, obavezno započnem listu sa dva fenomenalna naslova
Toma Filipsa: „
Ljudski rod: kako smo sje*ali sve što smo mogli“, i „
Istina: kratka istorija potpunih sr*nja“. Odmah za njima idu dva romana iz geografskog komšiluka: „
Jebo sad hiljadu dinara“ i „
Čudo u Poskokovoj Dragi“.
Posle ovog skretanja u nešto stariju produkciju, ovu godinu sam zaključila savremenim švedskim klasikom
Merte Tikanen „
Muškarci se ne mogu silovati“. Roman me nije nasmejao, nije me rastužio a ni razbesneo, već je izazvao tihi revolt i iznedrio spisak imena žena kojima ću ga poklanjati u paru sa knjigom koju nestrpljivo očekujem jer sam je izabrala za Lagunu: to je roman francuskog pisca (da, muškarca!)
Matjea Menegoa na sličnu temu s fenomenalnim naslovom „
Kad ženu obuzme gnev“. Ta knjiga će sigurno obeležiti 2023. godinu iako će se pojaviti u njenoj prvoj polovini.
Dotle, potražite na Netfliksu seriju „
Crni leptiri“ dok se ne pojavi istoimeni roman koji dopunjuje događaje iz serije, a koji je napisao jedan od junaka. Nešto vam se ne uklapa u prethodnoj rečenici? Tako je, roman je napisao fiktivan lik koji koristi pseudonim jednog pisca iz senke. Intrigantno.
Autor: Ivana Misirlić, urednik francuskih izdanja, klasika i domaće književnosti