Iznenađujuće tajne prvih skica knjiga

Šta nam otkrivaju rani rukopisi klasičnih romana? Od radova Vajlda i Vulfove do Ficdžeralda i Prusta, istražuje Hepsiba Anderson.



Pisci koji su se zaglibili u pisanju treba da se ugledaju na najpoznatije delo Marsela Prusta. Konkretno, na rukopis „U traganju za iščezlim vremenom“. Ništa ne ilustruje snažnije istinu one izreke sa časova kreativnog pisanja od ovoga: „pisanje je ponovno pisanje“, od isprecrtavanih, prepunih beleški, mestimično iškrabanih svezaka u kojima je Prust sastavljao svoj prvobitni sedmotomni tekst.

Dok njihovo izbledelo mastilo i požuteli papir odaju fizičku slabost, ono što izlažu jeste snažna, gotovo agresivna odlučnost. Ovo je kao dizanje teških tegova; nema tu dragocenosti, ništa nije sveto. Koliko god da je Prust sumnjao u sebe – a sumnjao je i u svoju odabranu formu umetnosti – nastavljao je rad na monumentalnom zadatku koji će ga okupirati ostatak života. Što se tiče tog legendarnog zalogaja kolača prepunog sećanja, madlene, to je u početku bilo obično parče tosta uz šolju čaja.

Rukopisi književnih dela u nastajanju fasciniraju na mnogo nivoa, od sramežljivog uzbuđenja zbog špijuniranja nečeg krajnje privatnog, i potkožnog zadovoljstva zbog saznanja da je ruka legendarnog autora ležala na papiru ispred vas, do svetla koje takve rane skice bacaju na piščevu metodologiju i namere. Ponekad, sama suština onoga što pisac želi da izrazi, kao da lebdi i zadirkuje u procepu između izbrisane reči i druge koja je dodata umesto nje.

Na drugim mestima, zbunjujuće razlike mogu da izazovu u čitaocu drugačije misli čak i o tekstovima koje su pročitali mnogo puta. Ponekad se ispostavi da su uvodi i završeci bili potpuno drugačiji u najranijim verzijama, a voljeni likovi su u početku imali potpuno drugačija imena. Na primer, Skarlet O’Hara iz „Prohujalo sa vihorom“ se prvo zvala Pensi, detektiv sa lovačkim šeširom se odazivao na ime Šerinford Houp, a Dejzi i Nik iz „Velikog Getsbija“ su bili Ada i Dad.

Naizgled male promene mogu da naprave ogromnu razliku, ali dok romanopisci pišu svoju priču, nekad im se desi da smisle potpuno drugačiji zaplet. Kada je Virdžinija Vulf prvobitno osmislila „Gospođu Dalovej“, to je bio roman u kojem bi istoimena heroina, lik koji se već pojavio u njenoj debitantskoj knjizi, „Izlazak na pučinu“, izvršila samoubistvo. Umesto nje će Septimus Smit, veteran Prvog svetskog rata sa ratnim traumama, skočiti u smrt. U sveskama u kojima je skicirala roman, vidi se da njegov lik razvija tako da mu je zapečaćena sudbina. U međuvremenu, naslov romana se koleba između onog koji znamo i drugog, koji je kasnije pozajmio romanopisac Majkl Kaningam za svoj roman zasnovan na životu i radu Vulfove: „Sati“.

Detalj koji će sigurno ubrzati puls svakog grafofila: Vulfova je pisala ljubičastim mastilom. Obeležavala je margine plavom olovkom i koristila ih ne samo za umetanje već i za sabiranje broja reči, što je bio veoma praktičan način da se motiviše. Ima i ispovesti koje su dostojne dnevničkih zabeleški: „Pada mi na pamet dražesna ideja da ću napisati šta god želim“, piše na vrhu jedne stranice, što je u oštroj suprotnosti sa sumnjom u sebe koja ju je istovremeno opsedala. Tako je poverila svom dnevniku na dan kada je stigla do 100. stranice prve verzije romana: „Možda je suviše krut, suviše svetluca i šljašti“. Ipak, nastavlja da piše i ispravlja dok, manje od godinu dana kasnije, 1924, nije promenila mišljenje. „Evo me sada – konačno stigla do zabave... Sada stvarno mislim da je ovo možda najbolji od svih završetaka“. Roman je objavljen 1925.

Magija i značenje

Kada je „Frankenštajn“ prvi put izašao iz štampe 1818, anonimno, ali sa predgovorom Persija Biša Šelija, mnogi čitaoci su pretpostavili da je ovaj pesnik njegov autor. U uvodu koji je napisala Meri Šeli za izdanje iz 1831, piše da su je ljudi pitali „kako je mlada devojka smislila i razradila tako gnusnu ideju?“. U skladu sa jezivim poreklom priče – olujne noći i letnji dani bez sunca pored Ženevskog jezera – pripisala je to nekim natprirodnim pojavama, rezultatu „mašte, nekontrolisane, posednute“. Ipak, kako nam rukopis otkriva, naporno piskaranje mastiljavim prstima omogućilo je doktorovom čudovištu da evoluira u tragičnije, iznijansirano stvorenje koje od tada ne da mira našoj mašti. U stvari, „stvorenje“, Merin prvobitni opis, kasnije je zamenjeno sa „biće“, biće koje postaje još više nalik ljudskom zahvaljujući drugim podešavanjima kao što je zamena „očnjaka“ koje Viktor zamišlja u svom grozničavom bunilu, sa „prstima“ koji ga hvataju za vrat.

Nažalost, neverica da je žena koja je donedavno bila devočica mogla da napiše ovu transcendentnu prometejsku basnu nikada nije potpuno iščezla, a Persijeve beleške na rukopisu se koriste da potvrde teoriju da je on makar koautor Merinog romana. Iako je on svakako odličan lektor, glavno otkrovenje je ovde vezano za porodicu: radikalni romantičar bio je brižan, privržen partner. Kada popravlja njenu pravopisnu grešku u reči „enigmatic“ (u skladu sa svojom navikom da piše duplo „m“, tinejdžerka školovana kod kuće je pisala „igmmatic“ – Persijeve sopstvene greške u pisanju su umele da zbrkaju pravilo o „i ispred e“), on dodaje nežno i koketno „Jao, slatka Peksi!“. Dok je on za nju „Elf“.



U „The Art of Fiction“, Doroti Parker kaže: „Napisala bih knjigu, ili kratku priču, barem tri puta – jednom da je razumem, drugi put da popravim prozu, i treći da je nateram da kaže ono što mora.“ Ali svet nije prijemčiv za sve poruke, kao što je i znao Oskar Vajld. „Slika Dorijana Greja“, njegovo najpoznatije delo, počelo je svoj život kao kratka priča, i kako rukopis pokazuje, njegove promene su uključile određeni stepen samocenzure. Reference na odnos Bazila Holvarda sa Dorijanom su ublažene. Bazil govori o Dorijanovom „dobrom izgledu“ umesto o njegovoj „lepoti“, dok njegova „strast“ postaje „osećanje“.

Neki drugi delovi su potpuno precrtani, među njima i Bazilovo priznanje da „svet za mene postaje mlad kada držim [Dorijanovu] ruku.“ Vajldov urednik, Džejms Stodart, cenzurisao je još više, ali njeno objavljivanje u Lippincott’s Monthly Magazine jula 1890. ipak je izazvalo buru. Kritičari su je osudili da je sve, od prosto „odvratne“ do „prepune smrdljivih zadaha moralnog duhovnog truljenja“, a knjižarara WH Smith odbila je da prodaje časopis.

Skice iz Vajldove beležnice, kao i beležnica Šelijeve, Vulfove i Prusta, još uvek se štampaju u maloj štampariji koja želi da očuva vizualne i taktilne doživljaje koje omogućuju rane skice. Osnovana u Parizu 2012, SP Books objavljuje ograničena izdanja vernih kopija književnih rukopisa. U velikom formatu i ručno sastavljane, sve knjige su prelepe, od pozlaćenog omota do debelog papira. Originalne beležnice i rukopisi su uglavnom zaključani u bibliotekama i akademskim arhivama, gde je pristup neizbežno striktno regulisan. Mada nije uvek bilo ovako. Pre nekoliko vekova, ovako duboko poštovanje izgledalo bi bizarno. Postoji opasnost od fetišizacije ovih relikvija i njihove analogne autentičnosti: prava vitalnost književnosti, ne zaboravimo, leži u njenoj sposobnosti da uzleti sa stranice, da knjige konačno pripadnu svojim čitaocima. Uprkos tome, teško je odoleti dinamičnosti na stranicama rukopisa kao što je prva skica „Invitation to a Beheading“ Vladimira Nabakova, sa sve krivudavim strelicama i zvezdicama. Ovo je sigurno najbolji mogući način da se uđe u piščevu glavu. Stranice iz ranih nacrta „Galada“ Merilin Robinson ostavljaju sličan živopisni utisak.

Robinsonova, uz autore poput Pola Ostera i Martina Ejmisa, jedna je od sve manjeg broja autora koji i dalje rukom pišu skice romana. Pesnik Filip Larkin rekao je za Paris Review da književni rukopis ima „magičnu“ i „značenjsku“ vrednost, a pisanje rukom izgleda ima vitalnu ulogu za ovo prvo. Bilo da je Kafkin brz rukopis koji pulsira od ekscentrične energije, ili rukopis Džordž Eliot koji kao da odiše samopouzdanjem koje je ona retko osećala van stranica knjige, rukopis prenosi donekle stanje uma autora na način na koji „Track Changes“ [funkcija za uređivanje teksta] jednostavno ne može.

A opet, rukopis ima i svoje izazove. Ponekad glavni doprinos rukopisa u istraživanju književnosti leži u objašnjavanju pravopisnih grešaka koje su ranije nastale usled piščevog užurbanog zapisivanja. Jednom prilikom, Harvardov laureat F. O. Matijasen se tokom diskusije o stilskom neskladu koji postoji u delima Hermana Melvila osvrnuo na frazu „ubijene ribe mora“, koja se pojavljuje u „White Jacketu“, Melvilovoj petoj knjizi. Na kraju se ispostavilo da je pridev zapravo „uvijene“, i da je pisac samo opisivao jegulje.

Autor: Hepsiba Anderson
Izvor: bbc.com
Prevod: Borivoje Dožudić