„Barbarosa nije odložena zbog operacija Vermahta u Jugoslaviji i Grčkoj, već zbog abnormalno kišovitog proleća u centralnoj Evropi. Zato je Luftvafeu bilo nemoguće da napravi piste za sletanje aviona, koje su bile neophodne za invaziju“, rekao je za Nedeljnik priznati britanski istoričar Entoni Bivor, koji je specijalizovao Drugi svetski rat.
Entoni Bivor je jedan od onih istoričara koji nas tera da iznova posmatramo događaje za koje smo mislili da ih razumemo. Jedan od takvih, čak i u ideološki podeljenoj Srbiji, je i Drugi svetski rat, sukob toliko veliki, toliko ‒ čini se ‒ istražen, i toliko komplikovan da svako ko pokuša da ga objasni mora da donese veoma teške odluke. Bivor je u knjizi „Drugi svetski rat“, koja je u dva toma objavljena izdanju Lagune, odlučio da piše iz ugla vojnog istoričara. Iako je u jednom intervjuu tvrdio da mrzi novinare ‒ oni su, govorio je, najveći protivnici naučnika, pošto često banalizuju sukobe, pretvarajući ih u „instant“ ‒ njegov je pristup umnogome žurnalistički: koristi dnevnike vojnika, uvodi nove likove, ima oko za detalje i za opise, posebno kada se radi o konferencijama u Kazablanki, Teheranu ili Jalti...
No Bivor, inače najbolji učenik čuvenog vojnog istoričara Džona Kigena, i autor čije su knjige prevedene na više od 30 jezika, prodate u tiražu većem od šest miliona, ipak odlazi i korak dalje. On u žižu stručne javnosti ponovo vraća Istočni front, odnose Moskve i Tokija, ali i obične ljude, marinca ili japanskog pešadinca. No to ne znači da zaboravlja neka druga ratišta, poput onog na Balkanu, kojem će se često vraćati u ekskluzivnom razgovoru za Nedeljnik, u kojem će pričati i o puču 27. marta, Hitlerovoj mržnji prema Srbima, pa i o pomalo kontroverznoj teoriji da je dosadašnje viđenje najvećeg sukoba kojeg je istorija znala bilo previše evrocentrično.
Tako je i tokom predstavljanja engleskog izdanja knjige Bivor naveo da smo „predugo imali crne rupe u znanju o Drugom svetskom ratu“, čime objašnjava što njegova narativna istorija ne počinje prvih dana septembra, kada nacistička Nemačka napada Poljsku, već mesec dana ranije, kada Sovjeti pod vođstvom generala Žukova pobeđuju Japance kod Kalkin-Gola, na granici Mongolije i Mandžurije.
To je samo jedno iznenađenje koje je servirao ugledni i popularni istoričar, verovatno najuvaženiji u Velikoj Britaniji... Poput onog, recimo, da je kao srednjoškolac imao „keca“ iz istorije...
Često se kaže da se istorija ponavlja, ali naišao sam na vašu izjavu u kojoj tvrdite da je ta misao, u stvari, velika zabluda. Zašto to mislite?
Opažanje Karla Marksa o istoriji koja se ponavlja ‒ prvi put kao tragedija, a drugi put kao farsa ‒ zapravo je bila šala na račun Napoleona Trećeg, ali je mnogi i danas shvataju ozbiljno. Ja sam više zabrinut zbog uobičajenije forme ‒ ideje o istorijskim paralelama. Drugi svetski rat je postao dominantna referentna tačka za današnje krize i sukobe. Svetske krize su po definiciji nepredvidive, što ljude navodi da u istoriji traže šablone njihovog razvoja.
Političari imaju i sebi svojstven „mrtav ugao“. Imaju sklonost da pre svakog sukoba zaborave da ratni ciljevi ‒poput društvenog inžinjeringa ‒ imaju problematičnu istoriju stvaranja drugačijih posledica od onih koje su prvobitno zamišljene. I niko nije gori od političara u kreiranju velelepnih istorijskih paralela, pokušavajući da sebe dignu na pijedestal sa državnicima kao što su Čerčil, Ruzvelt ili Staljin. Posledice toga mogu da budu katastrofalne. Istovremeno televizija i štampa vole da pojednostavljuju stvari, pogotovo kada su u pitanju istorijske paralele koje su razumljive publici.
Mogli bismo da raspravljamo o tome da je takozvani „Rat protiv terorizma“ loše preusmeren time što je predsednik Džordž Buš 11. septembar odmah uporedio sa napadom na Perl Harbor. To je probudilo mentalitet ratovanja između dve države, a pretnja od Al Kaide je u stvari pitanje međunarodne bezbednosti. Pogledajte i druge primere lažnih (loših) istorijskih paralela koje su povlačene u to vreme. Neokonzervativci iz američkog Ministarstva odbrane ‒ Ramsfeld, Volfovic i Fejg ‒ redom su poredili Sadama Huseina sa Hitlerom, iako je on, ako ništa drugo, bio „Staljin za siromašne“. Isto je uradio i Toni Bler, a zaboravio je kako je Entoni Idn u vreme Suecke krize poredio Nasera sa Hitlerom. Drugi svetski rat je zaista postao referentna tačka za sve naredne sukobe, a to je vrlo opasno.
U vašoj knjizi postoji teorija da je Drugi svetski rat u stvari počeo 1937. godine, ili čak 1931. u Aziji. Šta možete da nam kažete o percepciji tog rata u poslednjih nekoliko decenija? Da li je ona bila previše evrocentrična?
Svaka zemlja gleda na Drugi svetski rat kroz svoja sećanja i iskustva, ali došlo je vreme da se izdignemo iznad nacionalnog da bismo razumeli taj globalni fenomen. Deluje da većina očekuje da istorija Drugog svetskog rata počne sa invazijom na Poljsku i da se završi Hitlerovom smrću ili danom pobede nad Japanom. To je zato što smo predugo imali velike „slepe mrlje“ u razumevanju ove teme. Moj narativ zapravo počinje u avgustu 1939. i pobedom generala Žukova nad Japancima u Kalkin-Golu na mongolsko-mandžurijskoj granici. Iako je ova bitka mala u poređenju sa nekim titanskim bitkama koje će uslediti, imala je ključni uticaj na dalji razvoj rata. Knjiga se završava gotovo tačno šest godina kasnije, u avgustu 1945. sa sovjetskom armijom koja je „počistila“ Mandžuriju i severnu Kinu, što stvara čudnu simetriju.
Poenta ove knjige je da spoji sve sukobe od Sino-Japanskog rata do Zimskog rata u Finskoj, koji su bili različiti aspekti onoga što mi znamo kao Drugi svetski rat. To nije bio jednostavan, monolitski sukob države protiv države, tri velike savezničke sile protiv Osovine i Japana. U mnogim zemljama, posebno u onima koje su okupirali Nemci i Japanci, ljudi su se našli između zaraćenih strana u nečemu što bi se moglo nazvati međunarodni građanski rat. I priča o tim običnim ljudima koji su se našli pred snažim političkim snagama nad kojima nisu imali nikakvu kontrolu, apsolutno je esencijalni deo knjige.
Kada biste morali da izaberete nekoliko ključnih tačaka tokom trajanja Drugog svetskog rata, koje bi to bile?
Bilo je nekoliko ključnih tačaka, bilo bi pogrešno izabrati samo jednu. Prva je došla krajem maja 1940. kada se britanska armija našla u klopci u Francuskoj i kada je Čerčil bio pod pritiskom da sazna koje je uslove za mir spreman da ponudi Hitler. Odbio je, znajući da ako se to pročuje, mogla bi da se uruši odlučnost u otporu nacistima. Ovo je bila prva tačka preokreta u ratu zato što je to bila jedina Hitlerova šansa za potpunu pobedu posle koje bi mogao da napadne Sovjetski Savez 1941. sa svim raspoloživim snagama. Druga je bila u decembru 1941. kada je Vermaht bio zadržan ispred Moskve a Hitler je objavio rat Sjedinjenim Državama. To je bila geopolitička tačka preokreta. Nemačka ni u jednom trenutku nije mogla da trijumfuje nad industrijskom silom kao što su SAD. Treća je ‒ psihološka tačka preokreta u ratu ‒ sovjetska pobeda u Staljingradu. Od tog trenutka jasno je bilo svima, uključujući i Nemce, kako će se rat završiti.
Postoji teorija da bi se rat završio mnogo ranije da su Velika Britanija i Francuska bile spremne za njega 1938. godine, ili da je Vinston Čerčil postao premijer godinu dana ranije. Šta mislite o tome?
Ne prihvatam tu teoriju. Za početak, Čerčil nije mogao ranije da postane premijer, jer je raspoloženje u Velikoj Britaniji bilo pacifističko, a on je bio viđen kao ratni huškač. Ni Britanci, ni Francuzi nisu bili psihološki spremni za rat 1938. Tek im je Hitlerova okupacija Čehoslovačke 1939, flagrantno kršeći Minhenski sporazum, otvorila oči.
Zašto je Hitler toliko želeo osvetu nad Srbima, odnosno nad delom Jugoslavije nastanjenim našim narodom? Kao da je imao mnogo manje strpljenja u ophođenju prema Jugoslaviji nego, na primer, Bugarskoj, iako su obe države u to vreme bile potencijalni saveznici Sovjetskog Saveza ili Ujedinjenog Kraljevstva...
Hitler je mislio da drži Srbiju u džepu kada je knez Pavle popustio. I mrzeo je da mu se protivreči, i da ispadne da nije u pravu. Narodni izliv otpora u Beogradu shvatio je kao ličnu uvredu. A uz to, sasvim je izvesno posmatrao Srbe kao „Južne Slovene“, i gajio prema njima jednaku mržnju koju je osećao prema Sovjetima.
Pišete i o tome da su gerilski borci u Jugoslaviji uspešno prekidali komunikacione kanale nemačke vojske. Kakav je bio pravi uticaj borbi u Jugoslaviji na konačan ishod Drugog svetskog rata u Evropi?
Ne možete nikada uzimati individualne aspekte Drugog svetskog rata i pokušavati da procenite kakav su efekat imali na celinu. Ali dovoljno je da pogledate broj nemačkih divizija koje su „privezali“ jugoslovenski partizani, koji su bili bez sumnje najaktivniji i najefektniji u zapadnoj i centralnoj Evropi.
Kakav je bio uticaj puča 27. marta?
Imao je veliki uticaj na Jugoslaviju, time što je provocirao nemačku invaziju, ali nije zaista odložio invaziju na Grčku, i svakako nije odložio Operaciju Barbarosa, kako su to svojevremeno tvrdili pojedini istoričari. Barbarosa nije odložena zbog operacija Vermahta u Jugoslaviji i Grčkoj, već zbog abnormalno kišovitog proleća u centralnoj Evropi. Zato je Luftvafeu bilo nemoguće da napravi piste za sletanje aviona, koje su bile neophodne za invaziju. Takođe, odlaganju je doprinela i sporija isporuka vozila koja su zaplenjena francuskoj vojsci.
Šta mislite o onoj tezi da je, uprkos ogromnom broju civilnih žrtava, najvećem u istoriji svih ratova, Drugi svetski rat ipak na neki način podigao civilizaciju, pošto je industrija ubrzano napredovala?
Skoro svi ratovi ubrzavaju ritam tehnoloških izuma, zbog neophodne brzine, a to je posebno bilo istina za Drugi svetski rat. Kompjuter je nastao u Blečliju, i njime su Britanci uspeli da provale nemačke šifre. I Britanci i Nemci su uspeli da proizvedu motore na mlazni pogon. Američka industrijska revolucija, koja je stvorena u ratu, dovela je do ekonomske dominacije Sjedinjenih Država i, naposletku, globalizacije. Mogli bismo tako do sutra da navodimo primere: radari, meteorologija, tehnologija izgradnje...
Drugi svetski rat je po mnogima udario temelje nekim budućim konfliktima, kao što su građanski ratovi u Grčkoj, Koreji i Vijetnamu. Da li bi se, tom logikom, i ratovi u bivšoj Jugoslaviji mogli posmatrati kao produžetak sukoba iz Drugog svetskog rata?
Skoro svi konflikti nakon 1945. su na ovaj ili onaj način bili pod uticajem Drugog svetskog rata, no konflikt na prostorima bivše Jugoslavije takođe je bio rezultat Hladnog rata, u kojem su etnički rivaliteti i tenzije potisnute u drugi plan zbog veće, ideološke konfrontacije. Hladni rat bio je neka vrsta „ludačke košulje“ u kojoj su udovi bili imobilisani. A kada je kolabirao Sovjetski Savez, ti konflikti su morali da se pojave ponovo, ovog puta s još većim intenzitetom.
Da li je, po vašem mišljenju, svet zaista nadomak Trećeg svetskog rata, usled konflikta u Ukrajini i na Bliskom istoku, ili su i ti konflikti takođe ostaci Drugog svetskog rata?
Istorija se ne ponavlja, i iz mnogo razloga nećemo videti Treći svetski rat. Problemi na Bliskom istoku nisu samo „nepovezani krajevi“ Drugog svetskog rata. Mnogi su, u stvari, proizvod nedovršenih sukoba iz Prvog svetskog rata. Ali osnovna poenta je da se čitava priroda ratovanja promenila. Ponavljam, paralele sa prošlošću mogu da vas dovedu u zabludu. Istorija može da nas nauči mnogo stvari, posebno kako da izbegnemo ponavljanje grešaka prethodnih generacija, ali nikada ne može da predvidi budućnost.
Autor: Veljko Miladinović
Izvor: Nedeljnik