Kitnjasti crtež zmaja rađen olovkom, nikad neposlata cvetna čestitka za 40. rođendan, srebrna kukica za heklanje...
Svim ovim predmetima je zajedničko što su ostale u knjigama koje su vraćene u javnu biblioteku u Ouklendu.
Bibliotekarka Šeron Mekelar sakuplja zaturene pa pronađene predmete i objavljuje ih na sajtu biblioteke u rubrici pod nazivom „Pronađeno u knjizi iz biblioteke“.
Nju su fascinirali predmeti koje bi pronašla u biblioteci i anonimni uvidi u živote ljudi koje su ti predmeti pružali. Mislila je da će i javnost biti zainteresovana, pa je pre skoro deset godina počela da popunjava katalog pronađenih predmeta na sajtu biblioteke.
„Uvek sam sakupljala sitnice koje bih pronašla u knjigama iz biblioteke i znam da su to radili i drugi. Tako je to počelo. Bilo je prilično jednostavno, inspiraciju sam pronašla u jednom časopisu.“
Ouklendski bibliotekari Mekelarovoj šalju predmete koje pronađu, a ona ih potom skenira i dodaje u sve veću zbirku na sajtu biblioteke.
Arhiva trenutno sadrži više od 350 najrazličitijih predmeta. U kolekciji se mogu pronaći požutele fotografije, delovi domaćih zadataka, autobuske karte, ljubavna pisma i razglednice.
Većina predmeta je pripadala deci. U jednoj belešci dete hvali govore „Boroka Obome“ i njegovu posvećenost porodici. U drugoj autorka Ana na španskom postavlja pitanje da li smo prijatelji, sa ponuđenim odgovorima „da“, „ne“ i „možda“ (nijedan odgovor nije obeležen).
Neki od omiljenih predmeta Mekelarove kao da su namerno ostavljeni u knjigama.
„Imamo jednu ‘Matildu’ Roalda Dala koju je neka mlađa osoba potpuno izlepila beleškama, pišući misli koje su joj padale na pamet dok je čitala, poput: ‘Vau! Ne mogu da verujem da je nastavnica to uradila.’“
Mnogi predmeti deluju veoma misteriozno bez konteksta i porekla, a prema rečima Mekelarove, za više od devet godina niko nije tražio nijedan natrag.
To se nedavno promenilo, kada je Džejmi Longejkr pregledala zbirku na sajtu i jedna zelena beleška joj privukla pažnju.
„Čak sam se u šali nagnula bliže ekranu kompjutera“, kaže ona, u pokušaju da bliže ispita predmet. Prepoznala je krivudava slova sopstvenog rukopisa.
Ona je iz obližnjeg Konkorda. Kaže da se seća da je napisala belešku, ali nije mogla da se priseti konteksta, niti kome ju je dala. Ona kaže da nikada nije bila ni u jednoj ouklendskoj biblioteci.
„Samo sam se smejala sama sa sobom“, kaže ona kada je shvatila da je beleška njena. Kontaktirala je sa Mekelarovom da bi je preuzela.
Mekelarovoj je projekat zabavan jer može da zamišlja potencijalnu prošlost predmeta i osobe kojoj je pripadao.
„Ovi predmeti nam dozvoljavaju da malo zabadamo nos. Na neki vrlo anoniman način, to je kao da čitate tajne dnevnike ljudi a da ni ne znate ko su oni, niti da izdajete njihovo poverenje“, kaže ona.
Navela je da će biblioteka u budućnosti možda održati takmičenje u pisanju kratkih priča u vezi sa pronađenim predmetima.
Pod stolom Mekelarova čuva kutiju sa još pronađenim beleškama koje tek čekaju da budu objavljene na sajtu. Između sastanaka ona često izvuče neku od njih, ili neku fotografiju ili crtež i ispituje ih.
„Pitam se da li je to bila nečija dragocenost“, kaže Mekelarova. „Da li predmet nedostaje toj osobi? Da li joj je žao što ga je izgubila ili olako zanemarila?“, pita se ona.
Zatim se baca na skeniranje predmeta i dodaje ga u zbirku.
Izvor: npr.org
Prevod: Đorđe Radusin