Moram da priznam, očekivala sam da Kejt Morton živi u starom engleskom zdanju smeštenom na brdu usred netaknutog krajolika. Zamišljala sam kako sedimo i razgovaramo, usput ispijamo sveže isceđenu limunadu, koža nam se presijava od znoja zbog žarkog sunca; ptičice (na primer, kukavice, ne znam tačno kako izgledaju, ali mi deluju kao savršen detalj za ovu scenu) se oglašavaju; a tu je i misteriozna starinska zvečka koja se nalazi među stranicama porodičnog albuma (kako je to čudno, pomislila bih, Kejt Morton ima troje dece, ali nijedno od njih nije beba...).
Možda bih, negde usred intervjua, kada bih otišla u toalet da se osvežim, naišla na starinski sat sa klatnom, iz čije tajne fioke izviruje ceduljica? Taman kada bih se sagnula da bolje pogledam, uvek elegantno obučena Kejt Morton bi se pojavila ispred mene – „Ovuda, molim Vas“ – i žustro navukla crvenu somotsku zavesu preko časovnika i bilo kakvih pitanja koja sam želela da joj postavim.
Moglo bi se reći da sam previše duboko zaronila u svet knjiga Kejt Morton. Ova situacija je veoma poznata čitaocima njenih romana – kojih, na osnovu podataka o prodaji koje je objavio njen izdavač, ima preko 16 miliona. Za romane Kejt Morton često kažu da su najuspešniji književni izvozni artikli iz Australije još od „
Trna u grudima“, bestselera Kolin Mekalou iz 1977. godine, čime je autorka postala multimilionerka, jer je zaradila preko 17 miliona dolara na osnovu tantijema (izvinjavam se, znam da nije pristojno pričati o novcu, ali da li znate kakve su šanse za australijskog autora da zaradi ovoliku svotu?). Ona je pravi majstor svoga žanra; od izuzetno uspešnog debitantskog romana „
Kuća u Rivertonu“ iz 2006. godine, pa sve do najnovijeg romana „
Povratak kući“, priče Kejt Morton često sadrže porodične tajne, izgubljenu decu i prošlost koja čvrsto drži sadašnjost u svojim rukama, smeštene u raskošna zdanja.
„Sigurna sam da postoji nešto što ipak ne želite da znate“, odgovara četrdesetsedmogodišnja Kejt Morton, kada je pitam da li postoje neke tajne u vezi sa prošlošću njene kuće koja se nalazi u brizbejnskom predgrađu Pedington, po čijim zelenim bregovima sa pogledom na plavetni horizont je raštrkana gomila retro prodavnica, butika i kafića. Nije ni nalik „impozantnoj gotičkoj građevini“, zdanju po imenu Halsion, koja se nalazi u samom srcu njenog romana „Povratak kući“, ali ova radnička kuća na sprat iz dvadesetih godina prošlog veka zaista deluje idilično.
Možda bi se i za ovu kuću moglo reći da je baš u njenom stilu. Autorka je tiha i zamišljena dok sedimo na verandi sa pogledom na dvorište, koje je prazno zato što njen voljeni zlatni ritriver Vilbur trenutno nije tu. Ukoliko biste hteli da krenete u knjiški obilazak posvećen Kejt Morton, ova ulica bi bila nezaobilazna. Više od dve decenije je živela u tri kuće koje se nalaze u istoj toj ulici. Njena tri dečaka – sada u tinejdžerskim godinama – rođeni su u po jednoj od njih, baš kao što su i svi njeni romani (osim jednog) nastali u različitim kućama.
Poput nekih simboličnih podsetnika koji se provlače kroz zaplete njenih knjiga, Kejt Morton je ponovo preživljavala svoj vlastiti povratak kući dok je pisala najnoviji roman. Kako se pandemija zaoštrila početkom 2020. godine, autorka, njen muž muzičar i kompozitor Davin Paterson i njihova deca su se preselili iz Engleske na farmu u Adelejd Hilsu u Južnoj Australiji. Snimci Kejt Morton sa Instagrama potvrđuju da bi imanje zadovoljilo moja očekivanja sa početka ovog intervjua. Spisateljica ga opisuje kao „kolibu u brdima“ – ima tu potoka, vrba, slapova, krušaka koje su zasađene sa obe strane kolskog prilaza i krava (a da bi slika bila kompletna, tu je i pet teladi).
Živeli su u ugodnom viktorijanskom domu (u kome nije imala posebnu sobu za pisanje) u Hempstedu u Londonu, nakon što se prvobitni šestomesečni boravak pretvorio u pet godina provedenih u inostranstvu. Sa druge strane, privremeni povratak u Australiju postao je trajan, jer su se produžile pandemijske zabrane kretanja i zatvaranja granica. Odlučili su da se nastane u brizbejnskoj kući u kojoj smo se sastale, jer su deca tu i odrasla, a Kvinslend im je svima bio poznat (sigurno je odgovarao i zbog budućih knjiških obilazaka).
Kada je napustila život u Ujedinjenom Kraljestvu, morala je da se oprosti i od svog fiktivnog. Počela je da piše (bilo je otprilike 20.000 reči) novi roman čija je radnja smeštena u Evropi. Ali to što je svakog dana kroz prozor gledala u zlatna polja Južne Australije onemogućavalo joj je da prizove zimsko sivilo Londona. Priča joj više nije bila interesantna. Proces se pretvorio u književni ekvivalent slikanja po brojevima. Njeno novo australijsko okruženje podarilo joj je početak novog romana.
„Kada smo stigli u Australiju, osećala sam se tako udaljenom od priče koju sam započela; ne samo geografski već i intelektualno, jednostavno nisam mogla da je osetim. A za mene je to veoma važno. Za pisca pisanje nije samo intelektualna vežba. Moram da osetim priču i verujem u nju dok na njoj radim. I jednostavno nisam mogla da obnovim tu povezanost“, rekla je Kejt Morton. „Ono što se dešavalo na dnevnom nivou bilo je toliko drugačije od rukopisa na kojem sam radila, tako da kad god bih krenula da radim na scenama koje sam zapisala, sve mi se činilo lažno.“
Na sreću, Kejt Morton uvek krije ponekog keca u rukavu – „Nemojte mi otkrivati vaše porodične tajne ukoliko ne želite da one završe u romanu“, upozorava. Jedno od njih je pronašla u šetnji tokom lokdauna kada je prošla pored kuće po imenu Halsion u Južnoj Australiji. Isto ime je nadenula i velikom imanju na kome počinje radnja romana „Povratak kući“ jedne burne božićne večeri 1959. godine, u fiktivnom gradiću Tambila u Adelejd Hilsu. Jedan trgovac otkriva stanare kuće Halsion – doseljenicu iz Engleske Izabel Tarner i njeno troje dece – kako leže mrtvi na ćebetu za piknik pored reke. Izabelino četvrto dete, novorođenče, nestalo je... Skoro šest decenija kasnije misterija ponovo oživljava kada novinarka Džes, u kući svoje bake, otkriva knjigu o čuvenom zločinu iz prošlosti.
Kejt Morton često zasniva arhitekturu svojih fiktivnih kuća na onima koje u stvarnosti postoje, pa je dizajn kuće Halsion iz ovog romana inspirisan Martindejl Holom, vilom iz 1879. godine od peščara koju je sagradio bogati stočar u džordžijanskom stilu, u blizini Mintara u Južnoj Australiji (kuća je otvorena za javnost i prikazana u filmu Pitera Vira „
Piknik kod Henging Roka“ iz 1975. godine).
„Ponekad mislim da je svaki pisac iz moje generacije pod velikim uticajem filma zbog načina na koji posmatramo svet. Dakle, dok pišem, stvari sagledavam filmski. Dok idete prilazom ka kući, vidite stvari u krupnom planu, a zatim se približavate kući, potom ste kod vrata, i vidite detalje na kvaki, vrata se zatim otvaraju, vidite stepenice i kuda one vode. Na ovaj način vidim tačno ono što mi je potrebno za priču, onako kako se u tom trenutku pojavljuje u mojoj glavi.“
Temelji za njenu opsesiju kućama postavljeni su jako rano. Njen otac, građevinski inženjer, i njena majka, kolekcionarka i umetnica, često su se selili, rušili sve i iznova gradili. Rođena u Riverlendu u Južnoj Australiji, Kejt Morton je najveći deo svog detinjstva provela u „staroj kući sagrađenoj na planini“ (rekla sam vam da je živela u mnogo kuća) nakon što su njeni roditelji odlučili da obnove zapušteno imanje na planini Tamborin u jugoistočnom Kvinslendu. Njena majka je staru topionicu srebra pretvorila u prodavnicu antikviteta, pri čemu je angažovala Kejt da joj pomogne pri traženju predmeta za prodaju.
„Prodavnica je bila krcata, i u njoj su se nalazili izložbeni delovi koji su podsećali na kutke različitih prostorija; bio je tu, na primer, toaletni stočić, a na njemu stari heklani milje i rukavice za decu ili nešto drugo. Sećam se kako sam se kretala po tom prostoru, uzimala predmete u ruke, isprobavala ih i puštala ploče na gramofonu“, kaže slavna autorka.
„Uvek sam doživljavala kuće kao mesta u kojima se odvija život. I dalje se desi da gledam u prozore ili planove nekih nekretnina i zamišljam kako bi bilo živeti tamo, što, naravno, hrani moje pisanje.“
Nekoliko godina kasnije njeni roditelji su staru crkvu iz Brizbejna, koja samo što nije bila srušena, premestili na imanje. Crkvu su obnovili, a zatim je otvorili za venčanja. Cela porodica je pomagala u organizovanju događaja – Kejt Morton i njene tri sestre su radile kao kelnerice; njen muž, kog je upoznala kada je imala 18 godina nakon što je gledala nastup njegovog benda u Brizbejnu, svirao je klavir. Kejt Morton je otišla da studira dramsku umetnost na Triniti koledžu u Londonu i engleski jezik na Univerzitetu u Kvinslendu, a potom počela da piše u svojim ranim dvadesetim.
Prve dve verzije rukopisa romana „Kuća u Rivertonu“ – koji je postao jedan od najuspešnijih debitantskih romana svih vremena u Ujedinjenom Kraljevstvu i prodat u više od 100.000 primeraka u Australiji – bile su odbijene. Nakon što je Kejt Morton odustala od ideje da će njene knjige biti objavljene, nastavila je da piše jer joj je to bilo utočište od zahteva koje je morala da ispuni kao majka novorođenčeta. Tada je prvi put doživela pravi osećaj povezanosti sa svojim radom koji i danas pokušava da održi.
Kejt Morton sada poznaje svoj proces pisanja u sitna crevca. I što je možda najvažnije od svega, veruje u svoje priče. Smatra da je „Povratak kući“ njen najbolji roman (da budem fer prema autorki, koja je apsolutno skromna, saglasila se sa ovom izjavom tek nakon što sam je upitala za recenziju romana na sajtu
Publishers Weekly koja ga opisuje kao takvog). Kaže da ne razmišlja o očekivanjima čitalaca, kritičara i izdavača, a s obzirom na godišnju prodaju njenih knjiga (u Britaniji je jedne godine samo Dž. K. Rouling bila prodavaniji autor od nje, dok je u Australiji je prodala više od 637.000 primeraka svojih romana), zaista i ne mora. Zapravo, ona ne mora ni da nastavi da piše. Zašto ne bi više vremena provodila sa onom teladi?
„Uvek kažem: ’Nakon ovoga ću napraviti pauzu, zaista treba da se oporavim, da ispraznim mozak’, i nikada nisam izdržala ni 24 sata a da nisam uzela novu svesku u ruke“, kaže spisateljica. „Mislim da je za mnoge pisce to neki vid kompulsivnog stanja, način da se razume svet. To je način izražavanja – iako to verovatno zvuči pretenciozno i pompezno – naše čovečnosti putem razumevanja drugih ljudi i njihovog odnosa prema svetu. I koliko god proces pisanja bio težak, neverovatan je osećaj kada dođete do kraja.“
Oni koji imaju tu slobodu da pišu kada hoće i šta hoće, često se nađu u žiži javnosti. Kejt Morton se pojavila na naslovnim stranama 2018. godine zbog pravne bitke sa dugogodišnjom književnom agentkinjom Selvom Entoni. Selva Entoni je tužila spisateljicu za prekršaj ugovora nakon što su prekinule saradnju 2015. godine, a Kejt Morton je zatim uzvratila i tužila svoju prvu agentkinju da joj je uskratila različite mogućnosti kada je još bila nov autor na tržištu. Kejt Morton je dobila slučaj, ali ne oseća zadovoljstvo zbog toga i očigledno ne želi da razgovara o onome što je bez sumnje bio traumatičan period za nju, i na profesionalnom i na ličnom planu.
„Meni se, začudo, sve to čini kao davna prošlost. Mislim da je to još pogoršano činjenicom da su protekle, pandemijske godine svima bile jako teške i neizvesne, pa je i vreme izgubilo svako značenje, a i sam život se promenio“, kaže Kejt Morton.
„Zbog svega toga jednostavno je sva moja pažnja posvećena knjizi. Stalno ponavljam, ali, znate, preživeli smo svašta, i jako sam zahvalna za to što je nešto pozitivno proizišlo iz proteklih godina, i da ću napokon moći da pozovem čitaoce da se upuste u moj novi roman. Tako da sam najviše na to fokusirana.“
Dok sam se pripremala da odem, i ostavim je njenim fiktivnim i nefiktivnim kućama, spazila sam njenu sobu za pisanje i upitala da li mogu da vidim prostoriju u kojoj se dešava magija. To je jednostavna prostorija u prednjoj strani kuće sa izbočenim prozorom, koji je ukrašen lampicama i s pogledom na zaliv. Zadržavam se na vratima, ali osećam da Kejt Morton ne želi da se predugo tu zadržim. Verovatno nije očekivala da ću imati takav zahtev. Da je tamo bila crvena somotska zavesa, zasigurno bi je žustro navukla oko cele sobe.
Autor: Melani Kembri
Izvor: www.smh.com.au
Prevod: Kristijan Vekonj