Kako je biti Jelica Greganović u leto 2020? Šta pišete ovih dana?
Dobro. Ne bih smela da se žalim. Uprkos lošim vestima, aktuelnog virusa povodom, kako kod nas, tako i u svetu, kod mene ima i dobrih, čak mnogo lepih. Recimo,
moja nova knjiga samo što nije ušla u štampariju, upravo sam odobrila korice za nju.
Ko je vama pričao priče i da li ste vi pričali svojim klincima? Zašto je to važno?
Pričanje priča je uvod u čitanje, ali i onda kada deca nauče da čitaju, pričanje priča ostaje sasvim poseban, nezaboravan doživljaj. Meni je priče čitao, crtao i pričao moj otac i upravo zahvaljujući njegovoj predanosti tim disciplinama, ja sam se, ništa manje posvećeno, trudila da što više pričam priče svojoj deci, ali i da ih naučim da jedni drugima pričaju i čitaju. Naročito da izmišljaju priče. Jer, mašta je ono što nas čini posebnima i otvara vrata kreativnosti.
Vaše knjige su kao injekcija serotonina koji odmah deluje, posebno na odrasle. Kako sklapate priče i da li se smejete dok ih pišete?
Iskreno, ne smejem se dok ih pišem, a sve više mi se čini da one pišu mene, ne ja njih jer zaista retko tražim teme, prosto priče mi se dešavaju. Najčešće su to stvari ili događaji koje i drugi preživljavaju, jedino što im se ne čine vrednim pažnje. Za mene su naizgled male stvari upravo ono što naše živote čini velikim, neponovljivim.
Poznati ste po tome što humorom bojite teške i svakodnevne situacije, deca uče iz vaših priča osnovne životne postulate na zabavan način, odrasli lakše prevazilaze stres. Da li će humor spasiti svet?
I deca i odrasli smehom mogu da sebi olakšaju živote, smeh je najbolji lek protiv straha, a humor od postanja do dana današnjeg spasava svet. Uostalom, to pokazuje i poplava šala, kojima se upravo svet brani od straha od aktuelne epidemije, smejući se i virusu i sebi. Zahvaljujući tom humoru sve ovo što nas je snašlo se čini lakšim za preživljavanje, manje strašnim.
Veoma ste aktivni na društvenim mrežama. Koliko su platforme značajne za komunikaciju i da li volite digitalni svet?
Digitalni svet je konačno izbrisao geografske granice, ostavivši doduše jezičke barijere, ali one mogu slikama da se prevaziđu. Zato ga volim i zbog toga me u njemu ima, on mi daje osećaj stanovnika sveta, blizine dalekog, mogućnosti da se druži, uči, saznaje, raduje neopisivoj čudesnosti.
Da li biste našim čitaocima ispričali jednu kratku priču, da nam i ovog dana date jedan veliki osmeh?
Što se priče tiče, verovatno bi trebalo o nečem drugom da pišem, ali mene trenutno okupira kruška. Jeste da bi trebalo više da se brinem oko toga kad će moja nova knjiga, ali u selu sam i tu ću do daljnjeg ostati. Bar dok ova epidemija ne digne ruke od nas. A, kruška raste do neba pored kuće. Stara, prastara. Nismo je isekli kad je građena kuća, bilo bi greota. Iz zahvalnosti ona nam rađa kao čičak i pokušava da nas pogodi odbacivanjem plodova. Iz kuće izlazimo kao da živimo na liniji fronta, vratove smo ušinuli od gledanja uvis, noću sanjamo da padaju kamene kiše jer baba-kruška buba kruške o naš krov. Što zvuči kao da nas je svemir uzeo na zub i gađa nas meteorima. Tako da ako, nedajbožeisveci, čujete da sam u bolnici, to ne znači da sam zaražena, nego da sam kruškovana.
Izvor: vipmobile.rs