Intervju Jespera Jula prenosimo iz poljskog časopisa „W Drodze“. U ovom tekstu danski terapeut govori o izvorima agresivnosti kod dece, kako se utiče na nju i kako se ona savladava u školi i kod kuće. Za one koje ovaj intervju zaintrigira, preporučujemo da potraže Julovu knjigu „Agresija: zbog čega je neophodna našoj deci i nama“.
Odakle naša agresivnost dolazi? Koji su njeni razlozi i izvori?
Ono što zovemo „agresivnošću“ zapravo je skup emocija: razdražljivosti, frustracije, ljutnje, besa i mržnje. One nisu neki primitivni genetski „zaostaci“ u nama već načini kojim reagujemo u društvu. To znači da su uvek logični iako se mogu smatrati moralno pogrešnim.
Kada ljudsko biće postane agresivno, šta se tačno dešava sa njegovim telom, umom, osećanjima?
To zavisi od pojedinca, uzrasta i pola. Polovina nas, otprilike, usmeri agresivnost ka sebi u vidu osećanja krivice, sramote i nasilnog autodestruktivnog ponašanja kao što su poremećaji ishrane ili zloupotreba narkotika. Emocije su obično pre depresivne nego „burne“. U ovoj grupi većinu čine žene i deca/mladi. Druga polovina pretvori svoju agresivnost u fizičko ili verbalno zlostavljanje drugih – puno muškaraca i dečaka reaguje na ovakav način. Um im se obično „zamrzne“, pritisak poraste i postanu hiperaktivni.
Koliko način na koji smo vaspitavani i obrazovani može uticati na agresivnost (odnosno na to kako je izražavamo i kako se borimo sa njom) ?
Detetu je potrebno nekih 12 do 14 godina da nauči kako da agresivne emocije iskaže na nenasilne načine – pod uslovom da roditelji i nastavnici znaju da se izbore sa svojom sopstvenom agresivnošću. Veština savlađivanja agresivnosti može se naučiti samo preko primera – ne predavanjem ili propovedanjem. Deca su tradicionalno bila izložena aktivnoj kao i pasivnoj agresivnosti odraslih. Roditelji, kao i nastavnici, moraju da razviju nove, na razgovoru zasnovane načine savladavanja razmirica. U velikoj anketi u danskim školama i obdaništima, naučnici su pitali decu da odgovore na najčešće pitanje odraslih: „Ako mi nije dozvoljeno da kritikujem ili kaznim decu, kako onda da ih nateram da sarađuju?“ Odgovor dece – od 3 do 13 godina – bio je uvek isti: „Samo nas saslušajte“. Ono što su mislili da kažu je da kada bi roditelji i nastavnici obraćali više pažnje, shvatili bi da deca ništa više ne žele nego da sarađuju.
Postoji li ikakva razlika između agresivnosti i ljutnje? Ako postoji, u čemu je?
Ljutnja je samo jedna od emocija od kojih je sastavljena agresivnost.
Može li agresivnost biti korisna nama i drugima?
O da!! Bez agresivnosti, ne bismo se mogli takmičiti u sportovima, nauci i biznisu. Ne bismo bili u stanju da jurimo naše snove i ciljeve, niti da postavimo lične granice na način koji bi imao smisla za druge i naveo ih da nas poštuju. Najveća korist za naš lični život sa ljudima koje volimo kao i socijalni život (škola, posao, itd.) jeste da naša agresivnost i frustrirano ponašanje šalje jasan znak: ne osećam se dobro u vezi sa sobom i svojim životom. Molim vas razgovarajte sa mnom!
Zašto smo agresivni? Da li moramo da se borimo sa našom agresivnošću da ne bismo osetili tuđu?
Mi postajemo agresivni – iznutra i spolja – kada ne osetimo poštovanje drugih. Nastavnici postanu agresivni kada ih ne slušaju. Učenici postanu agresivni kada ih nastavnici ne cene i ne poštuju. Roditelji postanu agresivni kada se osećaju bespomoćno. Imigranti postanu agresivni kada imaju utisak da su građani drugog reda. Većina nas postane agresivna kada drugi ugrožavaju naš lični, religiozni ili nacionalni integritet.
Ponekad ne osećamo sopstvenu vrednost i postanemo agresivni prema sebi i svojim voljenima. Zbog toga još više samima delujemo kao promašaj a posledica toga je još veća agresivnost. Kako razbiti taj začarani krug?
Mi ne možemo da vrednujemo sami sebe. Možemo sebe voleti ili ne. Ideja da ne vredimo dolazi od drugih ljudi. Ako je to osećanje konstantno, zovemo ga niskim samopoštovanjem i to gotovo uvek kreće od 5 godine a uzrok je jedan ili oba roditelja. Ponekad se to dešava inače zdravim odraslim osobama kao posledica destruktivne ljubavne veze (na primer sa psihopatom). Rezultat je često klinička depresija ili nagomilavanje agresije. Jedini način da se prekine taj krug je preko veoma jake i zdrave veze i/ili uz pomoć psihoterapeuta. Ali pažljivo kada birate terapeuta! To mora biti neko ko je svestan razlike između samopoštovanja i samopouzdanja.
Kada agresivnost može biti opasna po nas i druge?
Agresivnost postane opasna svaki put kada se iskazuje na način kojim se povređuju drugi ljudi ili kada je toliko suzbijena u nama da se počnemo ponašati autodestruktivno. To znači da roditelji i nastavnici moraju zaustaviti malu decu kada postanu nasilna prema drugima ili nanose povrede sebi. Moramo ih zaustaviti na nežan način, zagrliti ih čvrsto i navesti da svoja osećanja iskažu rečima.
Kako savladati sopstvenu agresivnost; možemo li sami pomoći sebi ili nam je potrebna pomoć psihoterapeuta?
Prvi korak je da shvatite da vaše ponašanje ponekad nije dobro za vas. Drugi korak je razgovor sa partnerom, roditeljem ili dobrim prijateljem o vašim problemima, a ako ništa od toga nije moguće onda (pažljivo!!) izaberite psihoterapeuta ili dobrog sveštenika. Ako naginjete agresivnosti prema sopstvenoj deci, oni vam mogu pomoći. Sve što treba da uradite je da se posle iskazivanja agresivnosti izvinite i zamolite ih za savet kako da se izborite sa svojom bespomoćnošću i verujte mi – voleće vas zbog toga i veoma često dati neke mudre predloge.
Veoma zanimljiva ideja – pitati svoju decu da vam predlože načine kako da se izborite sa agresivnošću. Da li nam možete dati neki primer dečjeg saveta po tom pitanju. I...pomalo se plašim da to ne bude preveliki teret za dete, pitati ga za savet.
To će biti teret za dete jedino ako ga učinite odgovornim da vas „spase“ ili vam „oprosti“. Zamislimo da ste ošamarili dete nekoliko puta:
Roditelj: Žao mi je zbog onoga što sam uradio. Nije tvoja krivica. Ja sam odgovoran. Moj problem je što ne znam šta da radim onda kada ti uporno govorim da nešto uradiš a ti uporno ne slušaš. Možda ti možeš da mi pomogneš… šta da radim umesto što poludim?
Dete: Samo normalno pričaj sa mnom.
Roditelj: Pa zar ne radim tako?
Dete: Ne, pričaš kao policajac.
Roditelj: Nisam bio svestan toga. Hvala ti… Razmisliću o tome i ponovo ti se obratiti ako mi bude potrebna pomoć.
Ovo će delovati samo ako roditelj iskreno zatraži pomoć i savet, jer dete to oseti u roku od dve sekunde. Ako roditelj nije iskren, dete će odgovoriti ćutanjem ili sa „Ne znam“. Čudesni rezultat koji često prati ovakav kratak razgovor, lako je objasniti: dete, koje se pošto je kažnjeno oseća loše, sada može uvideti koliko znači roditelju. Kada kažete detetu da ga volite i ono će vas voleti zauzvrat ali to ne mora da znači da će voleti sebe. Ovakav razgovor pojačava osećaj samopoštovanja kod deteta ali takođe i roditelja, jer nikada se kažnjavanjem drugih sami ne osećamo bolje.
Kako da se izborimo sa agresijom koju drugi iskazuju prema nama (kod kuće, na poslu ili na ulici)?
Odmaknite se malo i recite im da ćete rado sa njima popričati o njihovoj frustraciji ili besu ali da neke granice ne mogu prelaziti.
Kako reagovati na agresivnost koju dete pokaže? (Imamo običaj da mislimo da su danas deca naročito agresivna – čak mogu i da udare nastavnika ili roditelja, da ne pominjemo maltretiranje vršnjaka.)
Emancipaciju dece možete porediti sa emancipacijom žena. Njihova agresivnost danas nije veća ali sada koriste pravo da je pokažu i to je veoma bitan korak ka boljem opštem mentalnom zdravlju. Nastavnici su generacijama povređivali decu (fizički i verbalno) i još uvek to rade. Jedina razlika je što sada i deca koriste nasilje reagujući na to. Ona, baš kao i nastavnici i roditelji, moraju da nađu nove načine za rešavanje problema. Količina agresivnosti koju iskazuju deca i mladež posledica je liderstva odraslih. Znamo da u određenim školama i obdaništima moramo da radimo sa rukovodstvom i stilom kojim upravljaju, da bi se kvalitet međuljudskih odnosa u instituciji (ili porodici) popravio i nivo agresivnosti se smanjio. U nekim od skandinavskih zemalja (naročito Švedskoj) potrošeni su milioni na programe sprečavanja zlostavljanja dece.
I koje su onda danas glavne greške u liderstvu odraslih? Udaranje dece je zabranjeno u mnogim zemljama, prepoznata je štetnost emocionalnog nasilja, pa bismo mogli pomisliti da smo dobro pripremljeni da izađemo na kraj sa agresijom kod dece. Ali deluje kao da smo daleko od toga, ne mislite li tako?
Slažem se. Trebaće da prođe generacija ili dve, jer metode kojima pokušavamo da odgajimo decu ne dolaze iz intelekta. Dolaze iz načina na koji su nas roditelji odgajali, a koje smo poistovetili sa ljubavlju, i zbog toga će nam biti teško promeniti ih. Najbolji lek je biti svestan povratne poruke koju nam deca verbalno i kroz govor tela šalju. Tek kada naučimo da zaista vidimo i prepoznamo radost i bol u njihovim očima, možemo prerasti stare navike.
Da li je emocionalna agresivnost opasnija od fizičke?
Ne, podjednako su opasne. Obe deluju na žrtvu tako da se oseti bezvredno i ugrožavaju njeno ljudsko dostojanstvo.
Izvor: časopis „W Drodze“