Teorija o agresivnoj deci koja odrastaju u agresivne odrasle osobe u pozadini je suzbijanja bilo kakvog oblika agresije, posebno unazad petnaestak godina, ne samo u roditeljskim domovima već i u vrtićima. No, koliko je uopšte istine u toj teoriji preispitao je na svom predavanju u organizaciji Family Lab-a Hrvatska - Deca i agresivnost, novi i opasni tabu, danski porodični terapeut Jesper Jul. Jul ne samo da preispituje suzbijanje agresije, već takvo vaspitanje smatra izuzetno štetnim.
„Glavna je pretpostavka da ako ne želimo rat, ne želimo nasilje, a samim time ne želimo ni agresiju, ali agresija deteta od dve, tri ili pet godina, nema nikakve veze s agresijom, na primer, navijačkih grupa“, objašnjava Jul, autor brojnih knjiga o deci i vaspitanju i dodaje kako se sputavanjem dece da izbace frustracije iz sebe dobija to da su sve više, posebno dečaci uzrasta od tri do 6 godina, marginalizovani do te mere da ih sredina čak ne smatra normalnima, a dešava se i da im predstoji neki oblik terapije. Naravno ne čudi stoga da su i istraživanja pokazala kako se deca, posebno dečaci ne osećaju dobro u vrtićima.
„Ono čega se svi žele rešiti je destruktivno nasilje, no ono nema smisla ako je reč o malom detetu, jer je kod dece od 3-6 godina ta agresivnost odraz frustracije. U tom uzrastu razmišljaju brže nego što mogu da govore, pa postaju frustrirani i ne znaju kako drugačije to da izraze“, objasnio je Jesper Jul upozorivši kako u slučaju da od toga roditelji ili vaspitačice u vrtiću prave problem dete postaje još frustriranije.
Idealna reakcija u tom slučaju savetuje ovaj porodični terapeut je reći detetu da to ne radi, ali ga ne kriviti zbog toga, već mu objasniti kako mama/tata/vaspitačica ne vole kada ih dete grize/udara te da im pokuša reći u čemu je zapravo problem.
Često ovakvo agresivno ponašanje kulminira upravo u vrtićima gde većina dece zbog roditeljskih obaveza kreće s navršenih godinu dana. Jul za to ima objašnjenje.
„Vrtići su u većini slučajeva napravljeni tako da u njima nema prostora pa se deca počinju ponašati kao kokoške stisnute u kokošinjcu“, kaže Jesper Jul i dodaje kako bi prema njegovom iskustvo idealno bilo da deca prve tri godine ne idu u vrtić već da ih čuvaju u idealnoj verziji roditelji ili bliske osobe.
„To bi poprilično smanjilo troškove zdravstvenog i socijalnog osiguranja“, zaključuje Jul.
Za svu decu koja ipak nemaju izbora te krenu u vrtić, Jul savetuje da im dopustimo da se više svađaju.
„Provereni recept iz Skandinavije je uvesti pravilo u vrtiće da dete koje ne želi više da se svađa samo podigne ruku i zaustavi drugo dete. To se pokazalo jako uspešno jer je vaspitačicama omogućeno da otkriju kod koje dece bi agresija mogla biti problem - one koja ne prestaju nakon upozorenja drugog deteta.“
Što se pak tiče roditeljskih grešaka Jul se osvrnuo na dva ekstrema ‒ roditelje koji decu nasiljem drže pod nadzorom, i one koji ih toliko hvale bez obzira na to što rade.
„Pohvala je zadovoljstvo, izlučuje se endorfin te deca lako postaju zavisna od nje i s vremenom je se ne mogu zasititi. Zbog toga je mnogo bolje pružiti im ličnu reakciju“, zaključio je na kraju Jul.
Izvor: vecernji.hr