Kako je jedan komad nameštaja uticao na legendarnu priču strave i užasa.
Nadahnuće često potekne iz neočekivanih izvora. Naravno, ponekad to bude neki nezaboravan događaj ili istinski trenutak otkrovenja, ali često je u pitanju nešto mnogo prostije. U slučaju nezaboravnog književnog lika doktora Džekila odnosno gospodina Hajda, sve je počelo sa jednostavnim komadom nameštaja koji se, u vreme njegovog detinjstva, nalazio u domu pisca Roberta Luisa Stivensona.
S obzirom na bezbrojne različite verzije priče o Džekilu i Hajdu u proteklih vek i po, lako je zaboraviti da roman dolazi od istog autora koji je napisao „Ostrvo s blagom“. „Neobičan slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda“ prvi put je objavljen 1886. godine. Genijalni profesor Henri Džekil počinje sumnjivo da se ponaša, dok u isto vreme tajanstveni Edvard Hajd počne da izvršava brutalne zločine. Na kraju ih sukob ličnosti baca u sunovrat. To je klasična priča o suprotstavljenim nagonima koji postoje u svima nama, ali se veruje da je Stivenson priču zasnovao na nekim stvarnim ličnostima, uključujući tu i čoveka koji je danju bio stolar, a noću zlikovac ‒ poznatog kao Đakon Brodi.
Đakon Brodi (pravo ime Vilijam Brodi) danas je poznat najviše po tome što mnoštvo pabova u Škotskoj i SAD nosi njegovo ime, ali u svoje doba bio je poštovani član višeg društva. Rođen 1741. godine u Edinburgu, Brodi je stekao ime kao vrhunski majstor za izradu nameštaja. Bio je toliko cenjen zanatlija da su ga nazvali đakonom (odatle ime) Udruženja stolara, što je praktično značilo da je bio predsednik drvodeljskog esnafa. Ovaj položaj ne samo da mu je omogućio članstvo u gradskom veću, već mu je podario i auru moralno besprekorne osobe. Međutim, kako se ispostavilo, pravljenje kvalitetnih ormara nije bila jedina aktivnost koja se odvijala u njegovoj radionici.
Brodi je takođe bio cenjen kao bravar, i mnogi članovi edinburškog društva davali su mu ključeve od svojih domova kako bi mogao da radi u njihovom odsustvu. To mu je dalo pristup velikom broju bogatih kuća, što je za Brodija bila prilika suviše dobra da bi je propustio. U vosku je pravio otiske ključeva i zatim izrađivao kopije da bi mogao da se ušunja tokom noći i opljačka svoje klijente. Oblačio se u crnu odeću i pod okriljem tame vršio zločine, ne ostavljajući tragove.
Njegova kriminalna delatnost bila je samo jedan deo njegovog tajnog života. Brodi, koji je bio poznat kao uštogljen i savršeno uredan preko dana, takođe je gajio zdravu kockarsku naviku koja je uključivala borbe petlova i igre kockicama. Svoj hobi je finansirao ukradenim dobrima. Uz to, imao je i dve ljubavnice, koje nisu znale jedna za drugu, i sa kojima je imao petoro dece. Na mnogo načina je bio pravi Džekil i Hajd.
Brodijev dvostruki život se završio 1788. godine kada je pokušao da organizuje oružanu pljačku edinburške poreske službe. Posle propalog pokušaja, vlasti su pritisle njegova dva uhapšena saučesnika i oni su brzo odali ko je mozak operacije. Brodi je ubrzo nakon toga uhapšen u Amsterdamu i odveden na suđenje u Edinburg. Optužen je za pokušaj razbojništva i 1. oktobra 1788. godine obešen je i to, po nekima, upravo na vešalima koja je sam napravio dok je važio za uglednog zanatliju. Pogubljenju je prisustvovalo 40.000 ljudi, a brojni pabovi koji još nose njegovo ime pokazuju da je Brodi postao legenda u Edinburgu i okolini, što nas vodi natrag do Stivensona na koga je, čini se, drvodeljin dvostruki život ostavio najjači utisak.
Stivenson je odrastao u novom delu Edinburga. Njegova dečja soba se nalazila na drugom spratu porodičnog doma a između ostalog sadržala je i veliki ormar sa dvoja vrata i furnirom od mahagonija. Stajao je u podnožju kreveta i napravio ga je niko drugi do Đakon Brodi.
U knjizi Rika Vilsona „The Man Who Was Jekyll and Hyde. The Lives and Crimes of Deakon Brodie“ („Čovek koji je bio Džekil i Hajd: Životi i zločini Đakona Brodija) nalazi se razgovor sa Stivensonom u kome pisac objašnjava kako mu je ideja za Džekila i Hajda došla u snu, i koliko je njegov ormar mogao uticati na stvaranje priče. „Na primer, sve što sam sanjao o Džekilu bilo je da je jedan čovek zatvoren u ormar pošto je progutao drogu i pretvorio se u neko drugo biće“, rekao je pisac. Kada je novinar insistirao da kaže da li je san bio inspirisan Brodijem, Stivenson je priznao vezu, ali je ostao nejasan u pogledu direktnog nadahnuća rekavši: „Sigurno nisam sanjao jasnu vezu, ali u sobi u kojoj sam spavao kao dete u Edinburgu, bio je ormar – i beše to lep komad nameštaja – koji je bio delo ruku Đakona Brodija“. Iako nikada priču o Džekilu i Hajdu nije direktno povezao sa Brodijem, neumoljivo se nameće ideja da su ormar u Stivensonovoj sobi i zaostavština njegovog tvorca ostavili traga na mladog pisca.
Sliku čuvenog ormara možete pogledati
ovde.
Ovaj intervju takođe pominje i pozorišni komad o Brodijevom životu pod imenom „Deacon Brodie, or the Double Life“ koji je Stivenson (zajedno sa Vilijemom E. Henlijem) napisao godinama pre objavljivanja romana „Neobičan slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda“. Izvođenje ove verzije priče o Brodiju nije imalo uspeha i uveliko je zaboravljeno, ali pruža nove dokaze za teoriju da je život ovog zločinca uticao na pisca.
Danas se ormar koji je nekada bio u Stivensonovoj spavaćoj sobi čuva u Muzeju pisaca u Edinburgu, i jedan je od svega dva preostala komada nameštaja za koje se smatra da ih je napravio Brodi. To je prilično jednostavan komad nameštaja bez ikakvih kitnjastih ili zloslutnih ukrasa ali uspeo je da doprinese stvaranju jednog od najnezaboravnijih likova horor literature.
Izvor: atlasobscura.com