Neodoljivi prizori Beograda poslednjih decenija 20. veka – njegovih ulica, zgrada, kuća i dvorišta, a pre svega ljudi – tema su fotografija Jovana Đorđevića (1929). Ovi snimci, uz tekstove Gorana Malića i Darka Ćirića, objedinjeni su u knjizi „Beograd naše mladosti“ (Laguna), koju su priredili ćerka Jovana Đorđevića Branka Nakaniši i Dragoljub Gajić. Jovan Đorđević danas ima 91 godinu i živi u Sijetlu. Njegova kćerka Branka kaže da je Jovan pedantno čuvao sve svoje negative i fotografije i u ovim poznim godinama imao je motiv i energiju da većinu neizrađenih negativa skenira i tehnički obradi.
Jovan Đorđević je diplomirao na Muzičkoj akademiji u Beogradu (1957) na odseku za kompoziciju i ceo svoj radni vek proveo je u Muzičkoj školi „Stanković” najpre kao profesor teorije, a potom i kao direktor. Beograd napušta 1982. godine i s porodicom se seli u Ameriku. On je pripadao neformalnom krugu umetnika fotografije i radio je „za svoju dušu”. Goran Malić piše da je Jovan Đorđević ostao veran svom stilu, a to je „stil poštene fotografije”.
U kratkom razgovoru za Politiku Jovan Đorđević odgovara nam na pitanje kako se seća atmosfere tadašnjeg Beograda.
„Atmosfera je bila svakako drugačija. Živelo se sporije i mirnije. U svako doba dana je bilo ljudi koji sede ispred 'Moskve' ili u bašti poslastičarnice na Trgu republike. Knez Mihailova ulica, takozvana štrafta, bila je zagušena šetačima, posebno u smiraj dana. Upravo tih godina je zatvorena za saobraćaj. Na Kalemegdanu i po drugim parkovima mogao si da sediš na klupi sam ili sa devojkom do duboko posle ponoći. To danas, čini mi se, nije preporučljivo. A što je najvažnije, svuda je odzvanjao zdrav, vedar smeh.
Mislim da su ljudi bili srećniji. Zemlja je počela da se naglo razvija. Živelo se pristojno, nije se razbacivalo. Ako si imao radno mesto, niko nije mogao da te otpusti. Sve je to ulivalo neku sigurnost. Ljudi su se više družili, stvarno družili, ne virtuelno. Jeste, verujem da su ljudi tada bili srećniji“, kaže Jovan Đorđević.
Ovaj fotograf-muzičar kaže da je retko kada išao da snima sa određenim ciljem:
„Kad krenem sa aparatom da bazam po beogradskim ulicama, ne tražim motiv, motiv obično nađe mene. Nekad je to kuća, „fotogeničan” zid fasade na kojoj opao malter iscrtava fantastične šare; nahereni saloni, polomljena stakla na prozorima. Takva kuća ima istoriju – svoju priču. Ipak, ono što me najviše inspiriše jesu ljudi sa onim što ih okružuje. Dakle, ljudi i ulica. Ljudsko lice je neiscrpna inspiracija. Odnosi među ljudima, reagovanja u raznim situacijama. Kratko rečeno – lajf fotografija.“
Na pitanje šta bi danas, da je u Beogradu sa foto-aparatom, privuklo najpre njegovu pažnju, Jovan Đorđević odgovara da bi to pre svega bilo ono što je novo. Nove zgrade – kako su se uklopile među stare.
„Da li kvare ili obogaćuju izgled grada. Nove ljude – verujem da su drugačiji nego oni među kojima sam živeo pre nego što sam napustio Beograd pre 40 godina. Od tada su Beograd i njegovi građani mnogo šta preturili preko glava – više lošeg nego dobrog. To ostavlja svoj trag i na gradu i na njegovim žiteljima.“
A da li žali za nečim što je mogao, a nije fotografisao.
„Možda“, kaže Đorđević.
„Nekako u to vreme su počele da se javljaju rok grupe kao što su Siluete i Elipse i njihovi obožavaoci i obožavateljke. To je bila prava histerija – u svemu se imitirao Zapad: frizure, oblačenje, ponašanje. Mnogi su to snimali. Doajen srpske i jugoslovenske fotografije, Branibor Debeljković, sjajno je snimao prve beogradske 'Gitarijade'. Ali… nije se moglo sve. Pošto sam to propustio u Beogradu, to je postala i ostala moja omiljena tema u Americi u poslednjih tridesetak godina“, zaključuje Jovan Đorđević.
Autor: Marija Đorđević
Izvor: Politika