Laguna - Bukmarker - Jovica Aćin: Kad smo lišeni sredstva za odbranu, ostaje nam smeh - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Jovica Aćin: Kad smo lišeni sredstva za odbranu, ostaje nam smeh

„Realnost nam je tragikomedija, puna 'buke i besa', s lažima na sve strane i onemogućavanjem otkrivanja istine, s krađama, pljačkama, zločinima, bez poštovanja prošlosti, bez poštovanja budućnosti, korupcijom bez premca, neobjašnjivim bogaćenjima, rasturanjem mladosti, sejanjem straha, zagađenjem okoline možda najvećim na svetu, iseljavanjima, tragikomedija nakrcana mahnitim i praznoglavim figurama, uz malobrojne izuzetke, kako u vlasti tako u opoziciji“, kaže Jovica Aćin, poznati pisac.



Njegova najnovija knjiga „Pilot tramvaja“ (Laguna) osvojila je gotovo na prečac i kritiku i publiku, za prethodnu „Srodnici“ dobio je Njegoševu nagradu…

No, sve je to došlo izrastajući iz decentnog a impresivnog traga koji Aćin ostavlja na ovdašnjoj, I ne samo ovdašnjoj, kulturnoj sceni svojim esejima, ranijim knjigama („Duge senke kratkih senki“, „Uništiti posle moje smrti“, „Ko hoće da voli, mora da umre“, „Mali erotski rečnik srpskog jezika“, „Dnevnik izgnane duše“, „Pročitano u tvojim očima“), uredničkim poduhvatima…

I, da ne nabrajamo.

Ovaj razgovor je, sticajem okolnosti, krenuo od pomenutog priznanja i u okviru tog dela priče, pomalo bizarnog pitanja – šta mu ono znači.

Pošto je vest o nagradi poglavito prećutana u Srbiji, jedan od novinara mi se sam javio, objašnjavajući mi, a da ga to nisam ni pitao, zašto je njegovom listu bilo važnije da znatnu pažnju posveti nekoj mesnoj književnoj nagradi, a bez slovca da pređe preko Njegoševe.

Dakle?

Koliko sam razumeo, zatečeni, u neverici, pomislili su da je najnovija Njegoševa nagrada, figurativno rečeno, neprijateljska mina namenjena da nam eksplodira u lice, pa su odlučili da je naprosto preskoče kao nerazumljiv i preteći događaj koji valja što pre zaboraviti. Zapravo ne marim za to prećutkivanje. Ne padam u nesvest zbog njega. A sama nagrada? Barem u mom slučaju biste mogli znati da mi je beskrajno stalo do duha prijateljstva, što nipošto ne umanjuje moju duboku pripadnost srpskoj književnosti. Otuda nagradu doživljavam kao prijateljsko domahivanje. A to na mene deluje kao dašak svežeg vazduha u balkanskoj gasnoj komori.

Obraćate li pažnju na činjenicu da ste posle dosta vremena pisac iz Beograda koji je dobio to priznanje što ga uručuje predsednik?

Njegoševu nagradu ne dodeljuje kojigod predsednik nego međunarodni žiri u kojem su pisci, književni istoričari, prevodioci. To nije politička nego je književna nagrada, iako bi mnoge, ponekad i mračne sile volele da se prilikom dodele te nagrade vodi prvenstveno računa o prolaznim političkim interesima. Htele bi da nagradu ukradu od umetnosti i njenog univerzalnog vrela i dometa. Nepristrasnost žirija je bila nepokolebljiva, a bez nje nagradu ne bih dobio, i verujem da će takva biti i nadalje. Uostalom, nije na meni da brinem o tome, a ni o politiziranju s nagradama, zato i nisam brojao godine otkad je poslednji pisac odavde pre mene bio ovenčan. Nisam ni trenutak pomišljao da bi to moglo biti od značaja za nas koji smo u Srbiji predani pisanju. Nisu nagrade nego je delo pisanja naše zaveštanje. Pri tome se u njemu, dabome, tu i tamo sadrži i bol položena u Njegoševom pesničkom delu. To bi smernosti svake istinske književnosti moralo biti dovoljno. S druge strane, ko će mi nagradu uručiti, to i nije od preteranog značaja za istinsku prirodu Njegoševog imena, koje neuprljano svetli, pa svetli u svačijim rukama. „Srodnike“ sam napisao iz samog srca i svaku reč u romanu, u potrazi za fantomima i srodnicima u dalekim gorskim vencima, plaćao više ili manje vidljivom melanholijom. Upravo tu melanholiju kao da dugujem Njegošu i ona je luča našeg srodstva.

Svojevrsni „glavni junaci“ vašeg dela „Srodnici“ su mape, preci, traganje... Šta su nama danas putokazi? Umemo li da ih prepoznamo? Sledimo li ih?

Valjda ne bi bilo suviše pogrešno ako bi na tim putokazima pisalo: dobrota, ljubav, moral, odgovornost. Može biti i da je te putokaze neko ispremeštao i izokrenuo. Da ih prepoznamo još smo u stanju, ali pometeni grešimo u pogledu smera koji bi trebalo da sledimo da bismo dospeli do njih. Valja da zastanemo i zagledamo se u sebe i otkrijemo ima li u nama uopšte materijala za pravednike ili barem oštrog vida da u svetskoj masi izdvojimo pravednike i služimo se njihovim delima kao putokazima.

Vaša najnovija knjiga nosi začudan naziv „Pilot tramvaja“; otkud, kako, zašto...?

Baš me raduje da ste začuđeni tim naslovom. Jedan od mojih prijateljskih čitalaca iz Sarajeva napisao mi je „da pilotirati tramvajem iznad naših zamagljenih brda i mračnih planina nije lako“. U pravu je, iako se pilotiranje u mome romanu odigrava unakrst, od Homoljskih planina preko albanskih vrleti i Krfa do Pirineja i od francuskog juga do nemačkog severa i bečkog istoka, ocrtavajući evropske puteve u trenucima u kojima oni nikuda ne vode osim u bezdan. Ali objašnjenje zašto je marsejski tramvajdžija, izbeglica iz jedne od zabiti u Srbiji, pilot tramvaja naći ćete u romanu, i to neće biti jedina odgonetka kojom će čitalac biti počašćen. Siguran sam, međutim, da će ga u romanu opsedati čudesnije tajne većma nego njihove odgonetke.

Na stranicama „Pilota tramvaja“, čitaoce, između ostalog, čekaju zločini, granice između ljudi, predela, ljubavi i mržnje... ali i prijateljeva poslednja volja. Skica za portret vremena u kom živimo ili žudnje za životom?

Da, sve je to što sam sabrao u romanu šum provale neba koja traje od početka prošlog veka. To je naše vreme. I naš portret u njemu, a iz kojeg vetre poslednje prijateljske crte, duh prihvatanja drugih, povremeno različitih od nas, prihvatanja da je i u drugima ista žudnja za životom kao i u nama.

Negde blizu sredine jedan od junaka kaže „iz veka u vek stvari postaju sve neobičnije“, a nešto kasnije: „ne zaboravi da se smeješ“. Šta danas zapravo znači reč – neobično? U izvesnom smislu ne upućuje li i na stil, jer reklo bi se da živimo u vremenu u kome ne samo da nema stila nego se u javnom diskursu smatra manom, grehom?

Roman sa smehom počinje već od samog naslova. I dok sam pisao, povremeno sam se smejao. Poželeo sam smeh i čitaocu. Apsurdi situacije u kojima se često zatičemo naprosto su neodoljivi. Svejedno što situacije mogu biti smrtonosne. Kad smo lišeni sredstva za odbranu, ostaje nam smeh. On može da u velikom stepenu obesnaži zlo. Da su stvari sve neobičnije kaže jedan od mojih romanesknih likova, čija sudbina je nesumnjivo reprezentativna za celo dvadeseto stoleće, jer sam ga „skrojio“ prema istorijskom Valteru Benjaminu, nesrećnom večitom izgnaniku, apatridu, koga na svakom koraku osuđuju na smrt. Stvari sve više, prema njemu, odstupaju od svakidašnjeg očekivanja. Njihov smisao se izobličava. Da, mogli bismo reći da iz decenije u deceniju prisustvujemo sve istaknutijoj pojavi groteske. A to je onda stil koji doživljavamo kao uvredu na svoj račun. Mrzimo to oneobičavanje, umesto da se smejemo pred njime, jer uvećava radost života. Štaviše, proganjamo ili barem ućutkujemo one koji nam ga dočaravaju. U tom dočaravanju je krunski razlog prisustva pesnika u svetu.

Pri kraju piše „Slučaj jeste božanska stvar“. Da li jeste? U kom smislu?

U romanu je na tom mestu reč o mladiću koji otkriva istinsku ljubav. Slučajnost koja mu omogućava začetak te ljubavi jeste božanska. Moramo mu oprostiti to uverenje, jer kao zaljubljenom oseća kao da mu je Bog namignuo. Komplikacije sveta su ponekad beskonačne. Kome da ih pripišemo ako ne Vrhovnoj Komplikaciji, a koja sve zaplete rešava? Slučajnost je zacelo sjajan izgovor da se ne upuštamo u odgonetanje tajni života. Ali pisci ne priznaju igru slučajnosti, iako je koriste da bi sakrili svoje prisustvo u onome što pišu.

A kako vidite društvenu, političku realnost u kojoj živimo?

Eto obaveznog pitanja bez kojeg u Srbiji ne može da prođe nijedan ozbiljniji intervju! Priznajem da mi to ponekad ide na živce. Ne volim ni obavezna pitanja, a ni obavezne odgovore. Obuzet sam poetikom života, stvaranjem koje je čovekov vrhunski zadatak na ovoj zemlji, a treba da govorim o politici koja je sto kopalja iza onog čime se istinski bavim. Ukratko, ta realnost za koju pitate prilično nam je sumanuta. Tragikomedija, puna „buke i besa“, s lažima na sve strane i onemogućavanjem otkrivanja istine, s krađama, pljačkama, zločinima, bez poštovanja prošlosti, bez poštovanja budućnosti, korupcijom bez premca, neobjašnjivim bogaćenjima, rasturanjem mladosti, sejanjem straha, zagađenjem okoline možda najvećim na svetu, iseljavanjima, tragikomedija nakrcana mahnitim i praznoglavim figurama, uz malobrojne izuzetke, kako u vlasti tako u opoziciji. Uz to, u tome je i komedije sve manje. Ne tražite od mene da taj komad rasplićem. Ne bi u tome uspeo ni Aristotel. Ukratko, zatrovani haos, bez ljudskog dijaloga. Jesam pesimista, iako uvek čeznem da ne budem u pravu, što mahom ostaje samo moja pusta želja.

U našem razgovoru 2011. godine govorili ste o tome da svet gubi smisao, a da kad nema smisla, odjednom sve postaje dozvoljeno i pretvara se u neku vrstu beznađa. A danas?

Danas? Kao i juče, kao i 2011, takoreći kao i u vreme kad smo bombardovani, Tanja, a mi na ovom istom mestu vodili razgovor u kojem smo prvi put spomenuli taj smrtonosni fenomen gubitka smisla, izazvan sve izrazitijom čovekovom nesposobnošću da stvara i preporađa smisao, i bivajući sve zaslepljeniji i zaglupljeniji, pa i očajniji.

Sa kojim osećanjem gledate na Sajam knjiga?

Gledam na njega kao na praznik. Istina je da dok je knjiga nije sve izgubljeno. U nevoljama, čitanje nas teši poput molitve. Knjige pothranjuju našu maštu, a ona je neophodna za nove ideje, što znači za čovekov kreativan opstanak. Mada Sajam nije više kao nekad, jer se nekako izopačava, gubeći vrednosne orijentire, ja ga i dalje praznujem.

Razgovarala: Tatjana Nježić
Izvor: Blic


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
radno vreme delfi knjižara za vreme praznika 11 novembra 2024  laguna knjige Radno vreme Delfi knjižara za vreme praznika 11. novembra 2024.
08.11.2024.
Tokom državnog praznika – Dan primirja u Prvom svetskom ratu – Delfi knjižare rade po neizmenjenom radnom vremenu. Kada je reč o onlajn porudžbinama – kurirska služba u ponedeljak 11. novembra neće...
više
dragan velikić navika guši svaku pobunu laguna knjige Dragan Velikić: Navika guši svaku pobunu
08.11.2024.
„Pisac obično od fikcije stvara stvarnost. U ovom slučaju pisac od stvarnosti stvara fikciju“, rekao je na promociji nove knjige dvostrukog dobitnika Ninove nagrade Dragana Velikića istoričar ume...
više
ana atanasković trudim se da pamtim ono što je plemenito laguna knjige Ana Atanasković: Trudim se da pamtim ono što je plemenito
08.11.2024.
Ana Atanasković, spisateljica iza koje stoje romani koji se čitaju u dahu, ponosna Kruševljanka koja je zaljubljena u Beograd i u istoriju svog naroda, otkriva tajne svog najnovijeg romana „Zmajeva že...
više
uzbudljiv psihološki triler sve što nikad nismo izgovorili sloun harlou u prodaji od 12 novembra laguna knjige Uzbudljiv psihološki triler: „Sve što nikad nismo izgovorili“ Sloun Harlou u prodaji od 12. novembra
08.11.2024.
Triler koji će vas držati u neizvesnosti sve do poslednje stranice, „Sve što nikad nismo izgovorili“ Sloun Harlou, mračna je ljubavna priča s mnoštvom obrta i napetosti. Iako su prošli meseci ...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.