Knjige
Junasa Junasona su jednostavno drugačije od ostalih. To se može zaključiti i iz naslova njegovog prvog romana „
Stogodišnjak koji je iskočio kroz prozor i nestao“, knjige koja je prodata u milionima primeraka širom sveta.
To možete da zaključite i iz prvih redova najnovijeg komičnog romana ovog švedskog autora – „
Slatka osveta d.o.o.“ – koji počinje ovako: „Bio jednom jedan umereno uspešan umetnik iz Austrougarske. Ime mu je bilo Adolf, a u svetu će postati poznat po nečemu drugom“.
Radnja knjige se zatim naglo prebacuje u kenijsku savanu i na ulice Stokholma, dok Junason gradi apsurdni, ali čvrsto konstruisani zaplet koji uključuje Viktora, švedskog nacionalistu i rasistu; Dženi, ženu kojom se oženio samo da bi joj na prevaru oduzeo očevu prodavnicu umetničkih dela; Kevina, sina za kojeg nikada nije ni znao da ga ima (a koji nije čistokrvni belac); Olea Mbatijana Mlađeg, elitnog Masai ratnika i lekara; Huga, poznatog marketinškog rukovodioca koji je svoj pravi poziv pronašao u pomaganju ljudima koji žele da se osvete; i stvarnu nemačku ekspresionističku slikarku Irmu Štern.
Nakon krajnje neverovatnih peripetija Dženi, Kevin, Ole i Hugo se sreću i formiraju veoma čudan tim heroja – pri čemu pomalo podsećaju na Leju, Luka, Jodu i Hana Soloa – da bi srušili rasističko i mizogino zlo carstvo koje leži u srcu Viktorovih najmračnijih snova.
Uprkos analogiji sa „Ratovima zvezda“, u knjizi nećete osetiti snažan uticaj Sile, već uticaj
Kurta Vonegata. Junason se bavi ozbiljnim temama kao što su sloboda govora i cenzura umetnosti, dok daje zajedljive komentare na sve od duboko ukorenjenog rasizma Britanske imperije preko američkog stava prema oružju, pa do problema sa parkingom u Stokholmu. Ljudi u ovoj knjizi, počevši od Viktora pa sve do poglavice sela u kome živi Ole Mbatijan, strašno su okrutni, opasno primitivni i ležerno sebični. Međutim, Junason je vešto zadržao smisao za humor i prevashodnu veru u čovečanstvo.
Junason je prvo radio kao novinar u Švedskoj, nakon toga osnovao medijsku kompaniju, da bi zatim, pošto je sagoreo od posla, odlučio da se okuša u pisanju fikcije. Nedavno se javio iz Švedske putem video-poziva da bi sa nama razovarao o umetnosti, smehu i humanosti.
Kada Viktor pokuša da ubije Kevina tako što ga ostavlja u divljini Kenije, gde će verovatno brzo biti pojeden, vi ste napisali: „Svako ko je ikada sedeo sam usred noći na akaciji u afričkoj savani zna da je lako izgubiti hrabrost.“ Da li ste to isprobali zarad istraživanja?
Ne, ali sam se nedavno vratio iz kenijske savane. Bio sam tamo mnogo puta i upoznat sam sa Masai kulturom. Imam nekoliko prijatelja koji su Masai ratnici. Jedan od njih, Ajzak, posetio me je u Stokholmu. Posetio je i Njujork, London i Stokholm, a kada je pošao natrag u savanu, među divlje životinje, rekao je: „Jedva čekam da se vratim tamo gde je bezbedno“.
Kako je došlo do toga da Irma Štern odigra tako važnu ulogu u Vašoj knjizi?
Njen puni potencijal dolazi do izražaja tek kasnije u priči, ali se sve tako sjajno uklopilo da je moj nemački izdavač objavio knjigu o njoj u isto vreme kada je izašao i moj roman „Slatka osveta d. o. o.“.
Kada sam počeo da pišem ovaj roman, pozvao sam stručnjaka za umetnost, koji inače radi u poznatoj aukcijskoj firmi u Stokholmu, da porazgovaram o tome kako nastaju falsifikati umetničkih dela zarad priče.
Ručali smo i razgovarali o tome koji umetnik bi najbolje odgovarao mojoj priči. Pretresali smo celu istoriju umetnosti, ali nismo mogli da nađemo pravog. Nedugo nakon toga otišao sam u Kejptaun u Južnoj Africi, gde žive moj najbolji prijatelj i moje kumče. To mi je poput drugog doma. Odveo me je u muzej Irme Štern koji se tamo nalazi i bilo je potpuno očigledno da je ona savršen izbor za moju knjigu. Želeo sam da pišem o umetnosti i cenzuri. Ona je bila u Nemačkoj tridesetih godina prošlog veka, ali je takođe živela i slikala u Africi i iskusila humanost tamošnjih ljudi.
U knjizi ima mnoštvo sjajnih, smešnih krilatica, ali i na ostalim mestima Vaša duhovitost ima izuzetnu oštrinu, na primer kada dočaravate kako su Britanci gledali na ljude u zemljama koje su kolonizovali: „Živote su izgubile dve stotine britanskih vojnika i doseljenika. Nešto manje primetno, izginulo je i dvadeset hiljada domaćih stanovnika.“
To je prefinjeniji način da se u jednoj rečenici kaže šta je Velika Britanija uradila a da previše ne zvuči kao popovanje. Uvek sam zadovoljan time kada neko primeti ozbiljnu poruku u kratkoj rečenici.
Sve Vaše knjige se bave ozbiljnim temama na duhovit način. Negde ste spomenuli da Vaša druga knjiga govori o „dva najgluplja izuma čovečanstva, aparthejdu i oružju za masovno uništenje“. Da li mislite da Vaše knjige mogu da utiču na ljude?
Moja prva knjiga govorila je o manama 20. veka, jer sam želeo da podsetim ljude kako ih ne bismo ponavljali. Ta knjiga je prodata u 11 miliona primeraka. Ali svet nije postao bolji.
Tako to biva. Uprkos užasnim oblicima ljudskog ponašanja koje prikazujete, Vaše knjige su naposletku ne samo smešne već i optimistične. Da li ste zaista osoba puna nade ili pišete na ovaj način da biste „preživeli“?
Kada je moj otac rekao: „Svet je sranje, jer zbog njega često plačeš“, rekao sam sebi: „Suze ne pomažu. Ne pomaže ni smeh, ali je barem život zabavniji.“
Ja sam optimista. Smatram da nemamo izbora. Moramo da verujemo da uvek postoji nada.
Želim da je čitaoci osete, ali takođe preporučujem da jednom ili dvaput u životu „iskoče kroz svoje prozore“. To nije lako izvesti kada se borite sa svakodnevicom. Zašto onda ne biste iskočili kroz prozor tako što ćete, umesto toga, pročitati roman? Kada bi mi neko rekao da moja knjiga ima isto dejstvo kao 11 sati terapije, bio bih uistinu ponosan.
Autor: Stjuart Miler
Izvor: dailynews.com
Prevod: Kristijan Vekonj