Kada ćemo početi da cenimo antiheroine?

Ako nas je istorija ičemu naučila, onda je to da su muškarci uvek i u svakom pogledu dominantan pol. Jasno vam je, pretpostavljam, da je ovde reč o staromodnom, uglavnom prevaziđenom načinu gledanja na stvarnost, ali i jednom od razloga zbog kojih je svet u 21. veku još uvek prepun mržnje i neprijateljstava.

Percepcija da muškarci i žene ne mogu da žive u ekvilibrijumu jednakosti je, u najmanju ruku, detinjasta. Poreklo joj treba tražiti u patrijarhalnim ideologijama osmišljenim sa ciljem da se obezbedi večni opstanak „staklene tavanice“ iznad glava pripadnica ženskog pola, ali i mnogih drugih grupa. Tu nema ničeg iznenađujućeg, niti se radi o nekakvoj novini, iako društvo poslednjih decenija pravi krupne korake u smeru ostvarivanja različitih vidova jednakosti. Postavlja se ipak pitanje zbog čega su u umetnosti, verovatno najliberalnijoj i najprogresivnijoj od svih ljudskih delatnosti, žene još uvek izložene diskriminaciji. I zbog čega je naročito potcenjen ženski arhetip antiheroine?

Antiheroina

Problem o kome govorim, naravno, nije ni blizu vrha liste prioriteta kada je reč o diskriminaciji žena u umetnosti. Našoj kulturi su preko potrebni ženski likovi koji ne bi bili tek puka dekoracija ili trofej koji će glavni junak na kraju priče poljubiti; neophodne su joj pripadnice različitih kulturnih, etničkih, verskih, seksualnih i drugih zajednica. Pa ipak, nedovoljno pridavanje pažnje antagonistkinjama nije problem koji se lako može zanemariti. A budući da je svima dobro poznato licemerje filmske industrije (pre svega Holivuda), ne bi bilo naodmet staviti pod lupu tretman ovog arhetipa u književnom kanonu.

Književnost od samog svog nastanka obiluje negativkama, ali podrobnijom analizom ovog fenomena uočavamo da se njima najčešće poverava uloga svojevrsnog alata ili pomagala kojim se stvaralac služi kako bi pripovedanje pogurao u željenom pravcu, dok će antiheroj ili negativac gotovo uvek igrati ključnu ulogu u priči. Verovatno najbolji primer ovoga nalazimo u Šekspirovom „Magbetu“, komadu nazvanom po svom antiheroju – čoveku koji je u početnim scenama predstavljen kao oličenje vojničke časti. Ovde imamo posla sa nekim ko poseduje potencijal da se proslavi isključivo zahvaljujući svojim sposobnostima, ali pada u provaliju pohlepe i paranoične taštine. Ali ko ga to sa ivice junačkog ponosa gura u daleko uzbudljiviji ponor tiranije? Žene, naravno. Priča je stara koliko i ovaj svet: nije li Eva, mašući jabukom ispred Adamovog nosa, dovela do pada celog čovečanstva? A kakvu korist žene imaju od ove priče? Nikakvu.

Ledi Magbet

Veštice su te koje usađuju ideju u Magbetov um, ali nema nikakve sumnje da je najvažniji i najzanimljiviji lik u čuvenoj drami zapravo njegova supruga, osoba koja ga navodi da počini kraljeubistvo. Postupci ledi Magbet i veštica su pokretači tragedije i stoga je njihov značaj neosporan. Bez ambicije ledi Magbet, mi bismo satima posmatrali Magbeta kako se duri po dvorcu, nezadovoljan svojim statusom, ali nedovoljno odlučan da bilo šta učini. Ako je neko zaslužan za slavu ovog komada, onda je to ledi Magbet, ali njoj, nažalost, niko ne ukazuje zasluženo poštovanje: zanemarena je i osuđena na sudbinu koja je sušta suprotnost njene prirode.

Morgana le Fej

Slično važi i za Morganu le Fej iz predanja o kralju Arturu. Legenda Morganu predstavlja kao fatalnu zavodnicu, zlu protivnicu kralja i njegove voljene Ginevre. I dok se kraljica Ginevra, uprkos aferi sa Lanselotom, smatra oličenjem ženske vrline, Morgana je opaka veštica sa sociopatskim sklonostima. U pitanju je klasični primer dihotomije „kurva/svetica“ po kojoj žena može biti ili pripitomljena princeza ili razvratna kučka sa zadnjim namerama. Kao i u slučaju ledi Magbet, potonja opcija je ono što pokreće priču. Trebalo bi ipak imati na umu da ni Morgana ni ledi Magbet nisu apsolutno oličenje zla: u vreme kada većina nas uživa u sceni smrti Džofrija Barateona iz „Igre prestola“, imamo li prava da fiktivno kraljeubistvo nazovemo obeležjem istinskog negativca? Osim toga, za razliku od većine negativaca, Morgana na kraju „Le Morte dʼArthur“ Tomasa Malorija dobija priliku da izrazi kajanje – u trenutku kada na rukama drži ranjenog Artura i naziva ga „dragim bratom“. Ona, dakle, nije negativka već antiheroina poput Kirke ili Medeje. Pa ipak, ni njoj se ne posvećuje dovoljno pažnje, iako ju je svojom ulogom u legendi o Arturu svakako zaslužila.

Bilo bi nepravedno ne primetiti da ovo pravilo, kao i svako drugo, ima svoje izuzetke. Postoje čak i romani koji su poneli ime svoje antiheroine. „Rebeka“ (1939) Dafne di Morije, jedan od najupečatljivijih primera ženskog gotskog romana, upoznaje nas sa likom žene čije zlokobno prisustvo prožima celo književno delo, iako se ona lično u njemu ni na trenutak ne pojavljuje. Iako bismo mogli kritikovati odluku autorke da prikaže nadmetanje između dveju žena (ili, preciznije, ženu koju ugrožava uspomena na drugu ženu), takvo površno tumačenje bi nas sprečilo da uočimo bezbroj elemenata koji svedoče o jedinstvenoj snazi ženskih likova. Di Morije ne samo da je izgradila priču oko uspomene na antiheroinu koja ostavlja takav utisak da nema potrebe za njenim fizičkim prisustvom već nam poklanja i heroinu koja, uprkos „sukobu“, od svoje protivnice uči mnogo toga o nezavisnosti i samopoštovanju.

Iako, dakle, postoji pregršt dokaza da antiheroine u književnosti mogu biti mnogo više od običnih „kučki“, iskustvo nam govori da su one uglavnom skrajnute; njihovi likovi su svedeni na površnu skicu i u najvećem broju slučajeva doživljavaju neslavan kraj. Došlo je vreme da postavimo pitanje zbog čega im film i književnost retko daju priliku da zasijaju kada u savremenom društvu postoji tako velika potražnja za samostalnim i kompleksnim ženskim likovima. I zašto nam, na sam pomen reči „antiheroina“, na pamet ne pada nijedan lik iz savremene književnosti?

Autor: Zoi Litl
Izvor: kettlemag.co.uk
Prevod: Jelena Tanasković
Foto: Kenny Meadows / Folger Shakespeare Library Digital Image Collection / CC BY-SA 4.0