Kada prestanem da verujem u fikciju

Poput sveštenika kasnog viktorijanskog perioda koji se u mraku znoji mučen sumnjama i ja imam trenutke kada moja vera u fikciju gubi snagu i suočava se s ambisom neverice. Počinjem da se pitam: „Da li sam ja zaista vernik?“ A zatim: „Da li sam ikada bio?“ Prvo što odbacujem su nakaradna dela eksperimentalne fikcije. Pa dobro... Sledeće, bezgrešna začeća magijskog realizma. Nikada nisam bio veliki vernik po tom pitanju. Taj trenutak u kom ledeni skepticizam počne da se pomalja i prekriva realizam – to je trenutak u kom znam da počinje duga i teška noć. Svaki smisao tog poduhvata se gubi. Romani? Ne znam na koji način da potisnem svoju nevericu. Šta je zamišljeni Henri rekao ili uradio nepostojećoj Su, i Henrijevo nesrećno detinjstvo, njegov rat, njegov razvod, njegova ekstaza i borba sa istinom, i kako je on ogledalo vremena u kom živi – ne verujem ni u jednu reč: nemam u sebi sposobnost da se pretvaram da verujem da vremenske prilike imaju uticaj na Henrijevo raspoloženje, nemam to u sebi.


 
Kada vas vera u fikciju napusti sa njom mora da ode i sve ostalo. Crkva Svete Knjige, ozvučena propovedaonica, pastva puna poštovanja, katehizam onih koji postavljaju pitanja, ispovesti maskirane pitanjima i blagoslov ili kletva kritičara. Priznajem, i sam sam bio među onima koji su pevali tu istu pesmu o čoveku pripovedaču, da ljudi „ne mogu da žive“ bez priča. Sveštenici uvek sugerišu da ne možete da živite bez njih. (O da, i te kako možemo.) Srce mi stane kada u knjižari odlutam u deo sa fikcijom i vidim nepregledne gomile tek objavljenih naslova, sa primamljivim sloganima ispisanim iznad prikladne slike na koricama („On je bio zaljubljen u nju, ali ona nije želela da čuje...“), na omotima knjiga sižei sugestivno formulisani u sadašnjem vremenu: Henri odustaje od svog braka i upušta se u niz divljih...
 
To je trenutak kada pomislim da ću otići u grob i neću pročitati „Anu Karenjinu“ po peti put, ili „Madam Bovari“ četvrti put. Inače imam 64 godine. Ako budem imao sreće preda mnom je još dobrih dvadesetak godina čitanja. Naučite me nešto o svetu! Dajte mi mišljenja kosmologa o nastanku vremena, analize Holokausta, šta je sa filozofom koji se oženio neuronaučnicom, gde je matematičar koji ume da opiše lepotu brojeva čak i potpunom duduku, dajte naučnika koji se bavi usponima i padovima carstava, junacima Engleskog građanskog rata. Ako izuzmem poneko retko uživanje, šta ću dobiti ili saznati posle još jednog romana o Henriju osim da se možda pokajao ili trijumfovao? Da li bi romanopisci bili ljubazni da mi kažu kako je počela Industrijska revolucija ili kako se Higzov bozon odnosi prema masi elementarnih čestica, ili kako je došlo do razvoja morala ili šta je Antonio Salijeri mislio o mladom Francu Šubertu kada je pevao u njegovom horu? Da me toliko zanimaju Henrijeve muke pročitao bih „Pesmu sna“ Džona Berimena za manje od četiri minuta. I pošto sam uštedeo 15 sati, mogu da se bacim na neki pravni slučaj (stvarni događaji!), koji pruža jednako dobar uvid u čudnovatost i divljaštvo ljudskog srca.
 

 
To razočarenje ispunjava i uvećava razmak između završetka jednog romana i započinjanja sledećeg. Nije reč o nekakvoj blokadi, već o krajnjoj nezainteresovanosti. Sreća je negde drugde. Mogu da prođu meseci, i onda se dogodi promena, stvari legnu na svoje mesto. Neki detalj, neka fraza ili rečenica mogu da iniciraju vraćanje stadu. To ne mora da bude nešto genijalno. Dovoljno je da izazove buđenje mašte.
 
Moj nedavni povratak veri počeo je kada sam ponovo pročitao dve kratke priče. (Ima nečeg naročito ubedljivog u tome što su kratke.) Jedna od njih je priča „Znaci i znamenja“ Vladimira Nabokova, koja je izazvala velike polemike i pohvale. Slomljen stariji par odlazi u posetu svom mentalno poremećenom sinu u psihijatrijskoj instituciji povodom njegovog rođendana. Majka nije našminkana. Umesto toga, „otkrila je svoje golo belo lice nemilosrdnom svetlu prolećnog dana“. Savršen, ritmički predstavljen kontrast – nenametljiv paradoks proleća koje obično donosi nadu – u ovoj priči donosi samo kriticizam lične prirode.
 
Druga priča je „Twin Beds in Rome“ Džona Apdajka. Bračni par Mejpl je odlučio da se razvede, ali u seksualnom smislu ne mogu da odole jedno drugom. Iz navike, odlaze na odmor u Italiju. Kada dospeju tamo, Ričard shvata da su njegove cipele, inače savršeno udobne, izvor nesnosne torture i da jedva može da hoda. On i Džoan nailaze na prodavnicu obuće u Rimu u kojoj kupuje par crnih mokasina od aligatorske kože. „Bile su previše uske, elegantnog oblika, ali bile su mrtve – nisu bile mnogo upadljive i besne kao ostale.“ Dopala mi se reč „mrtve“. Ova usputna primedba sigeriše da je aligator mrtav. Neko živo stvorenje mora biti uzrok mučenja u američkim cipelama. Naglašena je lepota svakodnevice, kako je sam Apdajk voleo da se izrazi – skromnim, komičnim formulacijama.   
 
Kao što je napisao jedan bivši student sa Kornela za književni časopis „TriQuarterly“, Nabokov je imao običaj da svojim hrapavim glasom kotrljajući slovo r izjavi: „Negujte detalje, božanstvene detalje!“ Ja sam srećan što sam prihvatio ovaj savet. Sve ovo što sam do sada izneo ima samo jednu svrhu, a to je da označi početak kraja moje ravnodušnosti. To su samo pomagala, ne velika otkrića. Ono što im je zajedničko je izdašna veština fikcije da prenese mikroskopski filigranski rad svesti, najsitnije otiske subjektivnosti. Obe priče su napisane u trećem licu, ali nepogrešivo prenose iskustvo iz prvog lica – nemilosrdna prolećna svetlost, cipele koje više nisu žive i ne ujedaju. Udubljivanjem u ove redove, ne poistovećujete se samo sa piscem, već i sa svima kojima se ovo dopada. U tom činu prepoznavanja, čvrste granice sopstva počinju da popuštaju. To se ne događa kada čitate o tome šta radi Higzov bozon.
 

 
Sećam se sebe kada sam kao dete uživao u detaljima nekog romana. Sećanje na taj trenutak, takođe je jedan način da povratim veru u fikciju. To iskustvo je bilo hipnotišuće sa dalekosežnim posledicama, jer mi je pokazalo kako svet činjenica i fikcija mogu da se mođusobno dopunjuju. Imao sam 13 godina, sam u školskoj biblioteci, očaran romanom „The Go-Between“ L. P. Hartlija. Glavni junak, Leo, dečak skromnog porekla, provodi leto 1900. godine sa prijateljem iz škole čija porodica poseduje velelepnu vikendicu na selu. Središte radnje, naravno, predstavlja uloga Lea kao kurira u zabranjenoj ljubavnoj priči. Ali ono što me je oborilo s nogu je opis vrelih julskih dana, i fascinacija mladog dečaka termometrom u stakleniku i neizvesnost da li će temperatura dostići 40 stepeni. To je nedelja kada u kuću stiže novi broj satiričnog časopisa „Punch“, a unutar njega crtež prikazuje „Gospodina Panča pod suncobranom, kako briše čelo, dok njegov pas Tobi, sa izbačenim jezikom, skapava iza njega.“
 
Sećam se da sam odložio knjigu i u zanosu inspiracije, otišao do dela biblioteke u kom se čuvaju stari povezani primerci časopisa „Punch“, pronašao tom iz 1900. i okrenuo na jul. I oni su bili tu, pas koji crkava od vrućine, suncobran i gospodin Panč koji maramicom briše čelo! To je bila istina. Bio sam očaran, ushićen snagom nečega što je istovremeno izmišljeno i stvarno. I na trenutak, osetio sam neku nepoznatu tugu, nostalgiju za svetom čiji deo nisam bio. U tom momentu, ja sam bio Leo, video sam ono što je i on video, a onda sam se vratio u 1962. u internat koji sam pohađao, u kom nije bilo ljubavnika kojima bih prenosio poruke, nije bilo vrelog talasa, jedino što je postojalo bio je taj požuteli časopis.
 
U to vreme nisam o tome razmišljao na taj način, ali vremenom sam uvideo koliko realizam može dobiti na snazi ako se potkrepi stvarnošću. Dvadeset godina kasnije, i sam sam pokušao nešto slično. Stvari koje se nikad nisu dogodile, mogu da se upletu sa stvarima koje su se dogodile, zamišljeno biće može da se drži za ruku sa osobom od krvi i mesa. On može da živi u mojoj kući, kao što je bio slučaj sa jednim mojim junakom, ili bi mogao da pročita sve što sam ja pročitao i da vodi ljubav sa mojom ženom. Ateista može da ide rame uz rame sa vernikom, enciklopedija sa pesmom. Sve ono što sam pokupio i upio u dugim mesecima bez vere – nauka, matematika, istorija, pravo i sve ostalo – sve to mogu da ponesem sa sobom i iskoristim kada se ponovo vratim jedinoj pravoj veri.
 
Autor: Ijan Makjuan
Izvor: newrepublic.com  
Prevod: Maja Horvat