Kako da budete pisac

Pre nekoliko meseci, „Gardijan“ je objavio savete više i manje poznatih pisaca o pisanju. Neki od njih su bili kvalitetni, praktični i dobri. (Zejdi Smit: „Radite na računaru diskonektovanom sa interneta.“) Dok su drugi bili besmislene poetične gluposti. (Endru Moušn: „Mislite osećanjima kao što mislite mozgom.“) ...A neki saveti su bili prosto pogrešni. (Elmor Leonard: „Nikada ne koristite reč ’iznenada’.“) Stvarno? Ne smem više da koristim „iznenada“? Glupost. Mislim da ću iznenada da prekršim ovo pravilo. Veoma iznenada.



U svakom slučaju, svi ovi saveti poznatih pisaca naterali su me na razmišljanje. I pomislio sam: „Hej, ja sam pisac.“ I onda: „Da li imam neki članak da napišem danas?“ I onda: „Ne. Nemam. Definitivno nemam. Nemam o čemu da pišem.“

Sve je to dovelo do ovog članka, u kom vam nudim savete kako da postanete bolji pisac iako to niko nije tražio od mene. I zato, molim vas, uživajte.

Kako biti pisac

Ne slušajte savete pisaca. Shvatam da će ovo obesmisliti celu kolumnu, ali ja sam se sa tim pomirio. Pisci vole da pričaju o pisanju jer je lakše pričati nego pisati. (Romane, predstave, pesme ili nešto slično.) Nemojte da slušate pisce. Da li ste uopšte sigurni da vam oni žele najbolje? Većina pisaca koje poznajem su sitničavi, nesigurni i, pre svega, zaljubljeni u sebe. I oni ne vole konkurenciju. Zato, svaki savet koji dobijete uzmite sa dozom rezerve.

Opustite se. Većina ljudi je hiljadu puta interesantnija kada priča nego kada piše. Zašto je to tako? Zato što ljudi paniče kad krenu da pišu. Prisećaju se perioda iz osnovne škole, običnih olovaka i svezaka na linije. I onda se uspaniče i postaju napeti. Nemojte da se uspaničite. Opustite se. Ozbiljno.

Samo se opustite. Ozbiljno. Opustite se. Kada ste najsmešniji i najinteresantniji? Kada visite sa prijateljima, kada popijete koje pivo i pričate smešnu priču. Uradite to kada pišete. Budite normalni. Ponašajte se kao da pričate priču prijateljima. Pišite onako kako pričate. Delovaće mnogo interesantnije, obećavam.



Moraćete stalno da pišete. Pisao sam po šest sati dnevno, svakog dana, petnaest godina pre nego što sam dao otkaz na dosadnom poslu i postao pravi plaćeni pisac.

To me je podsetilo na jednu smešnu priču. U svojoj veličanstvenoj biografiji, animator Čak Džons, priča o svom prvom danu u umetničkoj školi. Tog dana je „zli“ profesor rekao odeljenju: „Svi imate 200.000 loših crteža u sebi. Što ih se pre otarasite, biće bolje za sve.“ Svi su bili zapanjeni! Odeljenje je bilo prestrašeno. Čak je i Čak Džons, genije i čovek koji je kreirao Duška Dugouška, na trenutak bio prestrašen. Sve dok mu nije sinulo: „Čekaj. Ja sam već nacrtao preko 300.000 crteža.“

Isto to se desilo i meni prvog dana škole. Naš profesor je rekao: „Ako želite da budete pisac, moraćete da pišete šest sati dnevno. Bez izuzetka.“ Bio sam užasnut, dok se nisam setio da sam to već radio.

Moraćete stalno da pišete kako biste bili bolji. Niko ne može da vas natera. Moraćete sami sebe da prisilite.

Bićete siromašni dosta dugo. To su mi rekli ljudi kada sam počinjao i nisam im verovao – jer sam bio idiot. Pretpostavio sam da ću da budem poznat do 21. godine i mrtav do 23. zbog vožnje u pijanom stanju. Pogrešio sam.

To što ću da budem siromašan pisac delovalo mi je nekako romantično kada sam imao, recimo 18 godina. I jeste romantično – neko vreme. Kada imate 30 godina i ne možete da kupite sok kada je napolju vruće i ne možete da imate devojku jer će to značiti da morate da platite odlazak u restoran ili nešto slično, onda je već manje romantično. Tako da vam je to to. Ako ne možete da podnesete da budete stvarno, stvarno siromašni, bolje prestanite odmah.



Moraćete da razumete da ste očajni i odlični u isto vreme. ...Pesnik Kits je to nazivao „negativna sposobnost“ – odnosno, sposobnost da imate dve suprostavljene ideje u glavi u isto vreme.

Slušajte, prvo što napišete biće očajno. Za to postoji jednostavan razlog. Da je pisanje lako, svako bi se time bavio. Sedenje u kući po ceo dan u pidžami i zapisivanje dubokoumnih misli je mnogo zabavniji posao od, recimo, đubretara ili perača sudova. (Bio sam i jedno i drugo.) Biti pisac je teško jer je zabavno.

Moraćete da se pomirite sa tim da su vam tekstovi očajni. U suprotnom, nikada nećete napredovati. Ali takođe morate da verujete da su vaši tekstovi neverovatni. Ako tako mislite od prvog dana, onda nikada nećete napredovati i nikada vas neće objaviti. Ali ako uvek mislite da ste očajni, onda ćete se obeshrabriti i nećete pisati po pet šest sati dnevno kao što biste trebali.

I to vam je ta dihotomija. Teška je, ali sam siguran da ćete moći da se iščupate.

Trebaće vam pomoć. Biće vam potrebna, jer je teško razlučiti da li je nešto što ste napisali dobro ili loše. Tako da će vam trebati grupa saradnika.

Možda ćete morati da idete na časove kreativnog pisanja, ili možda postoji grupa pisaca koja se okuplja u lokalnoj knjižari. Možete da pokažete vaša dela prijateljima, ali su velike šanse da će vas samo lagati i reći vam da je sve što pišete stvarno dobro. To vam govore zbog: (a) Nije ih briga toliko za pisanje, (b) Ne žele da vas povrede.

Tako da morate da se okružite piscima koji vam pružaju podršku, ali su takođe iskreni. Neki će vam uvek govoriti da su vam tekstovi dobri. Oni lažu. Drugi će vam govoriti da je uvek loše. Oni takođe lažu. Samo mali broj retkih ukazaće vam na stvari koje im se dopadaju, prozvati vas zbog nekih gluposti i nežno ali snažno predložiti načine da ispravite tu glupost. Čuvajte ove ljude. Naučite da ih prepoznate. Oni su vam jedina nada.



... Jedina nada da postanete pravi pisac. I morate da ih pronađete. Naći ćete ih i družićete se sa njima što je više moguće. Pićete kafu sa njima u 2 ujutru u zabačenim lokalima; postaće vam novi najbolji prijatelji; zvaćete ih svakodnevno telefonom. Morate da budete sa njima što je više moguće.

Jer na kraju, svi radimo u mraku. Slepi smo. Ne vidimo šta radimo. Postojimo u kosmologiji neviđenog. Moramo da se oslanjamo na veru. I na kraju, samo da se nadamo i molimo da neko tamo stvarno želi da sluša stvari koje govorimo.

...Mislim da su to svi saveti koje mogu da vam pružim. Nadam se da su vam pomogli! A ako nisu… Ako nisu, onda, sedim ovde pet minuta i pokušavam da se setim oštroumnog načina da završim ovaj tekst.

Nisam uspeo. To vam je još jedan dokaz da je pisanje stvarno teško i da možda ne biste trebali uopšte da me slušate.

Izvor: thoughtcatalog.com
Prevod: Miloš Vulikić