Kako internet transformiše roman

Pred kraj 2020. godine, koju sam provela u ležećem položaju i kljukala se beskonačnim sadržajima sa interneta, uspela sam da dovršim prelepo napisani debitantski roman: „Open Water“, Kejleba Azuma Nelsona, koji uskoro izlazi iz štampe. A ipak, uprkos očaravajućim opisima, već posle dve stranice ruka mi je refleksno krenula ka napuklom ekranu telefona. Osećala sam stid svaki put kada sam se vratila na roman, a stid je samo rastao dok sam shvatala da, nekako, iako je priča smeštena u sadašnjosti i opisuje romantičan odnos, često na daljinu, između dvoje mladih ljudi koji imaju telefone, nigde nema ni pomena onoga što sam do tada smatrala obeležjem današnjeg čovečanstva: bezumnog krstarenja društvenim mrežama.



Zbog ovoga, knjiga ima neku starinsku notu dok nas podseća na ljubavne priče iz prethodnih epoha, čak i kada snažno govori o urgentnim savremenim problemima. Nelsonov narator pominje telefone u kontekstu poziva i sms poruka, ali likovi nikada nisu ukaljani povezanošću sa Fejsbukom, Tviterom ili Instagramom. Da li je to zato što su previše osetljivi, moralni ili samouvereni da bi koristili takve stvari ili se sveprisutnost ovih platformi danas toliko podrazumeva, u književnosti kao i životu, da ih nema potrebe pominjati?

Posle prvobitno hladnih odnosa, a zatim nezrelog petljanja sa njima, društvene mreže su sada ustalile svoje pojavljivanje u književnosti. Posle uspeha autora koji su bili stranci u književnim krugovima, kao što su Tao Lin sa romanom „Taipei“ (u kojem je internet verovatno najjača od mnogih droga koje protagonisti konzumiraju) i „Kruga“ Dejva Egersa (distopijskog prikaza napada tehnologije na privatnost), oba objavljena 2013. godine, utabana je staza romanima „Ja mrzim internet“ Džareta Kobeka, u kome je šaljivo opisano kako internet zbunjuje književni roman, „Sympathy“, objavljenom 2017. (moj debitantski roman o tome kako nadzor u doba interneta utiče na naš identitet i postupke), „Crudo“ Olivije Leng, objavljenom 2018, i romanu Metjua Sperlinga objavljenom 2020, prikladno nazvanom „Viral“, satiričnom prikazu osnivanja jedne društvene mreže.

Jasno je da digitalna kolonizacija sveta književnosti nije doživela predviđenu propast, već zanimljivu evoluciju. Gladni smo pisaca koji umeju da raščlane našu sadašnjost, bilo u obliku eseja, u delima poput zbirke Đije Tolentino, „Trick Mirror“ (2019.) i „Glitch Feminism: A Manifesto“ autorke Legasi Rasel (2020) ili romana koji nam stižu na police (ili ekrane) u kojima centralno mesto zauzimaju društvene mreže.

Dok su internet i mobilni telefoni u početku predstavljali problem za pisce fikcije – između ostalog, zbog svog potencijala da unište tradicionalne zaplete sa žudnjama i preprekama (slučajni susreti, propuštene veze, potrage), opasnosti od ovih instant zadovoljenja sve više rasplamsavaju sam zaplet i nude romanima prirodan dom, sve dok oni pristaju na malo renoviranja. Kao što je slučaj sa svim renoviranjima u toku, (i možda koristim ovu metaforu zato što je to, izgleda, rastući žanr na Instagramu) izmene nam daju uvid u to kako roman funkcioniše – gde ide koja cev, koji su zidovi noseći – pošto se i strukturni elementi i stilski izbori vide. Dok čita „Little Scratch“ Rebeke Votson, čitalac mora da se izbori sa objavama u londonskom metrou, tekstualnim porukama, prikazima iz Trip Advajzora, delićima nečega što su drugi napisali, mejlovima, delićima razgovora, neizrečenim mislima, zvukovima i čulnim nadražajima rasutim po stranici knjige, bez nekog putokaza.

Bez predodređenog načina da se orijentišete kroz tekst, roman se može uporediti sa beskrajnim otvorenim stranicama na internetu i neskladnim jukstapozicijama digitalnog života, ili bi jednostavno mogao biti život u sadašnjici kao što su pisci poput Vrdžinije Vulf (često pominjana u romanima Loren Ojler i Patriše Lokvud) koristili tok svesti da bi preneli iskustvo života u 20. veku. Ovih dana, a naročito posle 2020, ionako nema mnogo značajnih razlika između digitalnog života i života. Kao što naratorka kod Lokvudove kaže: „Ovo mi baš i ne izgleda kao pravi život, ali šta danas uopše izgleda tako?“

To što su termini kao što su „pravi život“ i „digitalni život“ još uvek suprotstavljeni, uprkos stepenu preklapanja, samo je pokazatelj kontradiktornosti društvenih mreža. Povezanost i izolacija, homogenost i fragmentiranost, izloženost i skrivenost, red i istovremena nekoherentnost vremenske linije... spisak je i poznat i beskonačan. A opet, naše poznavanje društvenih mreža može da spreči potpuno razumevanje istih. Romani, nasuprot tome, dozvoljavaju da iskoračimo izvan uobičajenog iskustva i razmislimo šta znači to što je virtualan život tako brzo osvojio stvarni.

U pogledu forme, društvene mreže oblikuju savremenu fikciju, čak i u romanima koji ih jedva pominju. Dominira trend pripovedanja kroz fragmente. Nekada je njihova svrha konciznost – samo jedan pasus, ili čak jedan red, zbog čega ih je, naravno, lako porediti sa društvenim mrežama, dok drugi mogu biti dužine teksta na blogu. Svaki fragment nema očiglednu vezu sa sledećim, čime se nasumični podaci stavljaju u jukstapoziciju sa novinskim člancima, šaljivim opaskama neznanca u javnom prevozu, a zatim nevezanim emotivnim ispovestima, u formi koja podseća na niz nečijih tvitova. Posao tog prvog lica je da poveže ove fragmente, ali takođe uzima u obzir smanjenu pažnju koju je prouzrokovao internet, zbog čega nismo sposobni da zadržimo linearan tok misli.

Mnogo romana o društvenim mrežama istražuje mogućnost pretvaranja da ste neko drugi, stvaranje persona ili čak svesno preuzimanje tuđeg identiteta. Ispada da su naši životi van interneta podjednako lažni kao i oni na internetu.

Mogu da budem ko god hoću (ili neću) i moja obmana neće biti sebična i okrutna manipulacija nevinim ljudima koji traže ljubav, već pobuna protiv čitavog načina razmišljanja, koji čak i nije razmišljanje, već prihvatanje onoga što se reklamira.“ Pošto izlaz ne postoji, likovi u ovim romanima obično zaključuju da je bolje biti učesnik u svojoj tehno-distopijskoj budućnosti nego njena žrtva. Dovoljno da ostavite telefon i pročitate neku knjigu.

Autor: Olivija Suđić
Izvor: theguardian.com
Prevod: Borivoje Dožudić

---

Napomena: integralnu verziju teksta možete pročitati u originalu ovde.