Roman „Priča o Gendžiju‟ je nastalo pre više od hiljadu godina tokom hejan perioda Japana (poslednjeg klasičnog perioda), a napisala ga je dvorska dama Murasaki Šikibu. Mnogi na ovu knjigu gledaju kao na prvi roman ikada napisan. Bilo da se slažete sa tim ili ne, Murasakina priča o svrgnutom prestolonasledniku, sinu jednog starog japanskog cara, zaista predstavlja delo izuzetne vrednosti. Kakva se priča krije iza ovog revolucionarnog dela i ko je žena koja ga je stvorila? Nastavite sa čitanjem i saznaćete.
Dama koja drži pero
Murasaki Šikibu je bio nadimak koji joj je dodeljen na dvoru, što je tada bilo uobičajeno. Autorkino pravo ime ostaje nepoznato i do danas, i znamo samo to da je rođena kao pripadnica klana Fudživara. Živela je neobičnim životom i od ranog života je postala svesna svoje sklonosti ka učenju i nije se trudila da se uklopi u postojeće društvene norme. Za razliku od većine plemkinja, ostala je da živi u kući svoga oca sve do sredine svojih 20-ih pre nego što se udala za očevog prijatelja, Fudživaru Nobutaka. Imali su jednu kćerku, ali je Nobutaka umro samo dve godine nakon njenog rođenja. Otprilike u to vreme je Murasaki počela da piše „Priču o Gandžiju‟.
Dvorska dama
Murasaki je strastveno volela da poeziju, a često se govorilo da je smrt nenog muža bila ono što je inspirisalo da započne pisanje romana „Priča o Gendžiju‟. Kada se pročula kao književnica, pozvana je u pratnju carice Šosi, na carski dvor u današnjem Kjotu. Istovremeno je bila i učiteljica i drugarica mlade carice. Jedan od razloga zašto se ovaj roman smatra u tolikoj meri značajnim je i taj što u kasnijim poglavljima do najsitnijih detalja opisuje život plemstva na dvoru. Pravi blagoslov za sve istoričare!
Žena koja je pisala za žene
Ako je važna činjenica da je ovo delo napisala žena, još je važnije reći da je ono prvobitno bilo napisano za žene. Ovaj roman od 1100 strana, sa stotinama likova, stvaran je godinama, a pisan je poglavlje po poglavlje i deljen dvorskim damama, Murasakinim prijateljicama i ženama visokog roda. One su sve vodile dnevnike i u njima su pronađeni zapisi-razmišljanja o ovom romanu, među kojima je naročito zanimljivo viđenje gospe Sarašine (koja i autorka dela „Sarashina Nikki‟ ili „Sarashina Diary‟), koja je bilo veoma srećna jer je uspela da sakupi sve delove i kompletira čitavu priču.
Kana ili Kandži
Iako je ženama tog doba bilo zabranjeno da uče kinesko znakovno pismo (kandži) kojim se služio dvor, Murasaki je ipak pokazivala veliku zainteresovanost da ga uči, i bila je vrlo vešta. Na početku je ipak pisala koristeći slogovno pismo kana koje je bilo jedinstveno za Japan i japanski jezik. Bilo je poznato kao jezik dvorskih dama tako da su žene tog vremena zapravo dale osnovu japanskoj književnosti, dok su se muškarci mučili sa svojim tradicionalnim kineskim znakovnim pismom.
Priča o Gendžiju
Prvobitna namena mu je bila da zabavi dame na dvoru. To je priča je o Hikaru Gendžiju, sinu jednog drevnog japanskog cara kome je car, pod čijom vladavinom je živeo, oduzeo pravo na presto. Pošto je uzeo ime kakvo nose obični ljudi, Minamoto, Hikaru Gendži/Minamoto odlučuje da postane službenik na dvoru. Ono što sledi je poznato kao prvi moderni roman o životu i vremenu jednog svrgnutog prestolonaslednika i njegovih savremenika, plemstva hejanskog društva. To nije samo priča o moći i politici, već i o emotivnim vezama i ljubavi.
Imena u romanu
Niko od likova ne nosi svoje pravo ime. Umesto pravih imena likovi koriste nadimke koje su dobili prema svom statusu, izgledu ili čak prema odeći koju nose. Ime Hikaru Gendži znači „Sjajni princ“; Murasaki, lik koji je dobio ime verovatno po samoj autorki, označava ljubičastu boju. Žena koja nosi ime Utsusemi- cvrčak školjka, predstavlja prvu ženu koja je uspela da odoli zavođenju Sjajnog princa. Mnogi istraživači smatraju da je ovaj običaj izbegavanja ličnih imena predstavljao kulturološki aspekt hejanskog dvora. U aristokratskoj hejanskoj kulturi, bilo je poželjnije nekoga nazivati prema njegovom statusu nego prema vlastitom imenu.
Književno umeće
Iako u ovom romanu nećete naići na zaplete ili određen tok radnje, on je ipak zapanjujuće čvrste strukture. Sa oko 400 likova koliko ih ima u ovom romanu, Murasaki ostaje verna svakom od njih u smislu da je svakome dala izvesnu dozu uverljivosti, svako od njih je dosledan u svojim stavovima, vezama i osećanjima. Verovatno je da se autorka oslonila na karaktere ljudi koje je poznavala u pravom životu (uključujući sebe i svog ljubavnika; govorilo se da su njih dvoje glavni likovi romana). Umesto vrhunca zapleta radnje i razrešenja istog, likovi polako sazrevaju, a novi događaji ih guraju napred u život.
Priča se, međutim, naprasno prekida usred rečenice. Veruje se da je Murasaki nastavila da piše „Priču o Gendžiju‟ dokle god je to bila u stanju da radi...
Autor: Alisa Dđoj
Izvor: theculturetrip.com