Kako je obućar postao najkontroverzniji mistik u Americi – i inspirisao Edgara Alana Poa

Endru Džekson Dejvis danas možda nije naročito istaknuta figura, ali je u 19. veku okupio veliki broj posvećenih sledbenika koji su uticali na uspon spiritualizma, nekada popularne religije čiji su sledbenici verovali u mogućnost komunikacije sa mrtvima. Dejvis je, da bi ušao u stanje nalik na trans, primenjivao učenja nemačkog doktora Antona Mesmera; u ovom stanju mogao je da vidi svemir, zagrobni život, druge svetove, i čak unutrašnjost ljudskog tela. Ovi metafizički podvizi su mu doneli nadimak „vidovnjak iz Pokipsija“, i dok su ga savremenici često ismevali, inspirisao je jednog poznatog američkog pisca: Edgara Alana Poa.



Skromni obućar

Po svemu sudeći, Dejvis je imao prilično obično detinjstvo. Rođen je u mestu Bluming Grouv, u državi Njujork, 1826. Njegov otac, obućar, voleo je da popije, pa su Dejvis i njegova sestra radili svakakve poslove da bi izdržavali porodicu. Najveći deo njegovog obrazovanja posledica je tada popularnog programa po kom su nastavnici podučavali napredne učenike, koji su posle podučavali druge učenike. Ajra Armstrong, obućar i trgovac kome je Dejvis bio šegrt, kasnije je izjavio da je Dejvisovo obrazovanje bilo takvo da je „jedva znao da čita i piše, a aritmetiku je znao u tragovima”.

Tokom tridesetih godina 19. veka, učenje Antona Mesmera postaje popularno u Americi zahvaljujući nekolicini strastvenih predavača iz Njujorka i Nove Engleske. Mesmer, koji je u Evropi stekao slavu krajem 18. veka, verovao je da korišćenjem magneta i sopstvenog dodira može da pomera „magnetne fluide“ kroz telo, lečeći svoje pacijente od obične prehlade do slepila. Iako je njegovu teoriju o životinjskom magnetizmu, kako je on nazivao postojanje tih fluida, pobila Francuska akademija nauka 1784. godine, medicinari su ipak i dalje pokazivali interesovanje za Mesmerovu sposobnost da pacijentima manipulacijom promeni mentalno stanje. Lekari – tradicionalisti, ali i drugi – proučavali su fenomen mesmerizma (hipnoze), putujući širom zemlje da bi demonstrirali svoja otkrića.

Upravo je preporod mesmerizma doveo Dejvisa pred oči javnosti. Dr Džejms Stenli Grajms je 1843. putovao u Pokipsi, Njujork, gde je prikazivao svoju sposobnost uvođenja ljudi u trans. Mnogi stanovnici Pokipsija su prisustvovali ovoj predstavi – uključujući i Dejvisa, mada nije doživeo ono što je očekivao. Ova poseta je uzburkala zajednicu, naročito krojača, Dejvisovog poznanika Vilijema Levingstona, koji je i sam počeo da se bavi mesmerizmom. Jednog dana, početkom decembra, Levingston je pitao Dejvisa može li da ga hipnotiše, i uspeo je za razliku od Grajmsa: Dejvis je, sa povezom preko očiju, uspeo da pročita novine koje su mu stavljene na čelo i da nabroji bolesti prisutnih svedoka.

Uskoro su se proširile glasine o Dejvisovim sposobnostima. Nakon te prve seanse, Levingston ga je hipnotisao gotovo svakodnevno, a stotine ljudi su hrlile u Levingstonov dom da posmatraju spektakl. Seansa je imala raspored: Dejvis bi pao u trans i postavljao dijagnoze posetiocima, a Levingston bi im prodavao lekove. Partneri su uskoro počeli da putuju, prikazujući svoju predstavu širom Konektikata.



Neki od Dejvisovih saveta su bili neuobičajeni. U svojoj autobiografiji „The Magic Staff“ opisuje kako je jednom gluvom pacijentu kao lek preporučio da „ulovi trideset dve lasice... skine im zadnje noge kod srednjih zglobova i kuva to ulje koje je Priroda položila u stopala i delove koji su im pripojeni“. Ovaj preparat, nastavio je, „mora da se kapa (jedna po jedna kap) u svako uvo dva puta dnevno, dok se sve ne potroši – onda ćete biti skoro izlečeni!“

Međutim, tokom 1844. Dejvis počinje da se zaklinje da je doživeo neverovatna iskustva, poput tvrdnje da se teleportovao 40 milja u snu. Tokom ove epizode, navodno je razgovarao sa grčkim lekarom Galenom i švedskim naučnkom i filozofom Emanuelom Svedenborgom, koji je Dejvisu nagovestio da njegov život ima višu svrhu. Galen mu je poklonio magičnu palicu, iako mu nije bilo dozvoljeno da je zadrži. Priča je podsećala na priču Džozefa Smita iz 1827. koji je tvrdio da ga je sveti glasnik odveo do zlatnih ploča na kojima je bila ispisana „Book of Mormon“. Godinu dana posle epizode sa teleportacijom, Dejvis i Levingston su se razišli, a Dejvis se odselio u Njujork sa Sajlasom Smitom Lajonom, doktorom, i dva sveštenika Univerzalističke crkve Vilijemom Fišborom i Semjuelom Bajronom Brajtonom.

U ovom periodu, Lajon je Dejvisa uvodio u stanje transa nekoliko puta dnevno, tokom kog je držao predavanja o nauci i filozofiji, ujedno postavljajući dijagnoze pacijentima. U međuvremenu, Fišborou je vodio zapisnik o Dejvisovim seansama, što je kasnije objavljeno kao njegova prva knjiga „The Principles of Nature, Her Divine Revelation and a Voice to Mankind“ („Principi prirode, njeno božansko otkrovenje i glas čovečanstvu“) iz 1847. Dejvis je kombinovao spiritualizam i utopizam, opisujući prostor nalik na raj gde će Majka i Bog Otac sve dočekati sa dobrodošlicom. Naučnici tog vremena brzo su uočili da je Dejvisovo učenje gotovo identično sa onim što je Svedenborg objavio godinama ranije: i Dejvis i Svedenborg su tvrdili da vide duhovni svet izvan ovog našeg, koji će primiti sve ljude u raj, bez obzira na religiju.

Poglavari hrišćanske crkve su Dejvisov tekst označili kao jeretički, dok su novine ocenile knjigu kao „smešnu“ i „neshvatljivu“. Jedan profesor grčkog i latinskog jezika sa Univerziteta u Njujorku, rekao je da je knjiga „delo đavola“ i da predstavlja „apsurdan i smešan način razmišljanja“. Džozef Mekabe je u svojoj knjizi „Spiritualism: A Popular History from 1847“, objavljenoj 1920. zaključio da „nije bilo potrebe da se knjiga ozbiljnije proučava“, jer je sadržala previše naučnih grešaka. I što je još značajnije, Crkva Novog Jerusalima, osnovana na Svegenborgovim idejama, nikada nije javno podržala Dejvisove teorije. 

Uprkos svim kritikama, Dejvis je privukao strastvene pristalice. Džordž Buš, sledbenik Svedenborga i dalji rođak Džordža V. Buša, bio je jedan od branilaca Dejvisa. Tvrdio je da prost mladić poput Dejvisa nije imao pristup Svedenborgovim tekstovima tako da je sigurno komunicirao sa duhovima. Kada je 1846. francuski matematičar Irban-Žan-Žozef Le Verije postulirao postojanje planete Neptun, pristalice Dejvisa su odmah pisale „Njujork Tribjunu“ da je on već otkrio osmu planetu. „U cilju potvrđivanja činjenice da je ovo otkriće gospodin Dejvis objavio još prošlog  marta“, izjavio je Buš, „mogu da posvedočim da sam lično čuo kako u to vreme čita o tome; i brojna gospoda ovog grada su spremna da posvedoče da sam ih informisao o toj situaciji nekoliko meseci pre nego što je informacija o otkriću Le Veriera došla do nas“.

Kritičari su bili jednako glasni. Kada je Fišborou priznao da je detaljno uređivao Dejvisove reči, recenzent u londonskom „Atheneumu“ nije mogao da zadrži podsmeh: „To što je vidovnjaku koji „trguje“ Misterijama Prirode uopšte potreban urednik u tehničkom smislu, samo po sebi je dovoljno neverovatno“, napisao je. „Možda je trebalo pretpostaviti da će Otkrovenje koje je neobrazovanom čoveku otkrilo tajne nauke da mu donese i gramatiku, da bi mogao da ih izrazi.“ Fišborou je odgovorio da je Dejvis bio previše zauzet da bi se bavio tim detaljima.

„Martin Van Bjuren Mejvis“

Jedna od istaknutijih ličnosti koja se povremeno podsmevala Dejvisu, bio je Edgar Alan Po. U satirčnom delu „Mellonta Tauta“, Po je u predgovoru pisao da je „Martin Van Bjuren Dejvis (poznat i kao „vidovnjak iz Tokipsija“) preveo priču – rugajući se tako Dejvisu i njegovim odanim sledbenicima. Po je Dejvisa uključio i u „50 Suggestions“, zbirku kratkih dosetki objavljenu 1849, u kojoj je kritikovao popularna uverenja i teoretičare tog vremena: „Zasigurno ne može biti 'više stvari na Nebu i Zemlji od onih o kojima je snevano' (Oh, Endru Džekson Dejvis!) 'u tvojoj  filozofiji'“, napisao je Po.

Ipak, moguće je da je Dejvisovo delo „The Principles of Nature“ inspirisalo i proznu poemu „Eureka“, u kojoj je Po predstavio svoje shvatanje univerzuma. Ovo delo je zbunjivalo kritičare od prvog dana: Po je u tekstu koristio duhovite nadimke (Aristotel je „Aries Tottle“ – „Ovan Totl“) budući da je „Eureka“ bila satirična, ali istoričari su istakli da su neke od Poovih intuitvnih ideja zapravo predvidele istraživanja naučnih fenomena kao što su crne rupe i širenje univerzuma.

Nekoliko istoričara je, takođe, ukazalo na mogućnost da su Dejvisove demonstracije u Njujorku inspirisale Poovu kratku priču „The Facts in the Case of M. Valdemar“ („Činjenice o slučaju M. Voldemara“), u kojoj govori o hipnotičaru koji starca na samrti uvodi u trans i posmatra njegovo telo koje lebdi između života i smrti. Dejvis je tvrdio da kada padne u trans dolazi u stanje koje je vrlo blizu smrti, oslobađajući svoj um da putuje u duhovna carstva. U knjizi „Occult America“, autor Mič Horovic ukazuje na to da je Po ovu priču napisao iste godine kada je u Njujorku upoznao Dejvisa. Don B. Sova u knjizi „Edgar Allan Poe A to Z: The Essential Reference to His Life and Work“ takođe pominje da je Po koristio svoja posmatranja Dejvisovih trans seansi da završi priču.

S druge strane, sam Dejvis bio je fasciniran Poom. U delu „Memoranda of Persons, Places and Events“ piše o susretu sa njim: „Moje simpatije su neobično jake. U njegovom umu postoje sukobljene strane. Ali... video sam njegovu savršenu senku u vazduhu ispred njega, kao da sunce uvek sija iza bacajući senku pred njega, ostavljajući utisak nekoga ko korača u mračnu maglu koju sam stvara.“

Šarlatan ili ne, ovo je bila jeziva opservacija o piscu koji će se tri godine kasnije susresti sa smrću.

Dejvis je, pak, živeo dugo i bogato. Nastavio je da drži predavanja i piše knjige sve do 1880, sređujući svoje beleške za kasnije objavljivanje. Zatim je dobio dozvolu za bavljenje tradicionalnom medicinom i preselio se u Boston, gde je radio kao lekar do svoje smrti 1910. Iako je u kasnijem periodu života pokušavao da se distancira od spiritualističkog spektakla, Dejvisovo skromno poreklo i neobičan put do slave učinili su od „vidovnjaka iz Pokipsija“ jednu od najistaknutijih ličnosti ovog pokreta – koja i danas izaziva neobičan odjek.
 
Autor: Alana Mohamed
Izvor: mentalfloss.com