Pored toga što nam je podario originalne reči i izraze – „zadržati dah“, „naleteti“, „zlatno srce“ – Vilijem Šekspir je takođe puno toga i pozajmljivao od drugih. Plutarh je inspirisao mnoge njegove drame smeštene u doba Starog Rima. A „Dekameron“ Đovanija Bokača, opskrbio ga je zapletima za „Sve je dobro što se dobro svrši“, „Simbelin“ i „Dva viteza iz Verone“. Sada Džun Šlojter sa koledža Lafajet i Denis Makarti, nezavisni istraživač, kažu da su pronašli mogući novi izvor za 11 njegovih komada, koristeći softver za sprečavanje plagijata koji se obično koristi prilikom pregledanja studentskih sastava. „Novosti su naterale šekspirologe da obrate pažnju“, izveštava Njujork tajms.
Dok je 1576. godine živeo na porodičnom imanju u Kembridžširu, Džorž Nort je napisao raspravu o opasnostima pobune protiv kralja. (Nort je bio manje važna ličnost na dvoru Elizabete I, i služio je kao ambasador u Švedskoj.) Spis „A Brief Discourse of Rebellion and Rebels“ nikada nije objavljen ali je 1933. godine dospeo do Britanske biblioteke i tamo zaveden pod neobičnom oznakom. Makarti je u aukcijskom katalogu iz 1927. godine naišao na belešku o ovom spisu, u kojoj se kaže da se iz spisa mogu izvući „ekstremno zanimljiva“ poređenja sa Šekspirovim delom. Godinu dana su Šlojter i Makarti češljali biblioteke i arhive, dok ih potraga za rukopisom konačno nije dovela do Britanske biblioteke.
Naučnici tvrde da je spis nekako dospeo do Šekspira koji ga je iskoristio kao inspiraciju za rečenice koje danas mnogi smatraju tipično šekspirovskim. Uvodni monolog iz „Ričarda III“, koji počinje stihovima: „Sada je zimu našeg nezadovoljstva...“, koristi iste reči kao pasus u Nortovom rukopisu, koji se govoreći o lepoti i prirodi služi njima da istakne istu misao. I ne samo to, već koristi pojmove po istom redu: „proporcija“, „ogledalo“, „osobine“, „lepota“, „izobličen“,“svet“, „senka“ i „priroda“.
A u „Kralju Liru“ Šekspir pravi listu hijerarhije kod pasa: „mastif, hrt, mešanac, ptičar ili španijel, gonič ili krvoslednik, ili bobtjel ili kudravorepi.“ („Bila ti njuška crna il' bela, bio ti oštar zub ko strela, bio pudlica ili ptičar, hrt, rundov ili jazavičar“ – Branimir Živojinović). Gotovo ista lista se pojavljuje u „Magbetu“ kao i u Nortovom tekstu. Makarti i Šlojter nisu došli do ovih zapažanja pažljivim čitanjem, već korišćenjem softvera za pronalaženje plagijata – WCopyfind.
Korišćenje elektronskih analiza u humanistici, nije ništa novo: pre nekoliko sedmica akademici su izašli sa tvrdnjom da su koristeći veštačku inteligenciju napravili značajan pomak u razrešavanju tajni rukopisa „Vojnič“. Njujork tajms izveštava da je Makartijeva upotreba WCopyfind softvera inspirisana radom ser Brajana Vikersa iz 2009. godine, koji je identifikovao Šekspira kao jednog od autora komada „Edvard III“.
Koliko je temeljna ova nova tehnika ostaje da se vidi, ali prve reakcije akademika su pozitivne. U jednoj od prvih recenzija, Martin Mizel, profesor na univerzitetu Kolumbija, rekao je da je knjiga u kojoj su Šlojter i Makarti opisali svoja otkrića, potkrepljena „impresivnim argumentima“ i dodao da nema sumnje da je ovaj slabo poznati rukopis zaista bio „negde u osnovi Šekspirovog misaonog sklopa“ dok je pisao mnoga od svojih slavnih dela.
Izvor: atlasobscura.com
Prevod: Vladimir Martinović