Kako je Stajnbek koristio dnevnik kao sredstvo discipline i borbe sa sumnjom

Mnogi slavni pisci su se zalagali za pisanje dnevnika, ali niko nije tako dobro iskoristo svoj u kreativnom procesu kao Džon Stajnbek (1902 – 1968.) U proleće 1938. ubrzo nakon  što je sproveo jedan od najvećih poteza umetničke hrabrosti – promenio je mišljenje, usred kreativnog procesa, prestao je da piše knjigu jer je osetio da ne ispunjava očekivanja njegove humanističke dužnosti – otplovio je na najintenzivnije iskustvo u pisanju. Ono što će izneti u javnost 1939. godine je remek-delo, „Plodovi gneva“ – naslov koji je njegova politički radikalna žena, Kerol Stajnbek, odabrala nakon što je pročitala „The Battle Hymn of the Republic“ Džulije Hov. Roman je Stajnbeku doneo Pulicerovu nagradu i postavio temelj za Nobelovu nagradu koju je dobio dvadeset godina kasnije, ali ono što mu je u privatnom životu doneo je jednako važno i moralno poučno.

Zajedno sa romanom, Stajnbek je počeo da piše i dnevnik, objavljen naposletku pod nazivom „Working Days: The Journals of The Grapes of Wrath“ – izvanredan zapis njegovog kreativnog putovanja, u kom se ovaj neverovatan pisac bori sa bolnom sumnjom u sebe (istom onom koju je Virdžinija Vulf nezaboravno opisala) ali nastavlja uprkos svemu, vođen upornom odlučnošću da iskoristi svoj dar najbolje što ume, u inat svojim ograničenjima. Njegovo svakodnevno vođenje dnevnika počinje da bude spasilačka i transcendentalna praksa.

Stajnbek je imao samo dva zahteva u vezi sa svojim dnevnikom: da se ne objavi za njegovog života i da bude dostupan njegovim sinovima „da bi mogli da vide iza mita i glasina, laskanja i klevetanja koje stvore sliku o čoveku, i da znaju donekle kakav je u stvari bio njihov otac.“ Njegov dnevnik je, pre svega, veličanstveni testament činjenici da se suština genija ogleda u svakodnevnom radu.

Stajnbek ovo savršeno objašnjava u zapisu koji se može primeniti na bilo koji kreativni proces:

„Izgleda da kada je pisanje u pitanju navika ima mnogo veću snagu od želje ili inspiracije. Prema tome, potrebno je napregnuti se dok se ne stvori navika da se dnevno piše određen broj reči. Ja ne mogu da kažem 'Radiću ako mi se radi'. Niko se ne budi iz dana u dan sa prevelikom željom da ustane iz kreveta. U stvari, niko ništa ne bi radio kada bi imao izgovor za nerad. Ostalo je glupost. Možda postoje ljudi koji mogu da rade na taj način, ali ja ne mogu. Ja moram da zapišem moje reči svakog dana, bile one dobre ili ne.“

Dnevnik je od samog početka sredstvo discipline (obećao je da će ga pisati svakog dana u nedelji i toga se i držao) i rezonator za toliko potreban pozitivni razgovor sa samim sobom, suočen sa konstantnom sumnjom („Tako sam lenj, a stvari preda mnom su tako teške“, očajava u jednom delu; ali se ohrabruje u sledećem). Iznad svega, to je sredstvo discipline koje ga tera da nastavi dalje uprkos životu prepunom odgovornosti i distrakcije. „Problemi se skupljaju tako da se ova knjiga kreće poput puža sa kućicom na leđima“, a najbitnija stvar je da se, uprkos problemima, ipak pokreće. Ovo objašnjava u jednom od svojih najpotresnijih zapisa, malo pre završetka prve polovine romana:

„Svaka knjiga izgleda kao borba na život i smrt. A onda, kada je gotova – puf. Kao da se nikad nije ni desila. Najbolje je pisati svakoga dana. I sada je vreme da počnem.“

Stajnbekova posvećenost disciplini nije samo moralna sujeta ili fetiš produktivnosti – on stvarno želi da stvori delo svog života, da dosegne visinu za koju je kao svesno i kreativno ljudsko biće sposoban. U jednom od prvih zapisa, objašnjava:
„Ovo mora da bude dobra knjiga. Prosto mora. Nemam izbora. Mora da bude najbolja stvar koju sam ikad pokušao, sporo ali sigurno uklapanje detalja u detalj dok slika i iskustvo ne isplivaju. Sve dok cela pulsirajuća stvar ne izroni. Mogu to da uradim. Osećam se veoma snažno.“

Ali u nekim danima, njegova odlučnost jedva nadvladava sumnju u sebe:

„Niko ne zna moj nedostatak mogućnosti kao ja. Borim se protiv toga sve vreme. Ponekad mi se čini da pišem dobar deo, ali kada ga završim on sklizne u prosečnost.“

Ovo je na neki način najveći kvalitet dnevnika – skoro je kao budistički zapis, decenijama pre Bredberijeve „Zen in the Art of Writting“, dok se Stajnbek suočava sa plimom i osekom sumnje. Duboko je oseća, pušta je da ide kroz njega, a opet je svestan da je sumnja samo to: osećanje, a ne istina.

Ekstremno je surov prema sebi, do toga da sumnju u uspeh pretoči u sumnju u sopstveni kvalitet i osnovnu dobrotu njegovog lika:

„Moram biti siguran da znam šta je ljubav, a šta žaljenje. Nisam baš dobra osoba. Ponekad sam darežljiv i dobar i prijatan, a ponekad zao i plah.“



Čak i kad se bliži završetku pisanja romana  – onog koji je ovenčan Pulicerovom nagradom i obezbedio mu Nobela – on i dalje nema poverenja u sopstveni kvalitet i talenat:

„Ova knjiga je postala moja patnja zbog moje neadekvatnosti.“

Posebno je nepoverljiv prema javnom priznanju i zadovoljstvu koje donosi:

„Čudna je slava. Najiscrpnija stvar na svetu.“

Posebno je zanimljiv Stajnbekov odnos prema distrakcijama i svemu onome što se nalazi van njegovog posla. Sam život je distrakcija od sveta kojeg stvara – posete njegovih prijatelja („Su i Bob su se pojavili jutros. Morao sam da ih izbacim napolje. Prosto ne mogu da imam ljude u blizini kad radim“), izlasci u grad („Dobar provod, ali Isuse, kako posao pati“), periodi odmora („Vikendima uvek imam osećaj protraćenog vremena“), samo njegovo telo („Malo sam bolestan danas... Vreme je da idem na posao i to je sve što se toga tiče“)... Dnevnik postaje njegov glas razuma, gde konstanto govori sebi da mora da ostane fokusiran.

A kako se približava kraju, njegova sumnja u sebe ne jenjava, kao ni njegova posvećenost da završi:

„Nadam se da je makar malo dobra. Ponekad me more vrlo mračne sumnje. Ne želim da izgleda da sam požurio. Mora biti sporo i promereno kao i ostatak, ali sam jedno siguran – nije tako odlična knjiga kao što sam se nadao da će biti. Ovo je samo prosečna knjiga. A najgora stvar je što je to najbolje što mogu da uradim. Sad ću da nastavim da pišem.“

Knjiga je naravno bila daleko od proseka. Ne samo što je dobila dva najveća priznanja, već je ostala na vrhu bestseler liste skoro godinu dana nakon što je objavljena aprila 1939, i prodala se u skoro 430.000 primeraka samo tokom prve godine. I tu leži ono što čini „Working Days“ potrebnim svakome ko živi od umetnosti – dnevnik je iskreno svedočanstvo o tome da čak i velike genije muči neprestana sumnja, i ono možda najbitnije što razdvaja briljantne ljude od proseka jeste njihova spremnost da se suoče sa sumnjom, ali i da nastave dalje, uprkos tome, i da strpljivo rade, ma koliko taj rad zahtevao truda, a malo vraćao zauzvrat.

Ono što dobijate time nije komercijalni ili uspeh kod kritičara, već znanje da ste dali najviše što ste mogli.

Izvor: brainpickings.org
Prevod: Miloš Vulikić