U poslednjih nekoliko decenija, roman Harper Li koji se sada već smatra klasikom „Ubiti pticu rugalicu“ ušao je u srednjoškolsku lektiru u SAD. Po romanu je snimljen film (koji se takođe danas može smatrati klasikom), a i jedan i drugi se bave rasnim predrasudama na jugu Amerike. Čak i ako ste odrasli daleko od oblasti u kojima su važili rasni zakoni, verovatno ipak razumete njegov značaj; 2006. godine bibliotekari u Velikoj Britaniji izabrali su ga za knjigu koju svaka odrasla osoba mora da pročita pre nego što umre. A opet, ovaj roman uprkos tome što je postigao momentalan uspeh, nije oduvek bio predodređenim za ogromnu slavu. Zapravo, knjiga svoj status u kanonu američke književnosti umnogome duguje formatu u kome je štampana.
„Ubiti pticu rugalicu“ je izašao u broširanom izdanju u vreme kada su izdavačke kuće tek počele da ulažu u takva izdanja. Posle svog objavljivanja 1960. godine, roman je dobio povoljne kritike u Njujork tajmsu, ali nije spadao u najprodavanije knjige te godine. Upravo je razvoj broširanih izdanja potpomogao da ovo delo dopre do što većeg broja ljudi.
Pre šezdesetih godina 20. veka, broširana izdanja su smatrana šundom i kada bi romani bili objavljivani u tom formatu često su imali ono što Vox naziva „seksi koricama“, pa je, na primer, broširano izdanje „Velikog Getsbija“ na naslovnoj strani imalo sliku Džeja Getsbija bez košulje. Po jednom članku Njujork tajmsa iz 1961. godine, ranije su se broširana izdanja smatrala kao „izložbeni prostor za seks, sadizam i revolver koji se dimi“. Ali onda su meke korice dospele do škola.
Broširano izdanje romana „Ubiti pticu rugalicu“ izašlo je 1962. godine. Bilo je jeftino a imalo je sjajne preporuke, što je privuklo nastavnike. Roman je bio popularan i Harper Li je dobila Pulicerovu nagradu. Iznenada, knjiga se našla u bukvalno svim školama, a tako je i danas, više od pola veka kasnije.
Redakcija Lagune je u rubrici #knjigoljupci već pisala o istorijatu broširanih knjiga i taj interesantan tekst možete pročitati
ovde.
Izvor: mentalfloss.com