Ako ste ikada poželeli da angažujete lajf-kouča, bolje kupite knjigu Dejvida Bruksa. Pre nekoliko godina njegova knjiga The Road to Character bila je bestseler, što je zanimljivo kada uzmemo u obzir kom žanru pripada (ipak je to štivo kome se treba malo podrobnije posvetiti), ali sadrži i obilje sofisticiranih filozofskih promišljanja, nasuprot pitkim klišeima. U naslovu knjige se nije krila čak ni neka reč sa seksualnom konotacijom.
Umesto toga, u njoj se kriju probrane biografije ličnosti poput Doroti Dej, Džordža Eliota i Avgustina Hiponskog. Knjiga se na prekrasan način ograđuje od kulture preokupacije sobom i preusmerava je na način na koji posmatramo svet, koji nije ništa više od načina na koji doživljavamo sebe. Bruks vešto drži pažnju čitalaca. On ima svoje poštovaoce još od vremena kada je pisao kolumnu za Njujork Tajms. Bio je na poziciji zbog koje se njegova reč poštovala, što mu je samo produbilo žeđ.
Upravo iz te žeđi je iznikla knjiga „Druga planina“, koja je na neki način nastavak dela The Road to Character, premda nastupa sa blažeg ali značajnijeg stanovišta. Interesantno je to što sam Bruks insistira da je ova knjiga drugačija. Na neki način ona to jeste. Bruks je prošao kroz razvod u periodu između dve knjige, i u dogovoru sa bivšom suprugom ne dotiče se te teme. Opisuje složenost situacije u kojoj je uparen sa mlađim kolegom na poslu. Njegove savete o značaju braka ponekad nije lako razumeti. Oni su prožeti bolom, ali ih to ne čini manje vrednim.
Glavna okosnica „Druge planine“ govori o večitom problemu neobuzdanosti ljudskog ega koji teži tome da bude centar svega. Bruks je svestan toga da se ovim pitanjem filozofija bavi odvajkada. Lako je opisati očaj koji nastupa tokom potrage za sebičnom srećom. Prava misterija se krije iza pitanja zašto ljudska bića ostaju očarana sobom.
Svojom novom knjigom Bruks želi da nas preusmeri sa našeg puta. Treba mu poželeti sreću, jer svi koji su se latili tog poduhvata, od Sokrata do Isusa, delimično uspeli u tome.
Iz naslova možemo zaključiti da većina ljudi osvoji prvu planinu veoma rano u svojim životima: ostvari karijeru, uspeh, dostignuće i slične trice.
Druga planina je interesantnija i često nastupa kasnije. Ona predstavlja uspon do smisla i svrhe, „vrhova“ koji su često zamaskirani uspehom. Bruks piše: „Ispravna stvar koju treba uraditi u trenucima patnje jeste ostati uspravan u patnji. Čekati. Videti čemu će nas naučiti.“
Kako Bruks navodi, druga planina se može osvojiti uz pomoć četiri zalaganja: životnim pozivom, bliskošću, filozofijom i verom, i naposletku zajednicom.
Sve navedeno podrazumeva kretanje izvan okvira ličnih sloboda: „Politička sloboda je izvanredna. Ali lična, društvena i emocionalna sloboda – kad postane krajnji cilj – apsolutno ništa ne vredi. Vodi ka nasumičnom životu stalne prezaposlenosti, bez ikakvog pravca koji se da razabrati, bez ikakvog čvrstog temelja i u kome se, kako je to Marks rekao, sve što je čvrsto pretvara u dim. Ispostavlja se da sloboda nije okean u kome želite da provedete svoj život. Sloboda je reka koju želite da pređete da biste mogli da se ustalite na drugoj strani – i potpuno posvetite nečemu.“
Uspeh ove knjige nije kratkog daha, jer ju je Bruks učinio upečatljivim i dubokim štivom. Autor je u sukobu sa „kapitalom identiteta“ i poziva se na valjane izvore kako bi izneo svoje stavove i razmišljanja, podsećajući nas na imena ljudi, od kojih su neka neopravdano zanemarena, poput romanopisca Frederika Biknera. S pravom se hvata ukoštac sa neverovatno budalastom pesmom Vilijama Ernesta Henlija „Nepobedivi“ (Invictus), koja je postala tupa himna koja podstiče ljude da budu „gospodar svoje sudbine... kapetan svoje duše“.
Bruks preduzima veliki lični rizik u pronalaženju boljeg razumevanja sopstvene egzistencije. Spreman je da se žrtvuje. Upravo taj put promene u srcu i umu „Drugu planinu“ čini bitnim putopisom kroz unutarnji život.
Autor: Majkl Mekgir
Izvor: smh.com.au
Prevod: Aleksandra Branković