Goran Skrobonja je jedan od najznačajnijih autora savremene srpske žanrovske proze. Njega je zaista nemoguće „definisati“ samo kao pisca ili književnika, jer se pored pisanja bavi i nekim drugim stvarima – naime, on je pravnik, prevodilac, urednik i izdavač (neka nam ne zameri ako smo nešto slučajno izostavili), a povremeno se bavi i muzikom (The Rubber Soul Project) - dakle, on je pravi homo universalis. Do sada je objavio nekoliko zbirki pripovedaka:
Od šapata do vriska (1996),
Šilom u čelo (2000),
Tihi gradovi (2007),
Poklade (2014), i nekoliko romana:
Nakot (1994),
Čovek koji je ubio Teslu (2010),
Sva Teslina deca (2013) i
Kada kažeš da sam tvoj (2017). Dosadašnji književni opus mu je prožet referencama na popularnu kulturu, i očigledno je da on ima mnogo toga da nam kaže o tome.
Zamolili smo Gorana da se putem ove naše rubrike barem malo „otkrije“ svojim čitaocima i da nam ispriča šta je to što ga je inspirisalo i oblikovalo kroz sve ove godine i usmeravalo na njegovom književnom putu.
Bendovi, muzičari i albumi
Postao sam zaista svestan popularne muzike sa svojih deset ili jedanaest godina. Bilo je to vreme uzleta domaćeg rokenrola, uspeha
Korni grupe i uzleta
Bijelog dugmeta, i singl ploče su se kupovale redovno i rado – i to ne samo domaće. Moji roditelji su takođe voleli da kupuju ploče, uključujući i longplejke, i sećam se singla iz brodvejske verzije mjuzikla „Kosa“ koji je u to vreme postao veoma popularan zbog domaće postavke u Ateljeu 212. Ali verovatno prvi album koji su roditelji kupili baš meni bila je kompilacija najvećih uspeha grupe
Sweet. Pesma „The Ballroom Blitz“, ali isto tako i „Fox on the Run“, „Funny Funny“, „Papa Joe“... sve su to bili neverovatni hitovi bez kojih nije mogla da prođe nijedna žurka osnovaca čiji su se hormoni naglo budili. Onda smo svi u tadašnjoj Jugi, prevashodno zahvaljujući zagrebačkoj kolažnoj emisiji „Nedeljom popodne“, došli u priliku da na TV-u gledamo spotove sa najpopularnijim pesmama tog vremena. Istovremeno, sticajem okolnosti došao sam do kompilacije soula sa nazivom „The Black Music“ i tu se prvi put upoznao sa zvezdama poput Džimija Hendriksa, Džejmsa Brauna, Gledis Najt i – naravno – sa tim čudom od jednog hita, Karlom Daglasom koji je obeležio epohu večitom pesmom „Kung Fu Fighting“. Od oca sam dobio i dve kantri kompilacije (pamtim i dan-danas – „Country Giants“ Vol. 4 i Vol. 5) na kojima sam rado slušao velike kantri-zvezde sedamdesetih, Loretu Lin, Džerija Rida, Portera Vagonera, Vejlona Dženingsa... Onda se pojavio album „A Night at the Opera“ grupe
Queen, i otkrio sam
Bitlse, najpre na „Crvenom“ i „Plavom“ albumu, potom i na svim ostalim. Posle toga, više ništa nije bilo isto kao pre, makar što se tiče mog odnosa prema popularnoj muzici i muzičkog ukusa koji bi se, valjda, mogao nazvati – eklektičkim.
Reditelji i filmovi
Izvesno vreme, moj otac je radio kao profesor u Narodnom unuverzitetu Čukarica (kasnije preimenovanom u „Vladimir Dujić“) u čijem je sastavu bio i bioskop, pa sam imao tu privilegiju da često i besplatno tamo gledam aktuelne filmove. Tadašnji repertoar je prilično odgovoran za moju potonju naklonost žanru naučne fantastike i horora. Među najranijim filmovima u mom pamćenju nalazi se, recimo,
Crvena veštica sa Džonom Vejnom, film koji mi je bio donekle strašan ali ni sam ne znam zašto pošto ga potom nikada nisam ponovo gledao;
Bal vampira Romana Polanskog koji je trebalo da mi bude strašan, ali iz nekog razloga nije (i sada mi je sasvim jasno zašto); zatim uzbudljivi avanturistički
Kapetan Nemo i podvodni grad... Međutim, mislim da su ključni utisak u to nežno doba na mene ostavila dva izuzetna vesterna –
Makenino zlato sa Gregorijem Pekom i Omarom Šarifom, uz onu neverovatnu završnicu sa zemljotresom, te – naravno – Pekimpoova
Divlja horda, za koju će Stiven King kasnije reći, pominjući je kao primer za uspešno vezivanje publike za likove, da posle predstave ljudi iz bioskopa izlaze omamljeni kao da ih je neko pošteno mlatnuo po glavi. I opet, kad je nekoliko godina kasnije u bioskopu
Slavija (odavno počivšem) počeo da se daje
U zmajevom gnezdu sa Brusom Lijem, svi smo počeli da treniramo borilačke sportove i učili sve replike napamet. Preduzetni stolari počeli su da prave nunčake i prodaju ih na kamare uspaljenim klincima, a hongkonška kinematografija ušla je na velika vrata u naš život. Taj film mi je i sada jedan od najomiljenijih, i mogao bih da ga gledam uvek i svugde.
Stripovi
Po kući su mi se stalno motali stripovi – pokazao sam kao veoma mlad interesovanje prema crtanju i oponašao sam koliko god sam umeo crteže koje sam viđao u dnevnim kaiševima ili sveskama
Crtanih romana u kojima su objavljivani vesterni. Interesantno, ali prvi konkretan naslov koji pamtim bio je serijal erotski-naučnofantastičnog stripa nastalog na tragu uspeha filma
Barbarela – bila je to, dakako,
Uranela, a u istoj (čini mi se: Vjesnikovoj) ediciji bilo je još zanimljivih junaka, za svaki žanr i svaki ukus –
El Desperado (vestern),
Narednik Ajronsajd (ratni),
Pauk i Čelična pandža (pustolovni),
Diabolik... Ali još pamtim dan kada je na radiju objavljeno da će se na kioscima uskoro pojaviti izvanredna parodija na Džemsa Bonda, strip iz serijala sa imenom –
Alan Ford. I tako je to išlo – preko
Stripoteke i svih drugih strip časopisa kojih je tada bilo tušta i tma. Imali smo fantastično agilne izdavače stripa i mislim da sve generacije koje su stasavale u sedamdesetim godinama prošlog veka treba da im budu itekako zahvalne.
Pisci i knjige
Žil Vern (
Tajanstveni otok – Kapetan Nemo mi je bio omiljeni junak i dobio sam peticu iz srpskog na sastavu koji sam negde u četvrtom osnovne napisao o njemu), Karl Maj (
Old Surehand,
Winetou – postoji li neko da to ne voli?), Barouzov serijal o Tarzanu, Mark Tven (
Tom Sojer – Beki Tačer je bila prvi fiktivni lik u koji sam se, ali ono stvarno, zaljubio), ali isto tako i Branislav Nušić i njegova
Autobiografija. Potom mnogi pisci naučne fantastike i horora – Herbertovu
Dinu sam oduvek više voleo od Asimovljeve
Zadužbine ili Klarkovih knjiga. Vonegata sam upoznao najpre preko
Klanice pet, potom i preko
Kolevke za macu (ne znajući da ću tu knjigu 35 godina kasnije ponovo prevesti kao
Svračje noge i objaviti u sopstvenoj izdavačkoj kući). A onda smo se sreli gospodin King i ja, na jednom kiosku u Trstu, gde sam došao do džepne verzije njegove prve zbirke
The Night Shift, i to je bilo – to.
Događaji
Od svih pozorišnih predstava kojima sam prisustvovao najjači utisak na mene ostavilo je gostovanje trupe
Royal Shakespeare Company u Jugoslovenskom dramskom pozorištu negde sredinom osamdesetih; izvodili su
Kralja Lira i posle ta tri i po sata pomnog slušanja šekspirovskog engleskog, izašao sam sa osećajem da će mi se glava raspasti, ali svejedno ushićen i uzbuđen do suza. A o čuvenom koncertu Brusa Springstina u Budimpešti 1988. u okviru
Amnesty International turneje, zajedno sa Trejsi Čepmen, Stingom i Piterom Gebrijelom detaljno sam pisao u svom romanu
Kada kažeš da sam tvoj, tako da nema nikakve sumnje da je taj događaj ostavio u meni dubok, dubok trag. Kasnije, 2007. godine, bio sam u prilici da odvedem porodicu na Brusov koncert u London i užasno mi je drago što su moje kćerke imale priliku da ga tada vide i čuju uživo. I naravno, ne smem da zaboravim na Monti Pajtone uživo pre nekoliko godina, takođe u Londonu. Tu (verovatno poslednju) priliku da ih vidim pre nego zauvek odu ne bih propustio ni za šta na svetu...
Izvor: hellycherry.com