Knjiga „
Kako se čitaju deca“ je prva i jedina „roditeljska“ knjiga, koju sam pročitala od prvog do poslednjeg slova.
Uprkos činjenici da sam se borila sa gajenjem i vaspitavanjem troje dece, potpuno shvatajući da za sve postoji knjiga kao pomoć i da u knjigama živi mudrost, sve knjige na tu kompleksnu temu su kod mene bile kratkog veka. Uspevala sam da se izborim sa najviše tridesetak strana, posle kojih sam otvoreno objavljivala kapitulaciju, čekajući da dođe neko iz socijalnog i s punim pravom mi oduzme decu.
Jer, sudeći prema njima, ja sam bila slučajno razmnoženi jednoćelijski organizam, kome ne bi smeo ni kamen na čuvanje da se da, a kamoli deca. Ne da sam radila sve pogrešno, nego nisam ni razumela kako autori tih knjiga zamišljaju da se u stvarnosti uradi ono što je u njihovim knjigama tako lako da sam se povremeno pitala da li je iko od tih stručnjaka dete bar jedan dan čuvao.
„Lako je vama da pišete“, bila je jedina misao i komentar, koji je pratio moje čitanje knjiga namenjenih roditeljima. U tome me je, svojom mudrošću, podržavao pokojni avangardni pesnik Vujica Rešin Tucić, koji mi je jednom rekao: „Nije teško pisati, teško je čitati“.
Upravo u toj rečenici se krije jedinstvenost knjige „Kako se čitaju deca“, jer knjige jeste teško čitati, a decu još teže. Posebno teško je objasniti drugome kako se to radi, kako se čitaju deca, a da pri tome treba tog nekog da naučite da čita i samog sebe. Zato što dece nema bez roditelja, ni roditelja bez dece. O toj neraskidivoj, večitoj vezi u kojoj se kriju uzroci i posledice, govori knjiga
Jelene Holcer. Za razliku od mnogih drugih, napisana je bez trunke arogantnosti prema roditeljima ili deci. Ono što ćete prvo osetiti u Jeleninim rečima su ljudskost i dobronamernost, jer ovo nije knjiga kojoj je cilj da nam pisac pokaže koliko je pametniji od nas, već trud da se na najčitljiviji mogući način dobronamerno prenese stečeno znanje i iskustvo. Jelenina knjiga voli decu i pre svega, od početka do kraja, nas uči ključnoj stvari – da se ništa ne podrazumeva. Treba pitati, pričati, razgovarati, ne sakrivati, ne podrazumevati, baš onako kao što ni Jelena ne podrazumeva da znamo stvari, koje su naizgled tako očite, toliko očite da ih ne primećujemo sve dok ih ne pročitamo u njenoj knjizi.
O tome kako nas deca vide i koliko mi njih često ne vidimo, o digitalnom svetu, kaznama i nagradama, babama i dedama, o mašti, školi, ružnim rečima, spavanju, razvodu, pubertetu, uzorima, smrti, talentima i inteligenciji, roditeljskim pravima, greškama, narcizmu, hiperaktivnosti, plakanju, intuiciji, sreći, drugačnosti, samostalnosti, i još o mnogo toga, govori knjiga „Kako se čitaju deca“. Što je najvažnije od svega, ona govori s ljubavlju, i to je ono što je čini knjigom kojoj verujete. „Kašalj i ljubav ne mogu da se sakriju“, kaže arapska poslovica. Tačno tako Jelena Holcer ne može da, u svojoj knjizi, sakrije ljubav prema deci, a roditelji samo takvima bez rezerve veruju, onima koji vole njihovu decu.
U knjizi „Kako se čitaju deca“ poglavlja vam se otvaraju kao širom otvoreni prozori, bez obzira na to da li ste taj pogled već videli ili vam je prvi put, da li to već znate i nosite u sebi ili ste upravo naučili iz pročitanih redova. Jelena se ne trudi da u čitaocu pronađe neznanje, već da probudi ono znanje kog sam nije svestan.
Jednom me je moj sin, tada u vrlo rosnim godinama, pitao da li su odrasli samo velika deca ili su deca samo mali ljudi. Kada pročitate knjigu Jelene Holcer, shvatićete da su tačna oba moguća odgovora na ovo pitanje i da upravo u njima leži rešenje mnogih roditeljskih i dečijih nerazumevanja. Jer niti su odrasli toliko odrasli koliko misle da jesu, niti su deca toliko deca koliko ih odrasli malom vide. Jelenini razgovori sa decom, koje možete pročitati u knjizi, to upravo potvrđuju, uz poštovanje sa kojim ih pisac citira. U njima je i rečenica, koju je izgovorila jedna Eva, rečenica u koju bi stala cela kritika ove knjige: „Telo je kaput za dušu“.
Knjiga Jelene Holcer „Kako se čitaju deca“ kaput je za roditeljske i dečje duše.
Autor:
Jelica Greganović
Izvor: zena.blic.rs