Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina, pojavilo se mnoštvo kućnih računara: TRS – 80, Commodore PET, Philips/Magnavox Video Writer 250, svi sa cenom od preko 500 dolara. 1984. godine Apple je izdao Macintosh, koji je sadržao MacWrite, procesor teksta koji nije mogao da savlada tekst od preko 8 stranica. Većini pisaca se nije dopao. Značajni izuzeci su bili Daglas Adams, pisac romana „Autostoperski vodič kroz galaksiju“ i Mona Simpson, koja je na njemu napisala „Anywhere but Here“. Ona je imala odličan razlog da uživa u novom Mekintoš računaru: izumeo ga je njen biološki otac, Stiv Džobs.
Žanrovski pisci su bili među prvima koji su prihvatili tehnologiju procesora teksta – eksperimentišući na njima još ranih sedamdesetih godina – jer su često bili avanturističkije nastrojeni od svojih kolega visokog stila. Mnogi od elitista književnog sveta su decenijama odolevali procesorima teksta. Zapravo, skrivali su da ih koriste u strahu da će im ugled biti narušen povezivanjem sa automatizmom i gubitkom identiteta. U članku za „Njujork tajms“ iz 2011. godine, Giš Jen se prisetila kolega koji su na svojim odštampanim doktoratima dodavali nepotrebne ispravke olovkom da bi ih napravili „realističnijim“ i manje savršenim. Savršena kopija, na kraju krajeva, odlika je daktilografa a ne genija.
Prva knjiga napisana korišćenjem procesora teksta, prema Kiršenbaumu, jeste „Bomber“, Len Dejtona, iz 1970. godine, triler smešten u vreme Drugog svetskog rata, napisan na IBM MT/ST, mašini koja je spojila električnu pisaću mašinu sa novom tehnologijom magnetne trake. Tastatura je bila ugrađena u sto a traka je pamtila šta ste otkucali tako da se možete vratiti i napraviti ispravke, ali uz puno poteškoća. Artur Klark je 1982. godine napisao nastavak romana „2001: Odiseja u svemiru“ na Archives III mikroračunaru sa WordStar procesorom, pri čemu je tekst „prenet iz Kolomba u Šri Lanki (gde je Klark živeo još od pedesetih) u Njujork na disku od pet i četvrt inča. Završne reči knjige, napominje Kiršenbaum sa užitkom, jesu sledeće: „Poslednje ispravke su prenete preko zemaljske satelitske stanice u Paduki i Međunarodne telekomunikacione satelitske organizacije“. Isak Asimov je drastično promenio način pisanja kada je počeo da radi sa procesorima teksta 1981. godine kada mu je bilo 61. godina. Ozloglašen zbog svojih rukopisa punih grešaka, ustanovio je da mu procesori teksta puno pomažu: „Na kraju sam dobio savršen tekst i niko ne može reći da nije takav...Onda bih ga odštampao ‒ br-r-rp, br-r-rp, br-r-rp i kako je izlazila svaka sledeća savršena stranica, srce mi se ispunjavalo ponosom... Nadam se da urednici cene moju novu verziju.“
Mislioci su bili zadivljeni svojom novom sposobnošću da pomere delove teksta. 1983. godine, Majkl Krajton je rekao Mervu Grifinu da „kada kucaš, reči se pojavljuju na ekranu... Možeš da ideš po ekranu, menjaš napisano, ubaciš delove teksta, staviš ih negde drugde. Imaš potpunu slobodu“. Njegovu oduševljenu nevericu su mnogi delili, mada su neki pisci i drugačije reagovali.
Pišući za „Njujork tajms“, Luis Simpson je upozorio da vam procesori teksta „govore da vaše pisanje nije konačno... Omogućavaju vam da mislite da pišete kada to ne radite, kada samo pravite beleške ili nacrt za pesmu koju biste možda napisali kasnije“. Nasuprot njemu, Žak Derida je bio oduševljen: „Ranije, posle određenog broja verzija, sve bi stalo – bilo bi vam dosta. Nije da ste mislili da je tekst savršen, ali nakon određenog broja metamorfoza proces je bio prekinut. Sa računarom, sve je bilo brzo i lako; pomislili biste da možete ispravljati zauvek“. Simpson i Derida se slažu oko onoga šta procesori teksta nude ali se ne slažu oko toga da li su mašine dobre za pisce.
Šta je Derida mislio pod reči „savršeno“? Reč može značiti različito u odnosu na različite aspekte pisanja. Kada Asimov kaže „savršen tekst“ on misli na reči napisane na papiru bez greške. Pre procesora teksta, pisac bi udarao po pisaćoj mašini, greške mazao korektorom a zatim pisao preko njih. Greške i ispravke su bile znak prave kreativnosti za pisce koji nisu mogli da podnesu tekst koji je delovao „automatizovano“. Sekretarice su po kancelarijama do iznemoglosti obučavane da kucaju savršeno tačno, kao što su se srednjovekovni pisari trudili da naprave savršen rukopis, jer je to bio njihov posao. Savršenu kopiju su uvek pravili ljudi, ali pre pojave procesora teksta, malo ko od tih ljudi je bio pisac.
„Život na Misisipiju“ Marka Tvena, iz 1883. godine smatra se prvom knjigom napisanoj na pisaćoj mašini. Ali on ju je diktirao svom asistentu. U izdavaštvu, otkucanoj kopiji bi se dodale zabeleške a zatim bi je poslali natrag na izmene preko mnogo ruku. Pre sekretarica i njihovih mašina, službenici i njihova pera su vladali kancelarijama – to su takođe bila ljudska bića. Savršenost savršene kopije je bio rezultat procesa koji su obavljali ljudi, praveći mnogobrojne fizičke verzije teksta. Uređen tekst je bio posebna vrsta, baš kao i njegovi ljudski urednici. Kiršenbaumova knjiga nas podstiče da shvatimo da je tekst, pre procesora teksta, prolazio kroz mnoge oblike.
Ali procesor teksta pripada vremenu posle pisaće mašine, on je njena suprotnost. Poetski gledano, pisaća mašina oličava nezgrapnost a procesori teksta veštinu. Procesori teksta na nečijem softveru ili računaru, mnogim piscima su delovali posebno jer su bili laki za korišćenje. Andrej Kodresku je napisao da Kaypro omogućava „da s lakoćom pišete po staklu, ne mastilom na papiru, što je zapanjujuće. Deluje u isto vreme božanski i prolazno“. Procesor teksta je alatka koja i daje moć i oduzima je, i manje se radi o tome da je superiornija u odnosu na pisaću mašinu, koliko o tome da pruža osećaj skromnosti u prisustvu beskrajnih mogućnosti.
Džon Apdajk je jedan od prvih književnika koji je procesore teksta učinio predmetom svog dela. Apdajk je 1988. godine postavio ton konferencije o računarima održanoj na Masačusetskom tehnološkom institutu (MIT). Njegov roman iz 1986. godine „Rodžerova verzija“ je istraživao „prirodu računanja preko teološke potrage za algoritamskom jednačinom boga“, i to je izgleda bilo dovoljno da dobije pozivnicu. U svom govoru je rekao da procesori reči čine „gotovo previše lakim“ za savršeno kucanje. Apdajka su užasavali procesori reči, ili su bar budili duboka i zbrkana osećanja. Ako postoji skrivena lekcija u Kiršenbaumovoj dobroj i učenoj knjizi, onda je to da je Apdajk u isto vreme bio ponesen i zabrinut zbog procesora reči toliko da su oni nadahnuli njegovu umetnost. Čak je napisao i nekoliko pesama o njima, uključujući tu i „INVALID.KEYSTROKE“ iz 1983. godine, i „Death of a Computer“.
Kada je na Masačusetskom tehnološkom institutu rekao da procesor reči stvara tekst koji je previše savršen, Apdajk je razmišljao o promenama koje je pretrpeo njegov sopstveni stvaralački proces. Uobičajeni put teksta ka savršenstvu je bio promenjen, a ljudi negde usput odstranjeni iz njega. Kada je kolekcionar Stiv Soborov kupio Apdajkovu staru pisaću mašinu, u njoj je još uvek bila zaglavljena traka, o kojoj je autor pisao uredniku „Njujorkera“, Rodžeru Ejndželu:
„Ovo će možda biti poslednji neuredan tekst koji ćeš dobiti. Kupio sam procesor teksta i polako počinjemo da se razumemo. Brz je kao sam đavo ali ima jako malo mašte, i nimalo opuštenosti.“
Kasnije je Apdajk u „Njujorkeru“ pisao o šetnji rodnim gradom u Pensilvaniji. „Kišne kapi su napravile na ulici šare poput snega na televizoru“, pisao je, „ili kao ispremeštana slova kojim procesor reči ispuni ekran pre nego što ih električna iskra složi po savršenom smislu“. Na šta je mislio? Na stvarnu zbrku, onu koja se može videti kod procesora reči toliko zastarelih da ih nikada više nećete koristiti? Ili na bljesak teksta koji je procesor obradio, trenutak kada je iznenada završen?
Pisac koji je ovladao procesorom teksta može svoj tekst da obradi, uredi i obriše sasvim sam. Za En Rajs, koja je odana programu WordStar toliko da i njen najslavniji lik, vampir Lestat, svoja sećanja beleži na njemu – pisac mora da stane licem u lice sa mašinom koja zahteva da stvori ne samo savršen tekst, već i idealnu kreativnu zamisao. „Sa svim tim oruđem na raspolaganju“, piše Rajs „zaista nema izgovora da se ne napiše savršena knjiga“.
Zalažući se za značaj procesora reči, Kiršenbaum preuveličava lakoću kojim predstavnici humanistike tumače politički i umetnički život predmeta. Pronalazak procesora teksta je možda promenio način rada Apdajka i sličnih, ali je takođe pokrenuo odumiranje zanimanja koje su obično obavljale žene – sekretarskog posla.
U prvom izdanju časopisa „Ms.“ iz 1971. godine , nalazi se oglas koji je postavila Evelin Berezin, vlasnica firme „Redactron Corporation“. Berezin se počela baviti računarima još pedesetih godina, prvo kao glavni dizajner kompanije „Electronic Computer Corporation“, zatim u firmi „Teleregister“, na sistemu koji je omogućavao lakšu rezervaciju avionskih karata. Zatim je pokrenula sopstvenu firmu. Odlučila je da kreira suparnika IBM – ovoj električnoj pisaćoj mašini MT/ST.
Svoj izum je nazvala „Data Secretary“. Da bi ga prodala obratila se frustriranim profesionalcima kojima su bili neophodni procesori teksta, onima uronjenim u papirologiju. Oglas u časopisu se obraćao direktno sekretaricama, obećavajući im izbavljenje od pisaćih mašina, i time bolji posao. Jednom kada ne bude morala da kuca po ceo dan, šta će sekretaricu sprečavati da se napreduje do uprave? „Pitajte vašeg šefa za 'Data Secretary'“, pisalo je u oglasu. „Mi smo mu već pričali o tome“.
Poruka oglasa je bila da je procesor reči već postojao, samo u drugačijem obliku ‒ obliku žene sekretarice. Takve žene su radile u svakoj kancelariji, svuda, a takođe i za pisce. Sekretarica Henrija Džejmsa, Teodora Bozanke je bila ogroman obožavalac svog poslodavca, a Džejms joj je odao priznanje rekavši da je istinski shvatala „na šta je ciljao“. Valeri Eliot, udovica i čuvarka zaostavštine T. S. Eliota, je ranije radila kao daktilografkinja za firmu „Faber & Faber“. Za Eliotovog života je sa velikom stručnošću obavljala sekretarske dužnosti, a posle muževljeve smrti čuvala njegove papire s podjednakom odanošću. Sonja Orvel je isto to činila za svog supruga Džordža. Profesionalni, emotivni i književni život ovih žena je procvetao u obavljanju njihove dužnosti posvećene muškim piscima. Ali tu i tamo dobili bi svoj trenutak pod suncem književnosti. Daktilografkinja se pojavljuje u Propovedi vatre, jednog dela poeme „Pusta zemlja“:
„Vidim ljubičast, čas večernji što se stara
O povratku domu, mornara dovodi s puta,
Daktilografkinju kući; rasprema kuhinju, pali
Peć, i hranu u konzervama iznosi.“
(Prepev Ivan V. Lalić)
Kiršenbaum citira Vendela Berija, koji je 1987. godine pisao o ključnoj ulozi koju je njegova supruga odigrala u ulozi daktilografkinje:
„Moja supruga je kucala moja dela na mašini Royal kupljenoj 1956. godine koja i danas izgleda kao nova. Dok je kucala primećivala je greške i beležila je na ivicama male primedbe. Ona je moj najbolji kritičar jer je upoznata sa svim mojim uobičajenim greškama i slabostima. Ona takođe razume, ponekad i bolje nego ja, šta sam hteo da kažem. Vodimo porodični posao koji funkcioniše dobro i ugodno. Ne vidim ništa loše u tome.“
Evelin Berezin je namenila svoj oglas radnim ženama, ali Berijeva pohvala svojoj supruzi koja je nadmašila „Microsoft Word“, pokazuje da je istorija prerade teksta određena polom na način koji je možda van domašaja istoričara. Ne može se napraviti jasna razlika između uticaja procesora teksta na maštu pisaca i njihovog delovanja na rad žena u ulozi nekreativnih automata. Podaci su zbrkani. Istorija je zabeležila daktilografkinje kada su radile za novac u kancelarijskom okruženju, ali su inače nevidljive – na pripadajući jasnoj kategoriji, i ne dobijajući redovno priznanje za svoj učinak. Kako možemo znati ko je gde radio, kakav je odnos svaki od tih ženskih prepisivača imao sa svakim novim uređajem koji joj je preuzeo posao? Kiršenbaumova knjiga pokazuje da žene mogu da zauzmu svoje mesto među mehaničkim uređajima koja su stvorila velika dela poslednjeg veka, i njihove živote beleži detaljno koliko može. Ali u isto vreme on pokazuje da se u Apdajkovim frustracijama procesorima teksta radilo samo o njegovim ličnim problemima i stoga su bile samo delić cele priče.
Sredinom osamdesetih godina 20. veka, Teri Makmilan je radila kao „procesor teksta“ u njujorškoj advokatskoj kancelariji, dok je pisala svoj roman „Mama“. Tu je koristila firmina sredstva da „štampa i šalje bukvalno hiljade promotivnih pisama knjižarama i čitalačkim klubovima, naročito onim koji su bili poznati po davanju podrške crnim piscima“. Ovaj oblik automatizovanih funkcija je bio „tačno ona vrsta zadataka za koju je tehnologija stvorena da ih izvrši“. Makmilan je ovladala tom tehnologijom jer joj je to ulazilo u opis posla, a zatim ju je iskoristila da obavesti svet da je napisala savršen roman.
Izvor: newrepublic.com
Prevod: Vladimir Martinović