Kako su nemački bibliotekari konačno doskočili drskom kradljivcu

Jednog popodneva, krajem februara 2006. godine, Norbert Šild je seo za sto u čitaonici Gradske biblioteke u nemačkom gradu Triru i otvorio četristo godina staru knjigu o geografiji Evrope. Brzo je položio prazan list papira na knjigu, uzeo skalpel iz krila i pažljivo isekao mapu Alzasa, koja se nalazila na 375. i 376. strani.



Ono što Šild nije primetio prilikom ulaska u prostoriju bila je metar visoka platforma sa koje su dvoje radnika biblioteke, zaduženih za donošenje knjiga čitaocima, jasno videli njegove pokrete. Bibliotekari su prišli Šildu i pitali ga šta to radi.

„Pa... vredelo je pokušati“, odgovorio je. Zatim je teatralno bacio člansku kartu biblioteke na sto i užurbano se zaputio prema izlazu, ne ispuštajući mapu iz ruku.

Zapanjeni bibliotekari su smesta otrčali u kancelariju direktora biblioteke Gintera Franca. Franc je učinio jedino što je mogao: poveo je svedoke sa sobom u policijsku stanicu i prijavio krađu. Ostalim nemačkim bibliotekama poslao je imejl u kome ih je obavestio o kradljivcu prosečne visine, zdepaste građe i neočešljane plave kose, koji je nosio upadljiv nakit i predstavljao se kao istoričar.

Nadimak Büchermarder („knjiška kuna“), koji je Franc u imejlu dodelio Šildu, ubrzo je postao popularan među bibliotekarima u Nemačkoj. Kune su sisari mesožderi koji često kradu ptičja jaja i veoma ih je se teško otarasiti.

Gotovo 500 kilometara dalje, u biblioteci u Oldenburgu, Klaus-Peter Miler je prebledeo pročitavši Francov imejl. Znao je o kome je reč.

Norbert Šild bio je redovni posetilac oldenburške Regionalne biblioteke, gde se predstavljao kao student doktorskih studija koji se interesuje za stare putopise i atlase. Miler se dobro seća dana kada je sa Šildom razgovarao o njegovom istraživanju. „Ništa nisam posumnjao“, kaže on danas.

Posle Francovog upozorenja Miler je sa mladom koleginicom Korinom Reder počeo da prelistava bibliotečku evidenciju u potrazi za informacijama o Šildovim posetama. Veći deo podataka već je bio uništen, jer se institucija u kojoj radi, kao i većina nemačkih biblioteka, striktno pridržava zakona o privatnosti. Srećom, uspeli su da pronađu jedan trag: Šild je poslednji put posetio biblioteku u jesen 2005. To je značilo da je planirao da se vrati, a knjige koje je već koristio su ga čekale.

Miler i Reder su odlučili da ih pregledaju. Skupoceni španski tom o geografiji i još jedna knjiga bili su neoštećeni. Treća, pomorski i trgovački atlas autora Luja Renara iz 1745, na prvi pogled delovala je nedirnuto. A onda su je pogledali pažljivije...

Šild je iz atlasa isekao devet mapa, uključujući i Renarov crtež celog poznatog sveta i detaljne ilustracije jugoistočne Azije i zaliva Hadson. Osim toga, potrudio se da ukloni i prilog u kome se nalazio spisak mapa. A pošto mu to očigledno nije bilo dovoljno, u gornjem desnom uglu je sitnim slovima ispisao spisak preostalih mapa – na način na koji bi to učinio profesionalni arhivar. Samo pažljiv čitalac bio bi u stanju da primeti da nešto nije u redu.

„Preneraženo sam sedela i gledala u tu knjigu“, priseća se Korina Reder. „Bilo je to delo pravog profesionalca.“

Reder je krađu prijavila oldenburškoj policiji. (Kasnije je procenila da je načinjena šteta iznosila između 44 i 48 hiljada dolara.) Na preporuku poznanika, počela je da prati aukcije na internetu kako bi ušla u trag nestalim Renarovim mapama. Boju, veličinu, požutelost papira i nabore na slikama sa sajtova upoređivala je sa oldenburškim atlasom, a za pomoć se obratila i dilerima antikviteta.

Do Uskrsa joj je pošlo za rukom da pretragu suzi na dva prodavca. Jednog sunčanog dana, početkom maja 2006, ubacila je oštećeni Renarov atlas na zadnje sedište službenog golfa oldenburške biblioteke i sa kolegom Milerom krenula u lov. „Cela scena je podsećala na početak nekog filma“, pripoveda Reder kroz smeh.

Prešli su 300 kilometara do Gana u Belgiji i uskoro otkrili da mape u prvoj aukcijskoj kući nisu bile ono što su tražili. Dimenzije i kvalitet papira bili su drugačiji; ukradeni oldenburški originali bili su bolje očuvani.

Sledećeg dana su se odvezli do Brede u Holandiji, gde su posetili malu ali dobro snabdevenu antikvarnicu Antiquariaat Plantijn. Dočekao ih je ljubazni vlasnik Diter Dunker, koji je tečno govorio nemački. Odmah je pristao da im pokaže dokumente koji su ih zanimali. Reder i Miler su pregledali stranice i uporedili mere:

„Četiri mape su se savršeno uklapale u naš atlas“, uzbuđeno priča Reder.

Ispostavilo se da Reder i Miler nisu bili jedini bibliotekari koji su prepoznali ime Norberta Šilda. Iz Univerzitetske biblioteke u Darmštatu je 1988. nestala serija ilustracija reke Rajne, a u Bonu je 2002. godine ukradena nedavno restaurirana knjiga astronoma Johana Keplera iz 1616.

Ginteru Francu su za samo mesec dana stigli odgovori iz dvadeset institucija čiji su zaposleni verovali da je Šild ukrao stranice iz njihovih knjiga.

Sven Kutner, upravnik odeljenja za stare knjige Univerzitetske biblioteke u Minhenu, takođe je pročitao Francov imejl. Šild je tokom 2005. godine mesecima posećivao njegovu biblioteku predstavljajući se kao naučnik koji sastavlja spisak knjiga sa mapama izrađenim posle 1500. godine. Pažljivim pregledom Kutner je utvrdio da su odstranjene mape iz skoro pedeset knjiga. Danas se seća krupnih prstenova na Šildovim rukama, za koje veruje da su imali oštre ivice ili da je u njima bio sakriven minijaturni nož. „Uvek nas je gledao pravo u oči“, priča Kutner. „Tada nam nije delovao sumnjivo.“

Kutner je prijavio krađu policiji, zabranio Šildu pristup biblioteci, a zatim je odlučio da nabavi i preciznu vagu kojom bibliotekari i danas kontrolišu težinu svake knjige prilikom izdavanja i povratka.

Sakupivši svedočanstva bibliotekara iz cele Nemačke, Ginter Franc je materijal prosledio kancelariji državnog tužioca u Bonu. Tom prilikom je obavešten da je zvanična istraga pokrenuta još posle krađe Keplerove knjige 2002. godine. Franc je bio ubeđen da će istraga doneti željeni rezultat. Iako se znalo da je Šild bio aktivan bar od 1988, Trir je bio prvi grad u kome je uhvaćen „in flagranti“.

Reder i Miler su tokom posete Bredi takođe imali razloga za optimizam. Dunker nije negirao da su njegove stranice identične nestalim dokumentima iz Oldenburga i saopšio je bibliotekarima da je spreman da ih povuče iz prodaje i sarađuje sa zvaničnom istragom.

Holandski prodavac antikviteta je mape kupio na buvljaku u Parizu u februaru 2006. Suvonjavi Nemac – očigledno ne Šild – prišao je Dunkeru i ponudio da mu proda četiri lista za pet hiljada evra. Nisu razmenili priznanice, imena, niti kontakt adrese.

Neki bibliotekari kritikuju prodavce antikviteta zbog njihovog nonšalantnog odnosa prema istorijskim dokumentima. „Ukoliko na knjizi ne vide ništa neobično, poput pečata biblioteke, ne pitaju za njeno poreklo“, kaže Reder. Na pitanje da li veruje da su stranice koje je kupio bile ukradene, Dunker danas odgovara: „Kako bih ja to mogao da znam?“

Sviđalo se to nama ili ne, u svetu postoji velika potražnja za starim mapama. Rene Alonž, vodeći istražitelj berlinske jedinice za borbu protiv ilegalne trgovine umetninama koji je radio na Šildovom slučaju, komentariše: „Mnogi će pomisliti: 'Zašto bi se iko izlagao takvom riziku?', 'Može li se na taj način nešto zaraditi?'. Da, može. Postoji tržište.“ Jedan bibliotekar procenio je da je krajem devedesetih godina prošlog veka Šild od krađa godišnje mogao da zaradi i do dvesta hiljada nemačkih maraka.

Iako su bibliotekari širom Nemačke sa optimizmom iščekivali rezultate istrage bonskog tužilaštva, protiv Šilda na kraju ipak nije podignuta optužnica. Dokazi su najvećim delom bili posredni: iako su biblioteke mogle da dokažu da je koristio oštećene knjige, nije bilo nikakvih dokaza da je Šild bio taj koji je iz njih uzimao mape. Prilikom pretresa Šildovog doma u novembru 2002, pronađen je njegov „alat“ (veliki broj bibliografija i spiskova istorijskog materijala u bibliotekama), ali ne i ukradene mape. Tužilaštvo u Bonu radilo je na velikom broju slučajeva, a ljudski životi su, većina će se složiti, važniji od knjiga. Sud u Triru, gradu u kome je Šild uhvaćen na delu, odlučio je da odustane od suđenja budući da je šteta, procenjena na samo petsto evra, bila zanemarljiva. Predstavnik za štampu tužilaštva u Bonu odbio je da komentariše slučaj.

Korina Reder ipak nije odustajala od Renarovog atlasa. U decembru 2008, shvativši da istraga tapka u mestu, počela je da pregovara o povratku mapa sa Dunkerom lično. Pošto nisu uspeli da se dogovore oko cene, Dunker ih je prodao nekom drugom.

Bez podrške vlasti, nemački bibliotekari su se upustili u igru „mačke i kune“ sa Šildom, koja je trajala narednih trinaest godina. Šild je u tom periodu „posetio“ još najmanje petnaest biblioteka u različitim delovima zemlje. Dvadeset dve godine nakon prve krađe, zakazao je novi termin u Univerzitetskoj biblioteci u Darmštatu. Bibliotekari su postavili zamku, ali Šild se nije pojavio.

„Još uvek žalim za propuštenom prilikom“, priča Silvija Uleman, direktorka tamošnjeg odeljenja za istorijske kolekcije. Tog istog dana, Šild se pojavio u Diseldorfu. I dok su se biblioteke sve ozbiljnije organizovale, Šild je navodno počeo da koristi pseudonime i angažuje saučesnike.

U julu 2017. pojavio se u u austrijskim Alpima, u biblioteci univerziteta u Inzbruku. Ovog puta se predstavljao kao „profesor emeritus istorije“. Kada je otišao, bibliotekarka Klaudija Zojer ukucala je njegovo ime u bibliotečki pretraživač i naišla na upozorenja. Odmah je pregledala knjigu koju je Šild proučavao – još jedno delo Johana Keplera iz 1627. godine – i shvatila da je iz nje nestala gravirana mapa sveta, čija vrednost je bila procenjena na trideset hiljada evra. (Prostoriju u kojoj je sedeo Šild napustila je samo jednom, kako bi otišla do toaleta.) Tužilaštvo iz Šildovog rodnog okruga Viten konačno je imalo razlog da ga izvede pred sud.

Šild je u tom trenutku već bio šezdesetpetogodišnjak sa više od trideset godina dugom, uspešnom karijerom lopova. Suđenje je održano u aprilu 2019. godine. Optuženi je imao bele brkove, plavi sako i hodao je oslanjajući se na ljubičasti štap. „Ove optužbe su besmislene“, izjavio je novinarima i dodao da jedva čeka početak suđenja.

U sudnici je pijuckao dijetalnu koka-kolu i samo jednom se obratio sudu kako bi objasnio da je, u trenutku kada je on pozajmio Keplerovu knjigu, mapa već bila ukradena. Njegov advokat je tvrdio da je lopov mogao biti bilo ko, uključujući i zaposlene u biblioteci. Pretraga Šildove kuće ponovo je bila neuspešna.

Tokom procesa su otkriveni mnogi do tada nepoznati detalji o Šildovom životu: nekada je bio prodavac industrijske opreme, ima troje odrasle dece i ženio se četiri puta. Advokat odbrane je objasnio sudu kako njegov klijent često zapada u finansijske nevolje i prihvata razne poslove kako bi preživeo.

Ispostavilo se da je Šild više od deset puta hapšen zbog krađa i prevara. Obično je kažnjavan novčanom ili uslovnom kaznom, a iza rešetaka se našao samo jednom – početkom dvehiljaditih, kada je robijao nepunih godinu i po dana. Na suđenju 2019. izrečena mu je kazna od dvadeset meseci zatvora, bez mogućnosti puštanja na uslovnu slobodu.

Korina Reder kaže da bi volela da je slična kazna izrečena ranije jer novčane i uslovne kazne nisu zaustavile Šilda. Samo nekoliko dana nakon što je uhvaćen na delu u Triru, Šild se pojavio u biblioteci u Haleu. „Koliko štete možete napraviti i kolika kazna vas može naterati da prestanete?“, pita se ona.

Šild se trenutno žali na presudu. „Svi dokazi su posredni“, izjavio je njegov advokat posle suđenja. Zbog lošeg zdravstvenog stanja još uvek nije počeo sa odsluženjem kazne: tvrdi da boluje od dijabetesa, srčanih problema i raka.

Fotografija Norberta Šilda se u Regionalnoj biblioteci u Oldenburgu nalazi na polici iza pulta za informacije, pored štampača i nekoliko rečnika. Stoji po strani i ničim nije označena. Posetioci koji je primete verovatno misle da je reč o suveniru. Samo osoblje biblioteke zna da se radi o upozorenju.

Autor: Džefri Arlo Braun
Izvor: atlasobscura.com
Prevod. Jelena Tanasković