Dragan Velikić i Miljenko Jergović pričaju o tome kada su prvi put nešto objavili i kako je za svakog od njih izgledao početak književne karijere. Kada čitamo omiljenog pisca, doživljavamo ga kao nekog ko je to oduvek bio, ko se rodio kao pisac sa jasnim stavovima. Ali iza svega toga uvek stoji nekakav početak, prvi korak, prva priča ili pesma… Period kada se stvara iskreno, nevino, ali možda ne tako doterano i stilizovano.
Ivo Andrić je sa 19 godina objavio svoju prvu pesmu „Sumrak“ u časopisu Bosanska vila, a
Miloš Crnjanski svoju ‒ „Sudba“ – 1908. u somborskom dečjem listu Golub. Čarls Bukovski je prvu priču objavio sa 24 godine, ali se njegov debitantski roman pojavio tek 1971, kada je već imao 51 godinu i život propalice i beskućnika iza sebe. Nikome nije bio utaban put i svako je morao, na ovaj ili onaj način, da učini taj prvi korak.
Pisac
Dragan Velikić priseća se da je još kao dete mnogo čitao, i rano umislio da će biti pisac.
„Tokom školskog raspusta u šestom razredu osnovne škole napisao sam roman pod jakim uticajem knjiga za decu Ivana Kušana o dečaku Koku i njegovoj družini. Obožavao sam
Branka Ćopića i Molnarove ‘Dečake Pavlove ulice’. Međutim, nakon tog prvog romana, nisam više pisao. Počinje period intenzivnog bavljenja muzikom, i to traje sve do kraja studija. Ipak, sve vreme ja u sebi sebe doživljavam kao pisca. To je meni i danas neobjašnjivo. I kada sam se sa punih dvadeset i osam godina jednom zapitao odakle u meni taj umišljaj da sam pisac – samo još uvek sem onog romana nemam neke druge dokaze o vlastitoj predodređenosti za književnost – napisao sam priču, i odneo je u redakciju Književne reči tadašnjem uredniku za prozu
Davidu Albahariju.
Njemu se priča dopala, objavio ju je i pitao me da li imam još priča. Slagao sam ga i rekao da imam. Predložio mi je da krajem godine pošaljem rukopis u Maticu srpsku za ediciju
Prva knjiga. Čitavog leta sam u vikendici na moru pisao priču za pričom, i tako je nastala zbirka priča ‘Pogrešan pokret’ koju sam objavio sledeće godine. Dve godine kasnije izašla je moja druga knjiga priča ‘Staklena bašta’ u Radu, u ediciji
Znakovi pored puta, koju je vodio Dragan Lakićević. Iako se ne odričem svojih knjiga priča, pisac sam u sebi do kraja postao tek nakon objavljivanja svog prvog romana ‘Via Pula’“, smatra pisac „
Ruskog prozora“ i „
Islednika“, romana za koje je dobio Ninovu nagradu.
Miljenko Jergović, jedan od najvećih autora na ovim prostorima, još je kao mladić u Sarajevu objavljivao pesme, mnogima je još krajem 80-ih bilo jasno da je u pitanju vanserijski talenat. Pisac „Sarajevskog Marlbora“ pomalo filozofski odgovara na naše pitanje kako je postao pisac.
„U stvari, nemam pojma! Pisao sam i prije nego što sam ikad išta objavio. Objavljivanje je bilo neka vrsta društvenog priznanja. Ali ne bih rekao da sam tada postao pisac. To sam postao mnogo ranije, kada sam čitajući shvatio da na svijetu ne postoji ništa veće ni važnije od toga što upravo čitam. Možda sam pisac postao naučivši i posljednje od trideset slova? Ali možda sam pisac bio i ranije: dok su mi nepismenom čitali knjige. Ili još ranije, kada bih ostao omađijan nakon što bi mi netko ispričao priču. Mislim da je sve ono što se kasnije zbivalo mnogo manje važno.“
Da li se pisci rađaju ili s vremenom to postaju, ostaće večito pitanje. Ali svako ima svoj put koji zavisi od različitog spleta okolnosti. Da grubo parafraziramo
Tolstojevu poznatu misao:
svi loši pisci liče jedni na druge, a svi dobri su dobri na svoj način.
Integralnu verziju članka možete pročitati
ovde.
Autor: Bratislav Nikolić
Izvor: Nova