Kako su priče oblikovale svet

Još od malih nogu, Aleksandar Veliki je pripreman da bude vođa Makedonije. Malo kraljevstvo u severnoj Grčkoj neprestano je bilo u ratu sa susedima, pre svega sa Persijom, što je značilo da Aleksandar mora da nauči kako da povede vojsku u bitku. Kada je na Aleksandrovog oca izvršen atentat, a Aleksandar došao na presto, brzo je premašio sva očekivanja. Ne samo da je osigurao bezbednost svog kraljevstva, već je i porazio čitavo Persijsko carstvo, osvojivši široku oblast koja se protezala od Egipta do severne Indije.

Aleksandar je posedovao dodatno oružje: Homerovu „Ilijadu“. Učio je da čita i piše proučavajući ovaj ep kao mladić, i zahvaljujući njegovom učitelju, filozofu Aristotelu, radio je to neobično intenzivno. Kada je krenuo u osvajanje, Homerova priča o ranijoj grčkoj ekspediciji u Maloj Aziji poslužila mu je kao plan, i zastao je u Troji, iako grad nije imao nikakav vojni značaj, da bi ponovo oživeo scene iz „Ilijade“. Tokom čitavog osvajačkog pohoda, spavao je pored svog primerka teksta.

Pošto je u epu našao nadahnuće, Aleksandar je uzvratio Homeru tako što je grčki jezik učinio zajedničkim jezikom široke oblasti, i tako ugravirao ovaj slavni ep u svetsku književnost. Aleksandrovi naslednici su izgradili velike biblioteke u Aleksandriji i Pergamu koje će sačuvati Homerovo ime za budućnost.

Bio je ovo dokaz da priče mogu imati značaj i van stranica knjige. Filozof Platon preispitivao je umetnost „da bi pokazao da ona ne samo da pričinjava zadovoljstvo, već je i korisna, kako za društveno ustrojstvo, tako i za ljudski život“.

Lingva franka

„Ilijada“ je tipičan predstavnik rane književnosti kao što je mesopotamijski „Ep o Gigamešu“ ili majanski „Popol Vuh“. Ova epska dela poslužila su kao zajedničke referentne tačke za čitave kulture, saopštavajući svojoj publici odakle dolaze i ko su.

Ali ne počinju sve književne tradicije epskim pričama o kraljevima i osvajanjima. Kineska književnost se temelji na „Knjizi pesama“, zbirci naizgled jednostavnih pesama koje su do sada stekle ogroman korpus tumačenja i komentara. Poezija nije bila samo oblast profesionalnih pesnika. Ambiciozni birokrata u ogromnom kineskom državnom aparatu morao je da prođe kroz rigorozan carski sistem ispita, što je zahtevalo temeljno poznavanje poezije, dok se od viših državnih činovnika očekivalo da budu sposobni da smišljaju stihove u svako doba.

„Knjiga pesama“ je ustoličila poeziju kao najvažniji oblik književnosti po celoj istočnoj Aziji. (Kada je Japan pokušavao da stekne kulturnu nezavisnost od Kine, učinio je to stvarajući sopstvenu zbirku poezije.)

Značaj poezije takođe je oblikovao jedan od prvih velikih romana u svetskoj književnosti: „Gendži“. Njegova autorka, Murasaki Šikibu, morala je sama da nauči kinesku poeziju tako što je prisluškivala časove svog brata sa njegovim učiteljem, pošto se od žena nije očekivalo da poznaju kinesku književnost. Kada je postala dvorska dama u tajanstvenom japanskom dvoru, koristila je ovo znanje da sačini portret života na dvoru, pun detalja i psihološkog uvida, stvarajući remek-delo koje je naraslo do preko hiljadu strana. Da bi svom romanu dala status visoke književnosti, ubacila je skoro 800 pesama.



Belo platno

Kako je se sve veći deo stanovništva opismenjavao, nove tehnologije, pre svega papir i štampa, povećali su domet i uticaj pisanih priča koje su postale dostupne novim grupama čitalaca. A pojava novih čitalaca je označila pojavu novih priča koje su počele da se pojavljuju da bi zadovoljile ukuse i interese ovih čitalaca.

Ovakav razvoj je naročito bio vidljiv u arapskom svetu, koji je od Kine preuzeo tajnu prozvodnje papira i od toga napravio uspešnu industriju. Priče koje su se do tada prenosile samo usmeno prvi put su zapisane i objedinjene u zbirkama priča kao što je „Hiljadu i jedna noć“.

Kao raznovrsnija od starijih epskih priča i zbirki pesama, „Hiljadu i jedna noć“ pružala je zabavu i obrazovanje u jednakoj meri, a okvir je nezaboravna priča o Šeherezadi i kralju koji se zakleo da će ubiti svaku ženu pošto sa njom provede samo jednu noć. Suočena sa sigurnom smrću, Šeherezada niže priču za pričom dok se kralj nije izlečio od svog ubilačkog zaveta – čime je Šeherezada postala ne samo njegova kraljica, već i heroina pripovedanja.

Zbirke pesama, zbirke priča i epovi imali su veliki uticaj na istoriju književnosti koja je usledila. Kada je italijanski pesnik Dante Aligijeri rešio da prikaže i obrazloži hrišćanski pogled na pakao, čistilište i raj, izabrao je formu epske poezije, tako se takmičeći sa klasičnim autorima (mudro je Homera stavio u limbo pošto je Homer imao nesreću da živi pre Hrista).

Dante nije napisao komediju na visoko cenjenom latinskom, već na toskanskom govornom dijalektu. Ovakva odluka je doprinela da ovaj dijalekt postane pravi jezik koji danas nazivamo italijanski, što je priznanje značaju književnosti za oblikovanje jezika.

Najznačajnija promena nastala je kada je Johanes Gutenberg u severnoj Evropi izumeo štampariju (nalazeći ideju u kineskim tehnikama), što je bio početak masovne proizvodnje i masovne pismenosti koju imamo danas. U smislu književnosti, ovom erom su dominirali romani, nazvani tako zato što su bili novi [eng. novelty – novost; novel – roman], bez obzira na važne pretke kao što je japanska autorka Murasaki. Romani nisu imali opterećenja koja se vezuju za antičke forme književnosti, čime se otvorila mogućnost za pojavu nove vrste autora i pisaca, naročito žena, koji su koristili fleksibilnu formu da se uhvate ukoštac sa najvažnijim pitanjima modernog društva.
„Frankenštajn“ Meri Šeli obeležio je početak nečega što će postati poznato kao naučna fantastika, na razmeđi utopijskog obećanja nauke i njenog destruktivnog potencijala. (Političke distopije „1984.“ Džordža Orvela i „Sluškinjina priča“ Margaret Atvud noviji su primeri te tradicije.)

Istovremeno su roman koristile nove i nastajuće države da istaknu svoju nezavisnost, kao što je bio slučaj u takozvanom „latinoameričkom bumu“ 1960-ih sa „Sto godina samoće“ Gabrijela Garsije Markesa, višegeneracijskim romanom koji pokušava da obuhvati celu jednu kulturu. Politička nezavisnost je zahtevala kulturnu nezavisnost, a romani su se pokazali kao najbolji način da se ona dobije.

Dok su ovi i mnogi drugi autori imali koristi od masovne pismenosti, štamparija je takođe olakšala kontrolu i cenzurisanje književnosti. Ovo je bio naročito veliki problem za autore koji su živeli u totalitarnim režimima gde su se razvili sistemi ilegalnih publikacija kako bi se izbegla cenzura.

Danas proživljavamo još jednu revoluciju u tehnologijama pisanja, jednu koja je barem podjednako važna kao izum papira i štamparije u Kini ili ponovni izum štamparije u severnoj Evropi. Internet menja naš način pisanja i čitanja, način širenja književnosti i kome je ona dostupna. Stojimo na početku nove ere pisanja i književnosti – pisani svet će se neminovno ponovo promeniti.

Autor teksta Martin Pukner je profesor engleske i komparativne književnosti na Harvardu i autor knjige „The Written World: The Power of Stories to Shape People, History, Civilization“ (Random House).

Izvor: bbc.coom
Prevod: Borivoje Dožudić