Kako su se sreli Džejms Džojs i Marsel Prust 1922. i dosađivali jedan drugom

Kada izgovaramo imena poznatih umetnika, najčešće mislimo na njihov najcenjeniji rad – na primer, Orson Vels istovremeno označava i „Građanina Kejna“ ili „Rat svetova“, dok H.Dž. Vels predstavlja „Vremensku mašinu“ ili... „Rat svetova“. Kada su se ova dvojica umetnika srela 1940. godine, shvatili su da njihovi svetovi, koji su se prethodno dodirnuli tokom Velsovog čuvenog izvođenja radio drame, imaju mnogo zajedničkog pa su uglavnom razmenjivali ideje, priče i obostrano divljenje.



Drugi istorijski susret između umetnika koje bismo mogli smatrati srodnim – Džejms Džojs u vreme „Uliksa“ i Marsel Prust autor romana „U traganju za izgubljenim vremenom“ – nije bio toliko plodonosan. Kako je irski kritičar Artur Pauer zabeležio: „Srele su se dve najveće književne figure našeg vremena i pitaju jedna drugu da li vole tartufe“.

Ovo je jedno od svedočanstava tog trenutka iz maja 1922. godine, pred sam kraj Prustovog života. Susret se odigrao na zabavi organizovanoj u čast Igora Stravinskog i Sergeja Djagiljeva u hotelu „Mažestik“. Kako su oba autora svoja najveća dela stvorila eksploatišući omiljenu im temu, sebe same, znamo da su njihova bića u delima toliko prostrana i velika da obuhvataju cele gradove, narode i svetove. Obojica su bili halapljivi čitaoci neverovatnog pamćenja (što sigurno znamo o Prustu) i intuitivni promatrači kulturnih mehanizama savremenog sveta. Koliko li su samo ozbiljnih razgovora mogli voditi...

Ipak, jedan od prisutnih gostiju, Vilijam Karlos Vilijams, dočarava nam komičnu situaciju...

Ben Džekson za „Londonski pregled knjiga“ piše: „Džojs je stigao pripit i slabo obučen, a vrata je otvorio Prust ogrnut krznom. Zatim su, kako navodi Vilijams, seli jedan do drugog dok su njihovi obožavaoci ’čekali da zasijaju varnice mudrosti’. Umesto toga, utonuli su u jadikovanje o sportu i vremenu poput dvojice staraca koji se sreću kod doktora u čekaonici ili dva lika Semjuela Beketa opterećena sitnim pritužbama koje život znače.“

Džojs je rekao: „Imam svakodnevne glavobolje. Oči me užasno bole.“
Prust je odgovorio: „Moj jadni stomak! Šta da radim? Ubija me! Zapravo, moram odmah poći.“
„Isto se osećam“, uzvratio je Džojs. „Kada bih našao nekog da me povede... Zbogom!“
„Bilo mi je zadovoljstvo“, reče Prust. „Oh, moj stomak, moj stomak.“
 
Ford Medoks Ford potvrdio je ovaj događaj, ali domaćin zabave, pisac Sidni Šif, ga je porekao, tvrdi Džojsov najcenjeniji biograf Ričard Elman. Čini se da Elman ne favorizuje nijednu od ponuđenih opcija, već nam donosi Džojsovu verziju, potvrđenu sa više strana. Pisac „Uliksa“ se seća kako se „razgovor uglavnom sastojao od reči ’ne’. „Prust me je pitao da li poznajem tog i tog vojvodu. Rekao sam: ’Ne’.“ Na pitanje da li je pročitao „Uliksa“, Prust je takođe odgovorio negativno. „Situacija je“, seća se Džojs, „bila nesnosna“. Ostali gosti pamte susret na sličan način.

Postoji još jedna verzija priče u kojoj vidimo šta se dogodilo nakon susreta – ona koja podseća na scenarije „kako se noć završila još gore“. Vajolet, supruga Sidnija Šifa, pamti kako se pijani Džojs samopozvao u taksi u kome je bila sa mužem i Prustom, i odmah otvorio prozor. Kako navodi sajt o Prustu: „Vajolet je znala za Prustov smrtni strah od promaje i odmah je zatvorila prozor.“ Kada je automobil stigao do apartmana francuskog pisca, on je „insistirao da Irac dozvoli da ga taksi odveze kući“, a zatim je „odjurio u svoj stan“.

Deluje da se sve ove različite verzije događaja slažu oko jedne stvari: susret je bio isprazan. Uprkos tome, jedan autor je nedavno objavio knjigu čija je tema upravo ovaj događaj. Čak i on zaključuje da „niko ne može zaista tvrditi šta su tačno rekli jedan drugom“. Primamljivo je zamišljati kako su se stvari mogle i drugačije odvijati da su se sreli ranije ili pod drugim okolnostima, s obzirom na Džojsovu sklonost prema alkoholu i Prustovo loše zdravlje i averziju prema... pa, društvu. Onlajn magazin „The New Inquiry“ navodi komentar o Prustu koji je Džojs uputio Semjuelu Beketu: „Da smo se negde mogli sresti i popričati...“

Iako su oba pisca priznala da nisu čitala dela ovog drugog, Džekson pominje trenutak kada je Džojs „priznao da je preleteo preko nekoliko stranica i konstatovao da nije primetio ’nikakav poseban talenat’ na njima“. Još jedno Džojsovo priznanje bilo je da zavidi Prustu na povoljnim okolnostima. Sa druge strane, Prust, koji je preminuo šest meseci kasnije, nije ostavio nikakvu belešku o njihovom susretu.
 
Izvor: openculture.com
Prevod: Dragan Matković