Nikada nije bio bolji trenutak da se posvetite čitanju – ali nikada nije bilo ni toliko zbunjujuće i zastrašujuće.
Činjenica da uopšte čitate i ovaj tekst predstavlja neku vrstu pobede. Sajtovi velikih novinskih kuća objavljuju više od 77 miliona tekstova, svake nedelje. „Njujork Tajms“ objavi oko 150 priča svakog dana. Tokom prošle godine, u Sjedinjenim Državama prodato je 687.2 miliona knjiga – i to samo štampanih izdanja, ne računajući elektronske knjige.
Reči su svuda. Nisu sve baš birane reči, priznajem, ali danas smo preplavljeni rečima kao nikada pre u istoriji čovečanstva. Reči su u našim knjigama, na našim e-čitačima, u novinama i časopisima, na laptopovima i telefonskim ekranima. Ako vam je važna količina, onda nikada nije bilo bolje vreme da budete čitalac. Ali po svim drugim merilima, nikada nije bilo ovoliko zbunjujuće i zastrašujuće vreme za čitanje. Imamo sve manje vremena, a sve više mogućnosti; koncentracija nam slabi, a sve više stvari nas ometa. U prilog tome, možda je krajnje vreme da se bacimo na čitanje, i to sa velikim starinskim Č. To ne znači samo skrolovati, letimično pregledati statuse i objave, leteti sa stranice na stranicu prateći linkove, dok potpuno ne izgubite pojam o tome kako ste se tu uopšte našli. Ne da grickate, već da se gostite; natrpati puna usta; zadržavati se na rečenici da biste što bolje shvatili smisao onoga što piše između redova. I kada radite do kasno u noć, a vaš raspored zavisi i od drugih ljudi, čitanje – dobrovoljno upuštanje u tu jednostranu aktivnost, posvećivanje umetnosti umesto aplikaciji – predstavlja određeni vid otpora.
Dakle, kako nam to polazi za rukom? Kako nam sve te reči izlaze pred oči (neizbežno), ulaze u uši (sve jače) i (nadajmo se) u mozgove? Kako se način na koji čitamo menja? Najkraći odgovor isti je kao i uvek: ljudi se prilagođavaju. Duži odgovor glasi da postoji onoliko odgovora koliko postoji reči – zbog čega bi nam bilo potrebno mnogo vremena da ih sve prečešljamo. U svakom slučaju, vreme je da i sami razmislimo o sopstvenim odgovorima. I možda, ako je sreće, sledeći put kada se budemo našli u gradskom prevozu nečemo skrolovati po telefonu, već ćemo se udubiti u neku dobru knjigu.
Izvor: wired.com
Prevod: Maja Horvat