„Kao stari kralj u izgnanstvu“ – Kada sve razumete, a ništa vam nije jasno

Evo nekoliko činjenica koje znam o Avgustu Gajgeru. Ovaj osamdesetčetvorogodišnjak, rođen 1926. kao treće od desetoro dece, već skoro godinu dana živi u domu za brigu o starima u svom rodnom mestu, austrijskom gradiću Volfurtu. Otac je Petera, Helge, Vernera i Arna. Njegovo najmlađe unuče zove se Eva. Već dugi niz godina on i njegova supruga žive razdvojeno, iako se nikada nisu razveli. Kada mu dođe u posetu, ona ga šiša. Sa sedamnaest godina otišao je u rat i u osamnaestoj se našao na Istočnom frontu. U ruskom zarobljeništvu se razboleo od dizenterije i toliko oslabio da su od njega ostale samo kosti i koža. Kao dečak, pre nego što je regrutovan, sanjao je o tome da studira elektromehaniku; imao je izuzetno vešte prste. Kasnije je radio u lokalnim organima vlasti. Pronašao je ženu, izgradio kuću i zasnovao porodicu. Omiljena knjiga mu je „Robinzon Kruso“. Oduvek su mu bili važni rituali. Bilo mu je teško da ostvari kontakt sa drugima. Vreme kada su deca bila mala bilo je verovatno najsrećniji period njegovog života. Nikada nije voleo da priča, ali ono što kaže obično pogađa suštinu stvari. Duhovit je, ljubazan i mudar. Voli da peva. Prijateljski je nastrojen i zahvalan na pažnji koja mu se ukazuje – samo ga nemojte požurivati. Kada se osmahne, zaboli vas srce. Avgust Gajger pati od demencije. Ja lično mislim da je divan.

Refleksija o onome protiv čega se ne može

Postoji jedna fotografija koja prikazuje izgladnelog Avgusta Gajgera po povratku iz rata. Arno Gajger se priseća kako je njegov otac uvek nosio tu pasošku fotografiju u novčaniku, kao neku vrstu spomenika onome što je preživeo. Kao što je s vremenom gubio uspomene, navike i sigurnost, otac je jednog dana izgubio i novčanik, a sa njim i fotografiju. Na svu sreću, sačuvana je kopija: „Veoma kratko podšišana kosa, izražene crte lica, nešto nedokučivo u izrazu, privlačna kombinacija bistrine i prestrašenosti u smrknutom pogledu iz koga sevaju munje.“

Arno Gajger je u knjizi „Kao stari kralj u izgnanstvu“ prikazao mnogo više od običnog portreta svoga oca, čoveka koji je svoju izuzetnu prirodu otkrio drugima tek u sumrak života. Na samom početku, najlakše je reći šta ova knjiga nije: ovo nije knjiga o demenciji, ne radi se ni o raspadu porodice i, za razliku od većine knjiga o očevima i sinovima, ovo sigurno nije knjiga o razračunavanju. Ne, „Kao stari kralj u izgnanstvu“ je duboka, neobična i beskrajno interesantna knjiga o temama koje se tiču svih nas: starenju i bolesti, domu i porodici. Refleksija o nečemu protiv čega se ne može. Skoro da se ne usuđujemo da ovu moćnu knjižicu nazovemo velikom, jer nam tihi, skromni, umereni ton Arna Gajgera, pun ljubavi i zahvalnosti, to ne dopušta. Njegova knjiga je zlatni primer asketizma: ona nam saopštava sve što je važno, bez ijedne suvišne reči. Kako mu je to pošlo za rukom, možemo samo da nagađamo.

Priča o bezbroj pobeda

Proteklih godina napisano je nekoliko knjiga o demenciji. U književnom svetu, posebnu pažnju je privukla ona u kojoj sin tibingenskog profesora retorike Valtera Jensa iznosi kritike na račun oca. On u celoj tragičnoj situaciji oko očeve Alchajmerove bolesti vidi samo svoje probleme i teškoće, kao da se sudbina zapravo poigrala sa njim, a ne sa njegovim ocem.

Gajgerova knjiga predstavlja suštu suprotnost i prava je potvrda izreke da je „karakter jača valuta od dobre volje“. Ako niste ljubitelj nevaspitanja i egocentrizma, a želite da saznate više o ovoj komplikovanoj, bolnoj i intimnoj temi, „Kao stari kralj u izgnanstvu“ je knjiga za vas. Gajger ne gubi vreme na priču o naučnim dostignućima, ne traži sažaljenje za sebe, svoju sestru i braću, ne žali se na troškove lečenja i poteškoće u pronalaženju pomoći. Čak i ako ga zabrinjava činjenica da je i njegov deda patio od demencije, on to ne pokazuje. On se pridržava Hokusajeve maksime citirane na početku knjige i oslanjajući se na svoju literarnu veštinu, opisuje kako bolest utiče na sve one s kojima dođe u dodir.

Očevo povlačenje iz sveta

Pisac iscrpno i sa puno ljubavi rekonstruiše život i istoriju bolesti Avgusta Gajgera. Pripoveda i o tome kako je, i pored toga što dugo nije osećao naročitu bliskost sa ocem, uspeo da ga ponovo upozna, uđe u njegov svet i podeli sa njim trenutke sreće i radosti. Iako ne poriče brutalnost i beznadežnost ove bolesti, Gajger se nikada ne žali, niti mu je cilj da izazove sažaljenje. On opisuje različite bolne situacije – kao što je, na primer, očevo ubeđenje da nije kod svoje kuće – kao posledicu bolesti, protiv koje se jednostavno ništa ne može učiniti.

„Objašnjavam sebi: čovek oboleo od demencije nesiguran je zbog svoje unutrašnje rastrzanosti, žudi za mestom na kome će se opet osećati sigurno. Pošto osećaj iritacije ne prestaje čak ni na najprisnijim mestima, i ne napušta ga lako, čak ni sopstveni krevet ne doživljava kao nešto prisno.“ Gajger ništa ne ulepšava. Ne skriva da je prvobitno bio besan zbog očeve sve izraženije nesposobnosti i neobjašnjivih ispada. Otkriva poteškoće sa kojima se suočila porodica kada je ocu, koji se godinama sve više povlačio iz sveta, konačno dijagnostikovana demencija. Ali naglašava i pozitivne aspekte: „Sada su naši razgovori drugačiji. Otvoreniji su, prisniji i inteligentniji.“

Pomiren sa situacijom, sin daje ocu status književnog junaka i gradi za ovog starog kralja kraljevstvo u kome će dostojanstveno proživeti starost. A ako ga ponekad „uhvati ludilo“, bar će se nalaziti u dobrom društvu. „Ponekad je na svakih par sati ponavljao 'jadan ja', ali ne tužno, ne kao da se žali, već prijateljskim tonom, kao da izjavljuje nešto jako važno. 'Nemam šta da prijavim. Ništa nije preostalo.' Bile su to rečenice kakve bi se mogle pripisati nekom junaku Franca Kafke ili Tomasa Bernharda.“

Podsećanje na snagu dobrote

Izjave Avgusta Gajgera su neopevane junakinje ove knjige. One kao pesnik-akrobata hrabro balansiraju nad ambisom i bez straha gledaju nadole. Uprkos postepenom zamagljivanju uma, genijalnost i preciznost očevog izražavanja je još uvek tu. To sina neopisivo raduje i on primećuje kako je kontakt sa ocem istovremeno i kontakt sa „magičnim potencijalom reči“. Gajger beleži mnoge razmene, razgovore i opaske. Neke su toplog, komičnog karaktera: „Tata, znaš li uopšte ko sam ja?“ – „Kao da to nekoga zanima.“ Neke su primer kako bolesni pokušavaju da sakriju svoju bolest. Ima i onih koji zrače vedrinom, iako je jasno da otac naslućuje da nešto nije u redu, kao na primer kada na pitanje kako je odgovara: „Pa, mogu da kažem da sam dobro. Mada pod znacima navoda jer nisam u stanju da procenim.“ Gajger na jednom mestu konstatuje kako mu izgleda da otac sve razume, ali mu ništa nije jasno.

„Kao stari kralj u izgnanstvu“ je piščeva izjava ljubavi ocu, koji je na sreću još uvek među nama. Ovo fantastično književno delo govori o stvarima koje život čine vrednim življenja i podseća nas na bezgraničnu snagu dobrote.

Autor: Felicitas fon Lovenberg
Izvor: faz.net
Prevod: Jelena Tanasković