Svake godine, mnoge intrigantne ličnosti koje čine kolektiv Međunarodnog udruženja pisaca trilera (
International Thriller Writers) okupljaju se u hotelu Grand Hajat, kako bi ustanovile kome od njihovih kolega treba ukazati čast za delo i dostignuća u prethodnoj godini, ali i da bi se upoznali sa novim i perspektivnim autorima koji postižu uspehe u žanru trilera. Autori se ne okupljaju na konferenciji, koja se odigrava u okviru
Thrillerfesta, samo zarad odavanja priznanja, već i zbog odličnih edukativih i kreativnih radionica, koje vode i autori i organi za sprovođenje zakona, što čini savršen sklop formalnih i neformalnih mentora. Pre same konferencije, pisci trilera, od kojih su neki nominovani za ovogodišnju nagradu, okupili su se za okruglim stolom kako bi prodiskutovali i izneli svoj sud o problemima sa kojima se žanr trilera suočava. Na pitanja je odgovrala i jedna od najpopularnijih američkih spisateljica kriminalističkih romana na svetu – Karin Sloter, nominovana za najbolji roman u tvrdom povezu za delo „Deo nje“.
Šta je to što knjigu čini trilerom?
Pretpostavljam da me zapravo pitate šta triler čini uzbudljivim, zar ne? Postoji mnoštvo načina da se to postigne i često me zadive tehnike kojima se drugi pisci služe da bi stvorili napetost. Za mene to znači da svoje junake zamišljam u najopasnijoj mogućoj situaciji, da bih kasnije razrađivala način na koji će uspeti iz nje da se izvuku.
Zbog kojih knjiga ste se zaljubili u ovaj žanr?
Bila sam dete kada sam prvi put čitala „Prohujalo sa vihorom“, tako da ništa nisam znala o toksičnosti narativa/histerije „izgubljenog slučaja“ (negacionizam i pseudoistorijski pogled na uzrok Američkog građanskog rata). Kao devojčica koja dolazi iz malog mesta, u kom se od žena ne očekuje mnogo toga, smesta me je privukao neverovatno kompleksan i dopadljiv ženski antiheroj. Naravno da me je iznenadilo i privukao ritam, koji se može naći u kriminalističkim romanima, ali i nasilno ubistvo koje čini okosnicu priče. To je promenilo moj pogled na to šta sve kriminalistički romani mogu da budu, što i dan-danas prožima i utiče na moje pisanje.
U čemu leži tajna nastavljanja serijala i toga da priča ostane zanimljiva i intrigantna?
Mislim da je čitaocima stalo da nastavka serijala kada mogu da prepoznaju humanost u junacima. Kada čitate neku priču, vi ste u njoj zajedno sa junacima – uviđate njihove mane, njihove nesigurnosti, njihove hirove. To stvara intimnu atmosferu. A kako bi se taj osećaj produžio, mora postojati neprekidan razvoj likova i njihovog spoznavanja sopstvene uloge u svetu/društvu.
Koji klasik bi više nas moralo da prepozna kao triler?
Na prvu loptu, mnogi ne bi posmatrali „
Ubiti pticu rugalicu“ autorke Harper Li kao kriminalistički roman. To delo se smatra klasikom svetske književnosti (ili knjigom koju smo morali da pročitamo kao lektiru). Ali razmislite ponovo. Cela priča se vrti oko toga da li je Tom Robinson kriv za silovanje Mejel Juel ili ne. Zločin se nalazi u središtu romana i ne pokreće samo radnju, već i postupke i motive svakog junaka. Kao književnicu, takav pristup me podseća na to da postoji mnogo različitih uglova iz kojih možemo ispričati neku priču. Harper Li se u ovom delu služi pripovedanjem iz dečjeg ugla kako bi ispričala veoma strašnu i kontroverznu priču, dopuštajući tako čitaocu da se na nežniji način udubi u priču. Obožavam ovaj roman i zauvek će krasiti moje police.
Koje pitanje bi ste voleli da vam češće postavljaju?
„Kako neko toliko mlad već radi na svojoj dvadesetoj knjizi? Da li ste prvu knjigu objavili kada ste imali deset godina?“
Izvor: crimereads.com
Prevod: Aleksandra Branković
Foto: Alison Rosa